Veliki post nije samo dijeta. To je pre svega duhovna borba, vreme da se uhvatimo u koštac sa sopstvenim slabostima i strastima. Ali, zašto nam je takav podvig uopšte potreban u ovom brzom, bučnom i potrošačkom svetu? Zašto se odricati od komfora i zadovoljstava, i kako to može da isceli našu dušu i telo? U čemu je dublji smisao posta i kako da savladamo sve prepreke koje se pojavljuju na tom putu?
Post je duhovni podvig hrišćanina koji je neminovno povezan sa velikim trudom. I, naravno, nije slučajno što crkvene pesme Velikog posta – najdužeg i najtežeg posta ovo vreme posta nazivaju „velikim ponorom” koji su vernici pozvani da preplivaju, ili „poljom vrlina” kroz koje „oni koji žele da stradaju” moraju da prođu, „opasani dobrim podvigom posta”.
Kada želimo da preuzmemo podvig posta, nailazimo na razne prepreke za to. A najveći od njih je sam đavo , naš smrtni neprijatelj, koji svojim raznim trikovima pokušava da nas skrene sa Božijeg puta. Ovaj bogoborac i mizantrop, kako ga zove Vasilije Veliki, ponekad unosi malodušnost i umor, ponekad pokušava da nas uhvati na udicu požude. Kada se spremamo da postimo, on na sve načine pokušava da nas iskuša da promenimo mišljenje. Kada započnemo Veliki post, on nam predstavlja mnogo teškoća, bilo da nas otrgne od našeg podviga, bilo da ga uz pomoć raznih trikova natera na minimum. A ako svi ovi njegovi poduhvati propadnu, on pokušava da nas liši plodova posta, podstičući nas na gordost ili podstičući nas da se svojim postom hvalimo pred drugima.
Druga velika prepreka je naša ljudska slabost. Volja palog čoveka, slabog i bolesnog, um, koji lako pristaje na greh, i srce, tako ranjivo na strele požude, teško pristaju na velikoposni podvig, kao i na svaki drugi podvig života u Hristu. A čak i ako se prihvatimo ovog podviga, ne završimo ga uvek ispravno ili ne dovedemo do kraja. Lako podlegnemo predlozima „suprotnih misli“, zarobimo se požudi i napustimo podvig. Stoga nam je potrebna stalna budnost i samoprinuda, odnosno strpljenje i istrajnost. „Moramo se uvek prisiljavati da činimo sve dobro“, piše sveti Makarije Egipatski, „da držimo sve zapovesti Gospodnje, čak i ako naše srce to ne želi zbog greha koji u njemu prebiva. Ali pre svega moramo da pribegnemo Gospodu usrdnom molitvom, tražeći od Njega da ojača našu volju, smiri naše misli, sačuva naše srce od najezde pogubnih strasti i pribije ga uz volju Božiju.
Još jedna prepreka koja mnoge sprečava da danas poste jeste duh našeg vremena. Materijalistički pogled na život i neumerena požuda koja vlada oko nas utiču na nas i udaljuju nas od našeg crkvenog predanja i njome nadahnutog načina života. Moramo se odupreti. Moramo voleti način života koji je Crkva osveštala. Moramo se prikovati za našu blagoslovenu Tradiciju. I moramo čvrsto stajati pred ikonoboračkim pomamom, nasrtajima i podsmehom – uobičajenim sredstvima kojima se tako često gasi naša revnost i koja nam usađuju da je post ili nepotreban višak ili nešto nazadno!
Kao što se vidi iz nekih reči naših Svetih Otaca, u njihovo vreme bilo je hrišćana koji su izbegavali post i pokušavali da opravdaju svoje odbijanje posta raznim izgovorima. Vidimo istu stvar – ali u mnogo većem obimu – u naše vreme. I danas mnogi odbijaju da drže crkvene postove, često navodeći ove ili one razloge i pokušavajući da ih iskoriste da opravdaju svoje kršenje pravila posta bilo pred svojom savešću ili pred onima oko sebe; međutim, uglavnom su to samo krivice za grehe (izvinjenja za grešna dela – Ps. 140:4).
Kada je u pitanju post, često čujemo da mnogi ljudi iznose „neosporan“ argument: zašto post ako je glavna stvar čisto srce? Smatraju da ih ovaj argument potpuno oslobađa od potrebe da poste. Kada ih tokom posta vidite pozvane za trpezu, oni obično, govoreći o „čistom srcu” – a naivno veruju da ovaj argument svedoči o potpunoj beskorisnosti posta – halapljivo nasrnu na brzu hranu.
Jasno je da su većina onih koji iznose ovaj „argument“ protiv posta ljudi koji nisu baš religiozni ili uopšte nisu religiozni, i koji se prema svetom mestu odnose bez ikakvog pijeteta ili čak poštovanja. Nikada nisu ozbiljno razmišljali o tome šta govore. I, naravno, nikada nisu pokušavali da steknu ovo „čisto srce“, nikada nisu postili; pa ne možemo reći da su se iskustvom uverili u beskorisnost i beskorisnost velikoposnog podviga za očišćenje srca. Dakle, govorimo o uobičajenom izgovoru iza kojeg se krije primitivna zloba.
Drugi iznose još jedan sličan argument, koji su izvukli iz reči Hristovih da nije ono što ulazi u usta, nego ono što izlazi iz usta ono što skrnavi čoveka. Ovde imamo posla i sa površnim – barem – razumevanjem Hristovih reči, koje nemaju nikakve veze sa postom (videti Mat. 15:1–20 ; Marko 7:1–23 ; Luka 6:39; 11:37-41).
