Ne zaboravimo da je čovek na ovoj zemlji samo kratkovremeni putnik. Niko od nas, ma koliko da se trudi, neće se zadržati ovde ni za trenutak više nego što mu je određeno. U određenom trenutku našeg života, kad nas Gospod prizove, sve ćemo moći da pogledamo kroz duhovnu prizmu večnosti i tada ćemo jasno i u potpunosti moći da vidimo kakav dobitak za Carstvo Nebesko je bilo trpljenje iskušenja i teškoća u ovom životu.
Mnogi postavljaju pitanje: zašto Bog dopušta smrt? Zašto Bog dopušta da smrt zadesi sluge Božije, ponekad čak i za vreme služenja Bogu? Zašto ih Bog ne čuva?
Evo šta treba da shvatimo pre svega: onaj ko želi da ide za Hristom ići će s Njim istim putem. Od trenutka kad Hristov sluga odluči da ide za Njim, on nema drugog puta. Naše kretanje u susret Hristu jeste put ugledanja na Njega. Sam Hristos nam je pokazao ovaj put – ne toliko rečima i Svojim učenjem koliko ličnim primerom, i svi oni koji žele da budu Njegovi učenici treba da idu ovim putem za Svojim Učiteljem: „da idu Njegovim stopama“.
Ali se može postaviti i pitanje: a zašto naš život mora biti pun nevolja? Zar Bog želi da se mučimo, da patimo i da umremo? Nesumnjivo je jedno: Bog nikome ne želi zlo, On ne želi da čovek pati, On mrzi zlo. Ali se patnja i smrt dešavaju, nažalost, – i dešavaju se zato što je čovek otpao od Boga, pad prvostvorenog čoveka je doneo u naš život smrt – ovog najvećeg i poslednjeg čovekovog neprijatelja, po rečima apostola Pavla. Smrt će raniti svakog. Čak je i Hristos kao Bogočovek dozvolio da Ga smrt rani i u izvesnom trenutku Njegovim učenicima se učinilo da Ga je smrt sakrušila i pobedila.
Znamo da je Bog stvorio čoveka i da ga je smestio u Raj blaženstva, na mesto istovremeno i duhovno i materijalno, kako bi čovek bio srećan i duhovno i telesno. Gospod je čoveka smestio u Raj, zapovedivši mu da „ga obrađuje i čuva“. Ali na nesreću, prvi čovek, koji je podlegao iskušenju laskanja, radoznalosti i naslade, pao je zbog neposlušanja. To je bio glavni razlog zbog kojeg je isteran iz Raja. Čovek je sam prekinuo svoju vezu s Bogom, dok je Bog pokretan ljubavlju, upozorio Adama: u trenutku kad pojede plod s drveta poznanja dobra i zla – umreće smrću. A čovek je hteo da ide svojim putem. Dakle, prekršio je zapovest Božiju, prvo je umro duhovno, jer se prekinula veza s Bogom, a zatim je već posle mnogo godina preminuo i telesno. Adam je postao svedok prve telesne smrti na svetu – svog prvog sina Avelja, kojeg je ubio Kain. I posle dugog vremenskog perioda umro je i sam. Prvo je umro Avelj, a ne Adam, kojem je predstojalo da okusi gorčinu prve smrti drugog čoveka, a zatim i svoje. Od tada se celo čovečanstvo potčinilo ovom strašnom i neprirodnom procesu – smrti. Čovek je postao smrtan.
Prošlo je nekoliko milenijuma i na svet je došao Hristos Koji je uništio smrt Svojim slavnim Vaskrsenjem iz mrtvih. Pošto Hristos nije učestvovao u grehu, smrt nad Njim nema nikakvu vlast.
Koji put i način nam je Hristos ostavio kako bismo se i mi izbavili smrti? Put Svojih Krsnih stradanja i Svoje smrti. Put askeze, koja Njemu Samom kao Bogu nije bila nimalo potrebna. Njegova smrt je zgazila našu smrt darovavši nam vaskrsenje i preobraženje tela u večnosti. Duševna smrt je uništena Hristovim Vaskrsenjem.
Ako primimo Tajnu Svetog Krštenja, svesno učestvujemo u svim drugim Tajnama Crkve i u njenom životu, posle sveopšteg vaskrsenja iz mrtvih u Drugom i slavnom dolasku Gospoda našeg Isusa Hrista biće zgažena i telesna smrt. Smrti od tog trenutka više neće biti. Tada će svi ljudi, svi naraštaji, počevši od Adama, pa sve do poslednjeg čoveka, vaskrsnuti.
