U svetu koji nas često tera da tražimo dokaze za sve, vera ostaje nešto što ne možemo uvek izmeriti ili dokazati. Ona nije slepo prihvatanje, već hrabar korak u nepoznato, osećaj koji prevazilazi ono što možemo videti i doživeti. Vera je više od razuma; ona je poverenje u nešto što je nevidljivo, ali duboko stvarno. I, možda, baš u tom neverbalnom dodiru sa istinom, počinje da raste ono što nas čini ljudima. Kako poverovati u Istinu koja se oseća srcem, a ne dokazuje materijalnim, u svetu koji zahteva dokaze za sve?
Ako zamislimo čoveka koji je godinama hodao uz Isusa, slušao Njegove reči, gledao Njegova čuda i delio sa Njim i hleb i nadu, može izgledati neverovatno da se u jednom trenutku u njemu pojavi sumnja. Ali upravo to se dogodilo apostolu Tomi. Uprkos svemu što je doživeo, on je izgovorio ono što bi mnogi i danas rekli u sličnoj situaciji: „Ako ne vidim na rukama njegovim rana od klinova, i ne metnem prsta svoga u rane od klinova, i ne metnem ruke svoje u rebra njegova, neću verovati.“ (Jn. 20, 25)
U tim rečima krije se sva drama ljudskog srca. To nisu reči bezvernika, već čoveka povređenog, zbunjenog, onog koji traži smisao i sigurnost. Jer kada se svet oko nas sruši, kada se dogodi nešto što nam izgleda nemoguće – ko od nas ne bi poželeo da dodirne istinu, da je oseti kao što osećamo toplinu sunca ili dah vetra??
Hristos nije prekorio Tomu. Nije ga odbacio. Naprotiv – pozvao ga je bliže. „Pruži prst svoj… metni ruku svoju u rebra moja.“ (Jn. 20, 27) Kao da mu kaže: „Znam tvoju bol. Znam tvoju sumnju. Dođi bliže. Oseti. Uveri se.“ Toma tada više ne mora da traži dokaze. On uzvikuje iz dubine duše: „Gospod moj i Bog moj!“ (Jn. 20, 28)
Iza tih reči stoji mnogo više od jedne sumnje – stoji celo ljudsko pitanje o veri i istini. Jer i mi živimo u svetu u kome se traži dokaz za sve. Ako nešto ne možemo da izmerimo, snimimo, ponovimo – onda, kažu, to ne postoji. Nauka nam je donela čuda – produžila život, otkrila zvezde, umanjila bol. Ali ne može sve da objasni. Ne može da izmeri ljubav. Ne može da dokaže zašto nas muzika tera na suze. Ne može da nam kaže šta se dešava posle poslednjeg otkucaja srca.
I tu počinje vera.
Ne kao slepo prihvatanje, niti kao bekstvo od logike, već kao hrabar korak u nepoznato. Kao pogled koji vidi dalje od onog što je pred očima. Vera nije slabost – to je poverenje. Poverenje da iza ovog vidljivog sveta postoji nešto više, nešto dublje. Poverenje u dobrotu, u ljubav, u život koji ne prestaje sa smrću.
Kada Hristos kaže: „Blaženi koji ne videše a verovaše.“ (Jn. 20, 29), On ne isključuje Tomu. Naprotiv, On ga prihvata, ali istovremeno pruža nadu svima nama koji nismo bili tu, koji nismo videli rane, koji živimo vekovima kasnije. To je blagoslov za svako srce koje veruje, čak i kada ne zna sve odgovore.
Taj blagoslov danas pripada i roditelju koji se bori, ali ne odustaje. Učitelju koji veruje u dete koje drugi otpisuju. Čoveku koji prašta onda kada bi bilo lakše osvetiti se. Svima koji biraju veru umesto ogorčenosti.
Živimo u dobu u kojem je lako biti Toma. Bombarduju nas činjenicama, statistikom, anksioznošću. Svet nam često nudi virtuelne svetove pune informacija, ali lišene prave nade i utehe. Nudi mišljenja, ali ne i istinski smisao. A čovek, uprkos svemu, čezne za nečim što ne može da se „gugla“. Želi dublji smisao. Kao što smo rekli na početku, taj neverbalni dodir sa istinom počinje da budi ono najbolje u nama.
Ali svaki čovek nosi u sebi duboku, tihu čežnju – da veruje u nešto više, u nešto što daje trajni smisao, u nešto što nas neće napustiti kada naiđu teški dani.
I ta vera nije ograničena samo na religiju. Ljudi veruju u ljubav, u pravdu, u novi početak. Veruju u svoju decu, u prijateljstvo, u dobar ishod. I bez te vere – svet postaje hladan, mehanički, prazan.
„Ako ne vidim, neću verovati“ – kaže Toma. Ali šta je sa lepotom zalaska sunca, sa treptajem u oku voljene osobe, sa nadom koja niče i tamo gde se čini da je sve izgubljeno? Ni to ne možemo uvek dokazati. Ali osećamo. Živimo. U tom dodiru nevidljivog – počinje vera.
Toma je dodirnuo rane. Mi možda ne možemo. Ali možemo da dodirnemo Ljubav. Istinu i Dobro. Možda je to danas naš dokaz. Naš način da kažemo, uprkos svemu: „Gospod moj i Bog moj.“
I možda je baš u toj tišini našeg srca vera najstvarnija, kada u jednom trenutku zatvorimo oči i prošapćemo „Gospod moj i Bog moj“. Ne zato što smo sve razumeli, već zato što smo se usudili da verujemo.
I tada, kada izgovorimo to iskreno, iako smo možda puni pitanja, sumnji i straha – mi nismo više „neverni Toma“. Mi postajemo blagosloveni.
Hristos vaskrse!
Vaistinu vaskrse!
