Dok smo zauzeti ručnim radom, dok hodamo, dok jedemo ili pijemo – uvek se možemo moliti umom, proiznoseći istinsku molitvu ugodnu Bogu. Kada si umom stalno u prisustvu Božijem i razgovaraš sa Njim neprestano – ti razgovaraš sa Bogom, bez Koga nijedan čovek ne može biti blagosloven ni ovde ili u drugom životu. Neka niko ne misli, braćo moja hrišćanska, da su samo klirici i monasi dužni da se neprestano i uvek mole, a ne mirjani. Ne, ne, svi mi hrišćani imamo dužnost da ostanemo u molitvi… Samo vidite šta Sveti Patrijarh Konstantinopoljski, Filotej piše u Žitiju Svetog Grigorija Solunskog: „Ovaj jerarh je imao dragog prijatelja, po imenu Jov, prostog čoveka ali bogatog dobrim delima. Jednom prilikom su razgovarali i episkop je rekao po pitanju molitve, da svi Hrišćani moraju da se bore u molitvi i moraju da se mole stalno, kao što Apostol Pavle podstiče: „molite se bez prestanka“ (1.Sol. 5:18); i kao što Prorok David govori o sebi (uprkos činjenice da je bio car i da je morao da brine o celokupnom carstvu): „Svagda pred sobom vidim Gospoda“ (Ps. 16:8), tj. u očima svog uma, uvek vidim Gospoda preda mnom u svojoj molitvi. I Sveti Grigorije Bogoslov uči sve Hrišćane i govori im, da bi trebalo da se sećaju Imena Božijeg češće da nego udišu vazduh.
Govoreći ovo i još mnogo toga svom prijatelju Jovu, jerarh je dodao da, ne samo što bi slušajući zapovesti Svetitelja, trebalo da se molimo uvek, nego bi i trebalo da učimo druge da čine isto; svi, bez razlike – monasi i svetovnjaci, učeni i neuki, muškarci i žene, i deca – trebalo bi da teže da se mole bez prestanka.
Slušajući ovo, starac Jov je mislio da je ovo nešto novo i počeo da se raspravlja, govoreći jerarhu da je stalna molitva delo, samo podvižnika i monaha, koji žive van sveta i njegovih briga, a ne svetovnjaka, koji imaju toliko mnogo briga i poslova. jerarh je izneo mnogo dokaza u podršku ove istine i nove, neoborive dokaze, ali čak i oni, nisu ubedili starca Jova. Tada je Sveti Grigorije, izbegavajući praznoslovlje i neslogu ućutao i svaki je otišao i sopstvenu keliju.
Nakon toga, kada se Jov molio u samoći, pred njim se pojavio Angel, poslan od Boga, Koji želi da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine (1.Tim.2:4) i prekoreo ga za raspravu sa Svetim Grigorijem i za suprotstavljanje takvoj očiglednoj stvari, od koje zavisi spasenje Hrišćana.
On je objavio od Samog Boga, da u buduće treba da pazi i da se čuva da bilo kome govori bilo šta, što je nasuprot ovom dušespasavajućem pitanju i da se ne opire volji Božijoj, da čak i u sopstvenom umu nema misli koje su nasuprot ovom, ne dozvoljavajući sebi da misli na bilo koji način nasuprot onome što je rekao Sveti Grigorije Palama. Tada je jednostavni Starac Jov požurio ka Svetom Grigoriju i padajući pred njegove noge, molio za oproštaj za njegovo suprotstavljanje i otkrio mu ono što mu je Angel Gospodnji rekao.
Vidite sada, braćo moja, kako svi Hrišćani, od najmanjeg do najvećeg, moraju uvek da se mole u svojim srcima: „Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me!“ na takav način, da um i srce uvek budu u navici izgovaranja ovih svetih reči. Budite uvereni kako je to ugodno Bogu i koliko mnogo dobra proističe iz toga, kada je u Svojoj bezgraničnoj ljubavi prema čovečanstvu, poslao Svog Angela sa Nebesa da otkrije ovo nama, da niko ne bi imao sumnje o ovome.
Ali šta govore svetovnjaci? „Mi smo preopterećeni stvarima koje činimo i svetovnim brigama i kako možemo da se molimo bez prestanka?“
Odgovorio bih im da nam Bog nije zapovedio da činimo bilo šta nemoguće, već samo ono što smo u stanju. I stoga, ovo se može vršiti od strane svakog, koji žarko traži spasenje svoje duše. kada bi ovo bilo nemoguće, tada bi bilo nemoguće za bilo koga ko živi u svetu i ne bi bilo mnogo onih, koji se, u sred sveta, imali neprestanu molitvu kao što su trebali.