Sad je smrt za nas strašna i tragična činjenica, nešto neprirodno. Nismo prvobitno stvoreni kao smrtni i zato kad vidimo tuđu smrt uvek gajimo izvesnu odvratnost prema njoj. Smrt je za nas prava tragedija, zato što nas vređa, jer smo stvoreni po Božijem obrazu i podobiju. Svaki put kad neki čovek umire, može se reći da se na taj način vređa Sam Bog, Koji je stvorio čoveka kao besmrtnog, zato što je ono što je Gospod stvorio – čoveka, đavo uspeo da pokvari i da ošteti i da ga preda truleži – ne zauvek, naravno, ali na dug vremenski period.
Vidite: Hristos je došao u svet, dobrovoljno Se predao na Krsnu smrt i Svojom žrtvom je uništio smrt. A pre Krsne žrtve smrt je bila strašna za čoveka, a zahvaljujući smrti Bogočoveka čovek je postao strašan za smrt. Zato i pojemo na Vaskrs: „Hristos voskrese iz mervih, smertiju smert poprav!“ Kako piše sveti Jovan Zlatousti: „Niko neka se ne boji smrti, jer nas je Spasitelj izbavio od nje!“
U troparima parastosa se poje: „Voistinu strašno smerti tainstvo, kako duša s telom nasilno razlučajetsja… Plaču i ridaju, jegda pomišljaju smert i viždu vo grobjeh ležaščuju, po obrazu Božiju sozdanuju našu krasotu bezobraznu, beslavnu, ne imejuščuju vida!“ Tako Crkva opisuje tragediju smrti. „O čudese! Što sije ježe o nas bist tainstvo? Kako predahomsja tljeniju! Kako soprjagohomsja smerti?“ A zatim se Crkva obraća Hristu Koji je uništio tragediju smrti i Koji je svetlošću Svog vaskrsenja osvetio katastrofu koju je smrt donela u svet, tako da od tog trenutka smrt od tiranina postaje za nas vrata koja vode u Carstvo Božije, u kojem ćemo čekati da nastupi sveopšte vaskrsenje iz mrtvih. Crkva u troparima parastosa odgovara: „Voistinu Boga povelenijem, jakože pisano jest, podajuščago prestavljšemusja upokojenije.“
Dakle, smrt je neizbežni udeo svih ljudi. Neki tvrde da postoji bitna razlika u tome da li čovek umire u starosti ili u mladosti. Ova posmatranja nas suočavaju s realnošću ovog života i života u Hristu, zato što je svima očigledno da smrt ne bira, da niko neće opstati pred njom, ona uzima i pravednika, i grešnika, i bogatog i siromašnog. Kad bi zlom smrću umirali samo grešnici, život u Hristu bi bio srećno provođenje vremena. Odnosno, ako tako razmišljamo, bilo bi ovako: ako želiš da budeš srećan – idi za Hristom. To je naivna zabluda. I biće ogromna greška ako tome budemo učili svoju decu govoreći im: „Veruj u Boga da bi te On čuvao, da bi dobro učio i da bi tvoj život bio uređen.“
Hristos nijednom čoveku nije obećao da će njegov život biti lak i bezbrižan. Ali šta je Hristos rekao? – Rekao je: „U svetu ćete imati žalost i pošto su Mene proganjali i vas će progoniti, Mene su klevetali i vas će klevetati, Mene su razapeli i vas će mučiti do smrti!“ Nedvosmisleno je jasno: ako želimo da idemo za Hristom, ni za koga od nas neće biti izuzetka, svi mi, Hristovi učenici, bićemo podvrgnuti nevoljama i ovoj tragediji ljudske prirode, svi ćemo biti podvrgnuti ovom nepokolebljivom duhovnom zakonu.
Vrlo često Gospod dopušta da svece zadese najrazličitije užasne smrti kao što su: mučeničke, od vatre, mača, od zlih ljudi, od različitih nesrećnih slučajeva, kako bismo se videći ih utešili zbog toga što Gospod dozvoljava da i Njegove svete zadesi takva smrt. Tako videći svece koji zapadaju u različite nevolje i mi bivamo uzdržniji i strpljiviji.
