Zagubljeni u beskrajnom moru vesti na društvenim mrežama? Kratki video snimci i brze informacije često nude samo površnu zabavu, zamenjujući pravo znanje surogatom. Upravo u vreme Velikog posta, kada se okrećemo unutrašnjem miru i preispitivanju, trebalo bi da se zapitamo: koliko vremena zapravo posvećujemo sadržaju koji nas istinski obogaćuje, a koliko onom koji samo okupira pažnju?
Veliki post je uvek aktuelna i duboka tema. I ovoga puta bih želeo da ukažem na još jedan njen važan aspekt. Kada se namerno odreknemo uobičajenih životnih zadovoljstava – hrane, zabave – možemo početi da uviđamo duhovne slabosti koje su u nama skrivene i koje obično ne primećujemo.
Zapravo, nije teško doći do tog otkrića: dovoljno je da se uzdržimo od nekih stvari na koje smo previše navikli, pa ćemo shvatiti koliko nas one zapravo kontrolišu.
Uzmimo, na primer, vesti. Čitanje vesti deluje kao potpuno bezopasna, čak i korisna aktivnost, naročito u današnje vreme kada se skoro svake nedelje dešavaju događaji od globalnog značaja.
Ali, ako pokušate da ne pratite vesti makar jedan dan, uvidećete da će to mnogim ljudima predstavljati pravi izazov. Navikli smo na neprestano pregledanje vesti do te mere da ne možemo ni da zamislimo život bez te vrste zabave.
Iako, objektivno gledano, većinu vesti ne čine činjenice, već spekulacije, manipulacije, pa čak i propaganda i neistine.
Međutim, društvo, čak i svesno površnosti većine informacija, teško da može da funkcioniše bez te nezdrave emocionalne uzbuđenosti koju izazivaju stalni izvori vesti.
A šta reći o vestima sa društvenih mreža? Koliko ljudi danas provodi slobodno vreme gledajući beskrajni niz besmislenih, a često i nepristojnih kratkih video snimaka na platformama poput TikToka?
Ni ovde se ne može opravdati žeđ za informacijama, jer kratki video snimci eksploatišu našu potrebu za znanjem, nudeći nam jeftin surogat koji samo draži mozak.
Mnogi ljudi postaju toliko zavisni od svakodnevnog informacionog „balona“ da čak i dok hodaju ulicom ostaju prikovani za svoje telefone.
Važno je razumeti da post nije samo zabrana određenih zadovoljstava. Post je svojevrsna terapija koja nam pomaže da otkrijemo svoje slabosti i pruža nam priliku da ih izlečimo.
Kontrolišući različite vidove razonode, možemo sami da prepoznamo od čega smo najviše zavisni, da „dijagnostikujemo“ sebe i preduzmemo korake ka oporavku.
A ako besmislenu zabavu zamenimo molitvom, pokajanjem i dobrim delima, ne samo da ćemo oslabiti svoju zavisnost od nedostojnih stvari, već ćemo se istinski približiti duhovnom isceljenju. Neka nas Gospod ukrepi na tom putu!
mitropolit Antonije (Pakanič)