Ove reči su upravo sledeće: ne onečišćuje čoveka ono što ulazi u usta, nego ono što izlazi iz usta, to onečišćuje čoveka (Mt. 15,11). Šta je smisao ovog odlomka? Čovek se ne oskvrnjuje hranom koju uzima „neopranim rukama“, to jest, a da prethodno ne izvrši ritualno pranje ruku, kako su verovali književnici i fariseji, sledeći predanje staraca (Matej 15:2). Naprotiv, čovek je oskvrnjen onim što dolazi iz njegovog srca: zlim mislima, nečistim rečima, grešnim delima (videti Mt. 15:17-20).
Iz navedenog je jasno da oni koji Hristovim rečima narušavaju zakon posta, koji je Gospod sasvim jasno odobrio i podsticao, potpuno iskrivljuju njihov pravi smisao. Kada hrišćani poste, hranu od koje se uzdržavaju ne smatraju nečistom. Jedini razlog zašto ih se odričemo je junaštvo i uzdržavanje. Na kraju krajeva, kada se post završi, mi nesmetano jedemo svu neposnu hranu.
Evo pitanja za one koji se oslanjaju na ovaj „argument“: bez pridavanja značaja „šta ulazi u usta“ – i ne brinući o postu – da li oni prate „šta izlazi“? Da li paze na svoj jezik i svoje reči? Ili, prepustivši se proždrljivosti i pijanstvu, više nisu u stanju da kontrolišu tok reči koje im lete sa jezika?
Mnogi ljudi smatraju da je naporan rad značajna prepreka postovanju. Mora se reći da je to donekle tačno. Nekada su hrišćani radili mnogo više, bez neverovatnih tehnoloških sredstava koja imamo danas, bez osmočasovnog radnog dana, već od izlaska do zalaska sunca. I uprkos tome, hrišćani su sa velikim strahopoštovanjem držali sve crkvene postove. Hrišćani koji spadaju u ovu kategoriju treba da se posavetuju sa svojim duhovnim ocem. I nesumnjivo, ako okolnosti budu zahtevale, razborit duhovnik će naći prihvatljiv oblik i pravilo posta.
U današnje vreme često se neodržavanje posta opravdava ovim ili onim razlozima vezanim za zdravstveno stanje. Dakle, moramo pažljivo da pokrijemo ovu stranu pitanja. Ovde mogu biti dva slučaja: a) stvarna bolest i b) izmišljena bolest ili privremena bolest, o čijoj težini mnogi preuveličavaju i o njoj razmišljaju dan i noć.
Zaista, mnoga naša braća hrišćani boluju od takvih bolesti koje ne samo da im ne dozvoljavaju da poste, nego čak zahtevaju od njih da jedu u najznačajnije i najstrože posne dane. Za takve pacijente odgovor je jednostavan: poštujući uputstva svojih lekara, ne poste. Ili poste, ali ne ceo višednevni post. Ili uzimaju neku hranu (na primer mleko) koja krši velikoposno pravilo, ali im je neophodna zbog bolesti. Ali, naravno, ovo se odnosi samo na post „hrane“. Jer u pogledu uzdržavanja od greha i borbe sa strastima i oni moraju postiti! I sa još većom revnošću moraju se truditi da drže životvorne zapovesti Gospodnje.
Sada prelazimo na drugi slučaj. Ljudi našeg vremena, više nego ikada, odlikuju se svojim egoizmom i povećanom pažnjom prema svom zdravlju, što se usuđujemo nazvati „strahom od bolesti“. Neki se plaše izmišljenih bolesti, drugi se hvataju za glavu za svaku privremenu bolest i, u većoj ili manjoj meri, svi su zaneseni nekom vrstom „obožavanja leka“. U njihovom pogledu na svet gotovo da i nije ostalo mesta za Božiji promisao i brigu. Pomisao na najmanji bol i patnju obuzima ih užas! I, naravno, takvi hrišćani ne žele da poste. I nije ih lekar savetovao da to urade! Oni sami postavljaju dijagnozu i donose odluke!
Ono što se takvim ljudima može propisati je da ih izleči od njihovog zaista bolnog stanja. Snagom vere i uz pomoć usrdne molitve nauči se da svoj život i zdravlje poveriš pre svega promislu Božijem. I, naravno, o pitanju da li je potrebno ili ne, i u kojoj meri je potrebno postiti, ne treba da odlučuju oni sami.
Osim toga, ne treba zanemariti – posebno danas – takav aspekt posta kao što je njegovo blagotvorno dejstvo na zdravlje. Pored svog duhovnog značaja, post je divan način da se ljudsko telo oslobodi nagomilanih otrova i spreči razne bolesti izazvane lošom ishranom. Mudra pravila o postu koja čuva naša pravoslavna crkva, po mišljenju brojnih nutricionista, imaju najveću vrednost u borbi protiv bolesti koje narušavaju naše zdravlje danas. Rezultati višegodišnjih teških istraživanja savremenih naučnika poklapaju se sa statutima koji su vekovima regulisali način posta u Pravoslavnoj Crkvi. A njihovo poštovanje dovodi do smanjenja nivoa holesterola i sprečava razvoj srčanog udara, kao i nekih malignih tumora. Ovo potvrđuje mudru primedbu Vasilija Velikog, koji post naziva „davateljem zdravlja“ i „dragocenim za telo“.
arhimandrit Simeon (Kucas)