Neka niko ne misli da Gospod dozvoljava da ovakve nevolje i nesreće i smrti zadese samo grešnike, konačno Se okrenuvši od njih. Kad saznaju da je neko umro strašnom smrću ljudi često misle da su uzrok smrti njegovi grehovi i padaju u očaj. Postavljaju pitanja: zašto je taj i taj čovek umro u mladosti od raka? Sveti Porfirije je od mladosti patio od mnoštva različitih bolesti. Možda je Gospod to takođe dozvolio zbog njihovih grehova? A Atanasije Atonski, izuzetno veliki svetogorski svetac, umro je pošto se na njega srušila kupola hrama Lavre u izgradnji!…
A i Sam Hristos je iskusio sramnu i mučnu smrt. Za vreme rimske vladavine smrt na krstu se smatrala jednom od najstrašnijih i najsramnijih. Tako su se pogubljivali robovi, buntovnici i izrodi. Međutim, radi čovekovog spasenja Hristos nije nimalo sumnjao, iskusio je ne samo ovu sramnu i ponižavajuću smrt, već je podvrgnut čitavom nizu poruga: bio je popljuvan, tučen, vređan, razodenut… Zašto je Bog dozvolio da Ga Njegovo stvorenje – čovek – podvrgne takvim mukama i poniženjima? – Pre svega kako bi ispunio Svoju zamisao o iskupljenju čoveka. Ali i da bi nam pokazao da je prvi prošao ovim putem i da bi zatvorio usta svima koji bi se usudili da kažu: „Evo, za vreme Svog zemaljskog života on je samo uživao, a zašto ja patim?“ Hristos nam je pokazao lični primer kako bismo gledajući na Njega i mi bili ukrepljeni i utešeni idući Njegovim stopama, kako kaže apostol (v.: 1 Petr. 4: 1-11). Kad vidimo da ne pate samo grešnici, već da ponekad i sveci umiru stradalničkom smrću to će za nas predstavljati podsticaj za trpljenje. Ako je taj i taj svetac tako patio, zašto onda i ja, opterećen mnoštvom grehova, ne bih malo trpeo?
Postoji i drugi razlog za to što ponekad dobri Bog dozvoljava da se desi teška smrt: da bismo se usavršavali, jer smo svi mi nesavršeni pred Bogom. Svaki put kad čovek biva podvrgnut nepravdi, različitim oblicima ugnjetavanja ili kad pati zbog nesreće, nevolje i bolesti (posebno u mladim godinama) ili čak smrti, to postaje povod za uzdarje od Boga u Carstvu Nebeskom, kao što je rečeno u Pismu: „Malo ste pretrpeli – mnogo ste stekli.“ Ovde, na zemlji, čak i nekoliko minuta mučenja, koje čovek istrpi s blagodarnošću, mogu postati uzrok večnog blaženstva. Kad je 40 sevastijskih mučenika bačeno u hladno jezero, rekli su: „Braćo, istrpimo malo, ali ćemo steći večni Raj!“
U određenom trenutku našeg života, kad nas Gospod prizove, sve ćemo moći da pogledamo kroz duhovnu prizmu večnosti i tada ćemo jasno i u potpunosti moći da vidimo kakav dobitak za Carstvo Nebesko je bilo trpljenje iskušenja i teškoća u ovom životu.
Imajući u vidu sve ovo čovek s neuporedivom lakoćom i strpljenjem može da podnese sve nevolje koje ga zadese na životnom putu, po rečima apostola: „Nedostojna su stradanja ovog života u odnosu na Slavu Božiju koja će se u nama otkriti.“ Kakvu težinu imaju prolazne nevolje u poređenju sa svevidećom, nepotkupljivom blagošću Božijom, koja svima daje uzdarje?! Ne zaboravimo da je čovek na ovoj zemlji samo kratkovremeni putnik. Niko od nas, ma koliko da se trudi, neće se zadržati ovde ni za trenutak više nego što mu je određeno.
Još jedan uzrok zbog kojeg Bog dozvoljava da takve nevolje zadese sveca predstavlja naslednost. Poput Glave Crkve Isusa Hrista, mučenici koji idu za Njim, trpe za Njega različite muke. Na krvi Gospoda Isusa Hrista i krvi mučenika osnovana je Crkva. Hristos je kao Jagnje uzeo na Sebe grehove celog sveta, pa tako i sveci, ugledajući se na Hrista, uzimaju grehove svoje duhovne dece i uništavaju vlast koju đavo ima nad njima. Pastiri koji su dostigli duhovno stanje sami postaju žrtva prijatna, kako bi ukrepili svoju duhovnu decu u veri.
Ali može se postaviti pitanje: kako dobri Bog, Koji sve voli, dopušta da zbog jednih ljudi pate drugi? Na ovo pitanje mi, ljudi, nemamo odgovor. Ali sam potpuno siguran u sledeće: Gospod ne želi da bilo ko od ljudi uopšte pati, On ne želi čoveku ništa rđavo i zlo. Kako je rekao sveti Pajsije, Gospod dozvoljava da se desi zlo, zato što zna da će u konačnom to izaći na dobro i duhovnu korist.
