Прича о животу Преподобне Марије Египћанке хришћанима служи као подсетник да нема тог нереда који могу направити у свом животу, а који им Исус неће решити, ако се искрено покају.
Марија Египћанка рођена је средином 4. века у Египту. Када је имала само 12 година, побегла је од куће и отишла у Александрију где је постала проститутка.
Тим је животом живела пуних 17 година, не водећи се (према сопственим речима) нужно новцем, већ „неутаживом жељом и неукротивом страшћу“.
Када је имала 29 година, кренула је бродом ка Јерусалиму. Њене побуде нису биле верске већ да међу ходочасницима пронађе нове љубавнике који ће задовољити њену пожуду.
Дошавши у Јерусалим, наставила је да тако живи, све док на празник Воздвижења часног Крста (Крстовдан – који се по новом календару слави данас, а по старом, јулијанском, 27. септембра) није покушала да из радозналости уђе у цркву.
Међутим, нека невидљива сила није јој давала да пређе праг. Марија је покушала да се умеша у гомилу верника, надајући се да ће је маса „унети“ у цркву, али је опет нека снага само њу држала вани.
„У великом страху погледа она у икону Пресвете Богородице у притвору и мољаше се Њој, да јој допусти ући и целивати Часни Крст, исповедајући грешност и нечистоћу своју, и обећавајући да ће после поћи тамо камо је Света Пречиста буде упутила. Тада јој би допуштено ући у цркву. Пошто је целивала Крст, изађе поново у притвор пред икону и захвали се Богородици, но у том чу глас: ‘Ако пређеш Јордан, наћи ћеш добар мир!'“, пише владика Николај Велимировић у Прологу.
Марија је тако и учинила. Након што се причестила у манастиру Светог Јована, кренула је ка Јордану, прешла реку и стигла у пустињу.
Ту је провела наредних 47 година свог живота у борби са искушењима, агонији, великим мукама и страху – и покајању.
Хранила се дивљим растињем, а одећа коју је носила је временом иструлила.
Старац ког је анђео послао у пустињу
У то време, у једном манастиру у Палестини живео је монах по имену Зосима, који је био толико познат по свом духовном животу да су многи долазили к њему, наводи се на сајту посвећеном Светој Марији Египћанки.
Док је размишљао постоји ли неки вид аскетизма који није достигао, јавио му се анђео и наложио му да оде у манастир поред реке Јордан.
Учинивши како му је речено, Зосима се у јорданском манастиру упознао са још строжим монашким животом, са старцима који су увек имали посао у рукама и псалме на уснама.
Ту је постојао обичај да на почетку Васкршњег поста скоро сви монаси напусте манастир и пост проведу сами у пустињи, враћајући се тек на Цвети.
Зосима је урадио као остала браћа. Отишао је дубоко, дубоко у пустињу са тајном надом да ће наћи неког старца који је тамо живео и код кога би могао да утоли своју жеђ.
Већ је ходао двадесет дана, када је, усред молитве, у пустињи угледао људску фигуру, кратке косе и црне коже, спаљене од сунца.
Зосима се прекрстио, а када фигура није ишчезла, кренуо је ка њој. Међутим, биће је почело да бежи од њега. Викнуо му је да стане.
„Опрости ми ради Бога, али не могу да ти се окренем и покажем ти лице, ава Зосиме. Јер сам жена и нага као што видиш, са телом непрекривеним стидом. Али ако би хтео да испуниш једну жељу грешне жене, баци ми своју плашт да бих могла да покријем тело своје и да ти се окренем и замолим благослов“, рекла је чудна жена.
Зосиму је обузео страх када је чуо своје име, али је знао да без духовног надахнућа ова жена га не би познала, па јој је дао свој плашт.
Молећи једно друго за благослов, Зосима јој је затражио да се помоли за цео свет и њега, да његово лутање по пустињи не буде узалудно. Жена га је послушала.
Када му се учинило да је њена молитва веома дуга, Зосима је подигао очи са земље и видео је како лебди док се моли.
Жена му је потом, у великој срамоти, исповедила свој живот, описујући себе као „ватру јавне раскалашности“, пре него што је, по заповести Богородице, стигла у пустињу.
