„Име Сина Божијег велико је и несагледиво, и држи целу васељену“, – каже се у Јермином Пастиру. Тек кад схватимо у чему је сила и достојанство Божанског Имена, моћи ћемо да оценимо значај који Исусова молитва има у православној духовности. Ако ова молитва стоји изнад осталих по својој стваралачкој сили, то је управо због тога што садржи име Божије.
У старозаветној традицији и у древним културама, име човеково је у тајанственом складу са његовом душом. Име на неки начин одражава свеукупну личност човекову. Знати нечије име значи имати познање његовог бића, значи повезаност с њим и задобијање извесне власти над њим. Управо зато су скрили своја имена и тајанствени гласник који се борио са Јаковом код потока Јавок (Пост. 32, 29), и ангел који је одговорио Маноју: Зашто питаш за име моје, оно је чудно (Суд. 13,18). При свакој великој промени животној, мења се и име. Тако је Аврам постао Авраам (Пост. 17,5), а Јаков – Израиљ (Пост. 32,38). Савле је после обраћења назван Павле (Дела 13,9), а и монах приликом пострига добија ново име, као знак радикалне промене којој се он подвргава.
У старозаветној традицији, деловање у име другог, као и позивање на нечије име или позивање по имену, схватано је веома озбиљно. Када се име изговори, оно оживи и одмах се узноси ка души његовог носиоца. Све то је испуњено дубоким значајем. Ако све то важи за човека, онда се на Бога односи у много већем степену. Моћ и слава Божија се открива и делује кроз Име Његово. Оно је – нумен праесенс, с нама Бог, „Емануил“. Призивајући га с пажњом и поштовањем, ми стајемо пред Бога, откривамо се Његовом дејству и предајемо се у Његове руке, као послушно оруђе и жртва жива. Величина Божанског имена се толико јако осећала у позном јудаизму, да се тетраграмматон није изговарао наглас на синагогалним сабрањима. Име Свевишњег је изазивало свештени трепет.
Нови завет је у многоме наследио старозаветну јудејску традицију. Име Исусово изгони демоне и исцељује људе, јер је у њему садржана велика сила. Ако имамо ово на уму, онда многи добро познати одломци Новог завета добијају ново значење и снагу: прозба молитве Господње „да се свети Име Твоје“; Христово обећање ученицима на Тајној вечери да ће им дати све што заишту од Оца у Име Његово (Јн. 16,23), последња заповест апостолима: Идите, дакле, и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт. 28,19); тврдња апостола Петра да је „спасење могуће једино именом Исуса Христа Назарећанина“ (Дела 4,10-12); речи апостола Павла: „да се пред именом Исусовим поклони свако колено“ (Филипљ. 2,10); ново и тајанствено име, написано на белом камену и које нас очекује у животу будућег века (Откр. 2,17).
Пракса Исусове молитве темељи се управо на библијском поштовању Имена. Бог је скривено везан за Своје Име, и зато, призивајући Га, ми тајно делујемо, и Бог у том тренутку невидљвио присуствује и дела. За савремене хришћане, као и у апостолско време, Име Исусово јесте – сила. По речима св. Варсануфија и Јована из Газе (6. век), „Име Божије, када га призивамо, убија сваку страст“. „Побеђуј непријатеље именом Исусовим, – саветује преподобни Јован Љествичник, – јер нема јачег оружија ни на небу ни на земљи… Сећање на Исуса нека се сједини са твојим дисањем и тада ћеш спознати значај безмолвија.“
Иако је у имену скривена сила, чисто механичко понаваљање његово јесте бесплодно. Исусова молитва није чаробни талисман. У унутрашњем делању, као и при врешњу светих тајни, човек кроз живу веру и аскетски напор треба да постане Божији сатрудник. Име Божије треба призивати усредсређено и трезвено, удубљујући ум у речи молитве, знајући Коме се обраћамо и Чији одзив чујемо у срцу. Таква молитва захтева напор и на почетку не иде лако, те су је стога оци-подвижници називали тајним мучеништвом. Св. Григорије Синаит стално је напомињао то да ће онај ко крене тим путем „принуде и непрекидног труда“, бити у искушењу да одустане од свега („због упорног бола који повремено причињава умно делање“)… Сила Имена Божијег се открива само онима који су стрпљиви и верни.
Верност и упорност се проверавају пре свега тиме колико пажљиво и колико дуго понављамо молитву. Када се молите, не празнословите, као незнабошци – говори Христос својим ученицима (Мт. 6,7). Ове речи се ни на који начин не односе на оне који пажљиво и без лукавства творе Исусову молитву. Њихов напор временом ће дати плода, а молитва ће постати целовитија и духовнија.
