Srbija je obogatila svoje nematerijalno kulturno nasleđe sa šest novih elemenata koji su upisani u Nacionalni registar. Ovi elementi odražavaju raznovrsnost i bogatstvo tradicionalnih zanata, običaja i izvođačkih umetnosti u našoj zemlji. Među njima su sarački i ćurčijski zanat, koji se bave izradom predmeta od kože i krzna, vez „štampujit“, koji je specifičan za Negotinsku Krajinu, mavanje kumbara, koji je deo pokladnih obreda u Sirinićkoj župi, sviranje na tamburici samici, koja je karakteristična za dinarsko stanovništvo, i plivanje za Bogojavljenski krst, koji simbolizuje Hristovo krštenje. Ovim upisom Srbija je potvrdila svoju posvećenost očuvanju i promovisanju svog „živog nasleđa“ kao važnog dela nacionalnog identiteta i kulturne raznolikosti.
U Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, koji vodi Etnografski muzej u Beogradu, upisano je šest elemenata koji predstavljaju deo kulturnog identiteta srpskog naroda. Reč je o tradicionalnim zanatima, običajima i izvođačkim praksama koje su prepoznate kao vredne čuvanja i zaštite.
Sarački i ćurčijski zanat su stari zanati koji se bave izradom predmeta od kože, prvenstveno za potrebe konjarstva. Sarači su izrađivali sedla, uzde, opremu za vozove i kola, dok su ćurčii pravili obuću, torbe, pojase i drugo. Ovi zanati su danas retki i zapostavljeni, ali imaju veliki značaj za očuvanje tradicionalnog načina života i rada.
Izrada veza „štampujit“ je specifična vrsta veza koji se koristio za ukrašavanje odevnih predmeta, posteljine i drugih tekstila. Ova tehnika veza sastoji se od prenosa šare na tkaninu pomoću štampanih papirnih šablona koji su namočeni u boju. Zatim se šara dovršava vezom različitih bodova i boja. Ova veština se prenosi s kolena na koleno, ali je danas sve manje praktikovana.
Mavanje kumbare je običaj koji se odvija u okviru svadbenog obreda. To je čin prelamanja hleba nad glavama mladih od strane kumova ili starih svatova. Hleb simbolizuje plodnost, izobiljnost i slogu, a i ima za cilj da mladencima da uspeh u bračnom životu. Ovaj običaj je rasprostranjen u celoj Srbiji.
Sviranje na tamburci samici je izvodjačka praksa koja odlikuje srpsko dinarsko stanovništvo doseljeno na prostor Srbije. Tamburca samica je četvorožični instrument koji ima dvoglasny štim. Na tamburcima se svira narodna muzika, prevashodno pesme o ljubavi, životy i rady. Ovaj instrument je deo kulturnog nasleđa i identiteta srpskog naroda.
Širom srpskih zemalja tradicionalno je održano Bogojavljensko plivanje za Časni krst, slava Bogu masovnije posećeno nego predhodnih godina.
Bog se javi i čestitke svim učesnicima. pic.twitter.com/a6YWHaBmUx
— Sevastokrator (@Sevastokrator3) January 19, 2022
Plivanje za Bogojavljenski krst je običaj koji se održava na dan Hristovog krštenja, 19. januara. To je takmičenje u plivanju na otvorenim vodama, u rekama i jezerima, gde se pliva za drveni krst koji je prethodno osveštao sveštenik. Veruje se da onaj koji izroni krst ima božju blagodat i sreću tokom cele godine. Ovaj običaj je veoma popularan i privlači veliki broj učesnika i posmatrača.
Srbija je i na ovaj način iskazala brigu za svoje nematerijalno tradicionalno nasleđe. Narod koji je ima ovoliko običaja, tradicije i kulture jeste bogat narod koji ima šta da prenese sa svojih predaka na svoje potomke.