„Веруј ми, ава, 17 година сам провела у овој пустињи борећи се са дивљим зверима — лудим жељама и страшним страстима. Кад би било да узмем храну, почела бих да жалим месо и рибу којих бејаше у Египту. Жалила бих и вино, које ми бејаше веома драго док сам била у свету. Горела бих и трпела жеђ. Излуђивала ме је жеља за раскалашним песмама које сам некад чула, и многе су ме збуњивале, навлачиле ме да певам песме греха којих се сећам. Али када би ме такве жеље снашле, ударах се у груди и сећах се завета који сам дала кад уђох у пустињу. У мислима бих се враћала икони Пресвете Богородице која ме прими, и њој вапих у молитви. Молих је да отклони мисли у које грешна душа моја подлеже. И после дуго плакања и ударања се у груди (покајања) видех напокон светлост, која ми се чинила да ме обасјава од свуда. И после жестоке олује, настаде спокој“, испричала је она.
Искушења су долазила и одлазила, а жена је духовним очима гледала ка својој Заштитници.
Говорила је о глади, жеђи, зими и врелини, као и да је он прво биће које је видела откако је прешла Јордан. Знала је ствари које није могла да зна – Свето писмо, које никада није читала, или обичаје његовог манастира.
Када га је испратила, замолила га је да никоме не говори шта је чуо, док је Бог не узме са земље.
Прорекавши му да идуће године неће моћи да напусти манастир на почетку Великог поста, замолила га је да на Велику среду сачека на обали Јордана са причешћем и да се моли за њу.
Како ће она прећи реку?
Целе године Зосима је ћутао, не усуђујући се да икоме исприча шта је видео. У срцу се непрестано молио Богу да му још једном покаже лице које је тако силно желео да види.
И када је дошла прва недеља Великог поста, само је Зосима остао у манастиру — разболео се и лежао у грозници. Тада се сетио речи жене из пустиње: „Чак и ако будеш желео да изађеш, нећеш моћи.“
Када је најзад оздравио и када је дошао дан Тајне вечере, учини као што му је света рекла: узео је део причешћа, отишао до обале Јордана и сео да чека свету жену.
Дуго је чекао. А онда почео да сумња: „А шта ако она и дође? Нема чамца. Како ће прећи Јордан да дође до мене, грешног?“
Док је тако размишљао, подиже очи и угледа свету како стоји на супротној обали. Зосима скочи, радујући се и славећи Бога. Али опет помисли: „Како ће она прећи реку?“
Тада виде како она начини знак крста над водом, и одмах закорачи на површину реке и поче да хода по води према њему. Ноћ је била месечава — тако је после посведочио Зосима.
Заједно су се молили, а жена га је замолила да јој испуни још једну жељу – да наредне године дође на исто месту на ком су се први пут срели.
Када је прошла година, он опет пође у пустињу и дође на исто место, али не затече никога. Тада, подигавши очи ка небу, рече:
„Покажи ми, Господе, Твоје чисто благо које си сакрио у пустињи. Покажи ми, молим Те, овог анђела у телу, који није достојан овога света.“
Тада на супротној обали реке угледа свету жену како лежи мртва, лицем окренута ка истоку, руку прекрштених по обичају.
Зосима дотрча и са сузама јој целива стопала, не усуђујући се да дотакне остатак њеног тела. Дуго је плакао. Онда изговори одређене псалме и молитве за упокојене и помисли:
„Да ли да је сахраним, као што је желела? Или ће то бити против њене воље?“
У том тренутку угледа речи написане у песку поред њене главе:
„Оче Зосиме, сахрани на овом месту тело смирене Марије. Врати земљи оно што је од земље. Моли Господа за мене, која сам преминула месеца фермутина египатског (то је април код Римљана), на први дан, у самој ноћи страдања Господа, пошто сам се причестила Божанским тајнама.“
Зосима се обрадова што је коначно сазнао њено име – Марија.
Према предању, док је старац с муком копао земљу, један лав се појавио и шапама му помогао да ископа довољно дубоку раку.
Старац је још једном опрао њена стопала својим сузама, и закопао тело, покривено само исцепаним огртачем који му је она својевремено узела.
Кад се вратио у манастир, све је испричао братији. Са страхом и љубављу почели су да чувају спомен на свету Марију.
Братија је дуго чувала ово предање усменим путем, док га патријарх Софроније Јерусалимски (634-644) није записао.
Света Марија Египћанка се у Православној цркви слави 1. априла, а спомиње се и пете недеље Часног поста. Капела посвећена Марији Египатској се налази у Цркви Светог гроба у Јерусалиму.