Šta je, zapravo, čovek? Zemlja, prah. Oštećeni obraz Božiji koji ste stalno udaljava od Njega i gubi svoje lice. I koga možemo nazvati blaženim u pravom smislu ove reči? Onoga ko je uspeo da iskoristi kratki period ovog prolaznog života za sticanje večnog života u Carstvu Nebeskom. Onoga ko je shvatio namenu ovog života i ko ga je proveo pravedno, nikoga ne vređajući, ne tlačeći, čuvajući svoju savest pred Bogom i pred ljudima, ko se, i ako se okliznuo, pokajao i ko je doneo plod pokajanja i ko se u takvom stanju upokojio. Šta u konačnom čovek nosi sa sobom u večnost? Samo svoja dobra dela kao dragoceno nasledstvo, koje mu više niko neće oduzeti. Želiš da pokažeš Bogu svoja dobra dela, svoje pokajanje? Pokajanje se smatra pravilnim kad s ovim osećanjem prelazimo u večnost. Stražimo zato i molimo se da nas smrt ne zadesi nespremne, da ne napustimo ovaj svet nemajući nikakve veze s Bogom. Inače je i sam naš život bio uzaludan. Pred licem večnosti i smrti svaka laž biva obnažena.
Sasvim je prirodno što ćemo mi, koji živimo u svetu, u potpunosti iskusiti i suze i nevolje, ali pored svega toga ne treba da ostavimo uzdanje u Boga i u Njegov Promisao o nama. Hristos je preko apostola Pavla rekao: „Nemojte tugovati kao oni koji nemaju nade.“ Naravno, čak ni sveci ne mogu uopšte da ne tuguju, ali se ugledajmo na one koji imaju nadu. Ako nemamo nadu u večni život u Carstvu Nebeskom, kako ćemo moći da podnesemo tragičan trenutak smrti? U tom slučaju možemo pasti u očajanje i naći se licem u lice s ovom strašnom katastrofom. Takav čovek u trenutku odvajanja duše od tela neće imati nikakvu utehu – zbog toga što je svestan činjenice da je protraćio život, i zbog nedoumice šta će biti s njim posle smrti. Bolje bi mu bilo da se uopšte nije rodio nego da tako umre i da pričini svojim bližnjima toliku nesreću. Da nije bilo Hristovog Vaskrsenja i večnog života, naš život ne bi imao nikakvog smisla i, da tako kažem, „pozitivnu protivtežu“.
Čak i ako ljudi Božiji pate pred smrt i plaču, oni se nadaju milosrđu Božijem i ova nada ih krepi Ali će i bližnji biti utešeni znajući da je čovek bio pobožan i da je stremio ka Bogu. Bog voli čoveka i po rečima svetog Jefrema Sirijskog „za Boga nije dobitak da nekoga pošalje u pakao“. A ako nemamo takvu nadu, naš život je prava besmislena tragedija. Šta ćemo moći da kažemo sami sebi u trenutku kad se naša duša bude odvajala od tela? Kako ćemo izdržati ovaj trenutak? Zato što je smrt strašni sudija, ona je merilo celog našeg života. Eto zašto Sveto Pismo kaže: „Sećaj se smrti i nikad nećeš zgrešiti.“ Dakle, priprema za smrt ima veoma veliki značaj za hrišćanina.
Neki postavljaju pitanje: „Kako Bog može da bude sa čovekom ako On često ne odagnava od nas konkretno zlo?“ Da, Gospod često zbog samo Njemu poznatih razloga ne odagnava od nas neku žalosnu okolnost i teškoće, ali nam prisustvo Boga u životu čoveka daje mogućnost da preobrazimo ovo zlo i da podnosimo patnju sa blagodarenjem pretvarajući je iz oštrog trnja u dragocene dijamante. Skrušavanjem srca i pokornim trpljenjem nevolja dokazaćemo Bogu naše dugotrpljenje. Tada će biti očigledna korist od toga.
Na putu ka Bogu čovek koji strpljivo pati stiče ogromnu korist, on postaje i koristan ljudima zbog svog krotkog podnošenja nevolja, i Bogu prijatan. Kad takav hrišćanin ode iz ovog sveta i pogleda sve što je izdržao kroz duhovnu prizmu večnosti, sigurno će uzneti slavoslovlje Bogu. Očigledno će videti kakvu korist je stekao od trpljenja nevolja, bolova i teškoća, na koje u budućem životu neće biti čak ni aluzije. U budućem životu pravednici i pokajani grešnici neće imati ni nevolje, ni bola, ni žalosti. Kad je Bog s nama sve se u našem životu menja nabolje i čovek shvata razlog onoga što mu se dešava i blagodari Bogu. Tada se rešavaju sve njegove velike i male nedoumice u vezi s onim što mu se dešavalo u životu. Ali u sadašnjosti samo neki sveci kojima Bog otkriva Svoju volju mogu biti obavešteni o tome zbog čega nam se sve to dešava u našem životu.
