„Ime Sina Božijeg veliko je i nesagledivo, i drži celu vaseljenu“, – kaže se u Jerminom Pastiru. Tek kad shvatimo u čemu je sila i dostojanstvo Božanskog Imena, moći ćemo da ocenimo značaj koji Isusova molitva ima u pravoslavnoj duhovnosti. Ako ova molitva stoji iznad ostalih po svojoj stvaralačkoj sili, to je upravo zbog toga što sadrži ime Božije.
U starozavetnoj tradiciji i u drevnim kulturama, ime čovekovo je u tajanstvenom skladu sa njegovom dušom. Ime na neki način odražava sveukupnu ličnost čovekovu. Znati nečije ime znači imati poznanje njegovog bića, znači povezanost s njim i zadobijanje izvesne vlasti nad njim. Upravo zato su skrili svoja imena i tajanstveni glasnik koji se borio sa Jakovom kod potoka Javok (Post. 32, 29), i angel koji je odgovorio Manoju: Zašto pitaš za ime moje, ono je čudno (Sud. 13,18). Pri svakoj velikoj promeni životnoj, menja se i ime. Tako je Avram postao Avraam (Post. 17,5), a Jakov – Izrailj (Post. 32,38). Savle je posle obraćenja nazvan Pavle (Dela 13,9), a i monah prilikom postriga dobija novo ime, kao znak radikalne promene kojoj se on podvrgava.
U starozavetnoj tradiciji, delovanje u ime drugog, kao i pozivanje na nečije ime ili pozivanje po imenu, shvatano je veoma ozbiljno. Kada se ime izgovori, ono oživi i odmah se uznosi ka duši njegovog nosioca. Sve to je ispunjeno dubokim značajem. Ako sve to važi za čoveka, onda se na Boga odnosi u mnogo većem stepenu. Moć i slava Božija se otkriva i deluje kroz Ime Njegovo. Ono je – numen praesens, s nama Bog, „Emanuil“. Prizivajući ga s pažnjom i poštovanjem, mi stajemo pred Boga, otkrivamo se Njegovom dejstvu i predajemo se u Njegove ruke, kao poslušno oruđe i žrtva živa. Veličina Božanskog imena se toliko jako osećala u poznom judaizmu, da se tetragrammaton nije izgovarao naglas na sinagogalnim sabranjima. Ime Svevišnjeg je izazivalo svešteni trepet.
Novi zavet je u mnogome nasledio starozavetnu judejsku tradiciju. Ime Isusovo izgoni demone i isceljuje ljude, jer je u njemu sadržana velika sila. Ako imamo ovo na umu, onda mnogi dobro poznati odlomci Novog zaveta dobijaju novo značenje i snagu: prozba molitve Gospodnje „da se sveti Ime Tvoje“; Hristovo obećanje učenicima na Tajnoj večeri da će im dati sve što zaištu od Oca u Ime Njegovo (Jn. 16,23), poslednja zapovest apostolima: Idite, dakle, i naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“ (Mt. 28,19); tvrdnja apostola Petra da je „spasenje moguće jedino imenom Isusa Hrista Nazarećanina“ (Dela 4,10-12); reči apostola Pavla: „da se pred imenom Isusovim pokloni svako koleno“ (Filiplj. 2,10); novo i tajanstveno ime, napisano na belom kamenu i koje nas očekuje u životu budućeg veka (Otkr. 2,17).
Praksa Isusove molitve temelji se upravo na biblijskom poštovanju Imena. Bog je skriveno vezan za Svoje Ime, i zato, prizivajući Ga, mi tajno delujemo, i Bog u tom trenutku nevidljvio prisustvuje i dela. Za savremene hrišćane, kao i u apostolsko vreme, Ime Isusovo jeste – sila. Po rečima sv. Varsanufija i Jovana iz Gaze (6. vek), „Ime Božije, kada ga prizivamo, ubija svaku strast“. „Pobeđuj neprijatelje imenom Isusovim, – savetuje prepodobni Jovan Ljestvičnik, – jer nema jačeg oružija ni na nebu ni na zemlji… Sećanje na Isusa neka se sjedini sa tvojim disanjem i tada ćeš spoznati značaj bezmolvija.“
Iako je u imenu skrivena sila, čisto mehaničko ponavaljanje njegovo jeste besplodno. Isusova molitva nije čarobni talisman. U unutrašnjem delanju, kao i pri vrešnju svetih tajni, čovek kroz živu veru i asketski napor treba da postane Božiji satrudnik. Ime Božije treba prizivati usredsređeno i trezveno, udubljujući um u reči molitve, znajući Kome se obraćamo i Čiji odziv čujemo u srcu. Takva molitva zahteva napor i na početku ne ide lako, te su je stoga oci-podvižnici nazivali tajnim mučeništvom. Sv. Grigorije Sinait stalno je napominjao to da će onaj ko krene tim putem „prinude i neprekidnog truda“, biti u iskušenju da odustane od svega („zbog upornog bola koji povremeno pričinjava umno delanje“)… Sila Imena Božijeg se otkriva samo onima koji su strpljivi i verni.
Vernost i upornost se proveravaju pre svega time koliko pažljivo i koliko dugo ponavljamo molitvu. Kada se molite, ne praznoslovite, kao neznabošci – govori Hristos svojim učenicima (Mt. 6,7). Ove reči se ni na koji način ne odnose na one koji pažljivo i bez lukavstva tvore Isusovu molitvu. Njihov napor vremenom će dati ploda, a molitva će postati celovitija i duhovnija.