Među mnoštvom takvih ljudi, možemo navesti primer oca Svetog Grigorija Solunskog, čudesnog Konstantina, koji je, uprkos svom učestvovanju u živosti dvora, budući pozvan da bude tutor i vaspitač Imperatora Andronikusa i dnevno zauzet sa državnim poslovima kao i poslovima kod kuće – imao je veliko imanje sa mnoštvom slugu, ženom i decom – uprkos svemu ovome, bio je tako neodvojiv od Boga i tako udubljen u neprestanu umnu molitvu – da je često zaboravljao ono šta su Imperator i njegovi pretpostavljeni raspravljali sa njim u pitanju poslova, tako da je često pitao, pa čak i ponavljao jedno i isto pitanje. Drugi pomoćnici Cara, ne shvatajući razlog ovoga, bili su uznemireni i ukorevali su ga za toliku zaboravnost i dosađivanje caru svojim ponavljanim pitanjima.
Ali Car, znajući razlog koji je iza svega toga, branio ga je i govorio: „Konstantin ima svoje misli, koje mu ponekad ne dozvoljavaju da bude u potpunosti prisutan u onome što govorimo“.
Postoji bezbroj primera drugih koji su, živeći u svetu, bili u potpunosti predani neprestanoj molitvi, ako što može biti posvedočeno istorijskim spisima. I tako, draga moja braćo u Hristu, preklinjem vas – zajedno sa Svetim Jovanom Zlatoustim – radi vašeg sopstvenog spasenja, nemojte zanemarivati molitvu. Oponašajte primer onih, o kojima sam vam govorio i sledite za njima, koliko god je moguće.
U početku može izgledati teško, ali budite uvereni, kao da je od Svemogućeg Boga, da će vam, samo Ime Gospoda našeg Isusa Hrista, neprestano prizivano, pomoći da prevaziđete sve teškoće – i vremenom ćete biti naviknuti na to i osetićete kako je slatko Ime Gospodnje. Tada ćete iskustvom znati ta ova aktivnost nije nemoguća niti teška, već i moguća i laka.
Iz tog razloga nas je Sveti Pavle, znajući mnogo bolje od nas, kakva velika korist dolazi od ove molitve, podsticao da se molimo bez prestanka. On ne bi ovo zahtevao od nas, da je bilo veoma teško i potpuno nemoguće, znajući unapred da, u takvom slučaju, ne bi bili u stanju da ispunimo ovaj zadatak i da bi neizbežno bili neposlušni njegovoj zapovesti i tako postali prestupnici, čineći sebe na taj način dostojnim osude i kazne. Ali to nije mogla biti namera Apostola.
Sa ciljem da se molimo na ovaj način, moramo nositi u umu metod molitve; kako je moguće moliti se bez prestanka, tj. moliti se umom. Mi to uvek možemo činiti, samo ako želimo.
Dok smo zauzeti ručnim radom, dok hodamo, dok jedemo ili pijemo – uvek se možemo moliti umom, proiznoseći umnu molitvu ugodnu Bogu, istinsku molitvu. Neka naše telo radi, a neka se naša duša moli. Neka spoljašnji čovek izvršava sve spoljašnje delatnosti; ali neka se unutrašnji čovek potpuno preda služenju Bogu i nikada ne prestane ovu duhovno delo umne molitve kao što nam je Isus Bogočovek zapovedio u Jevanđelju: „A ti kada se moliš uđi u klet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svom, Koji je u tajnosti“ (Matej 6:6)
Klet duše je telo; vrata su naših pet čula. Duša ulazi u svoju klet. Kada um ne luta svuda u poteri za stvarima sveta, već kada nalazi svoje mesto u srcu. Naša čula treba da se zatvore i da ostanu tako, kada im ne dozvolimo da naginju ka spoljašnjim čulnim stvarima, i na ovaj način, um ostane slobodan od svih svetskih stvari i pomoću skrivene umne molitve sjedini sebe sa Bogom Ocem.
„I Otac tvoj koji vidi tajno, platiće tebi javno“, dodaje Gospod. Bog, Koji zna sve skriveno, vidi umnu molitvu i nagrađuje je očiglednim i velikim darovima. Jer to je istinska i savršena molitva koja ispunjava dušu božanskom blagodaću i duhovnim darovima – slično miru koje, što ga više sabiješ u sud, čini sud mirisnijim.
Tako je i sa molitvom: što je tešnje zaključaš u srce, ona će više izobilovati blagodaću Božijom. Blaženi su oni koji su postali naviknuti na ovo nebesko delo, jer će njime pobediti sva iskušenja zlih duhova, kao što je David pobedio gordog golijata. Na ovaj način molitva gasi nepristojne želje tela, kao što su Tri Mladića ugasili plamen peći vavilonske. Pomoću umne molitve strasti bivaju ukroćene, kao što je Prorok Danilo ukrotio divlje zveri. Molitva spušta rosu Duha Svetog u srce, kao što su Ilijine molitve spustile kišu na planinu.
Ova umna molitva dostiže do samog prestola Božijeg, gde se čuva u zlatnim sudovima i poput kadionice odaje slatki miris pred Gospodom, kao što je Sveti Jovan Bogoslov video u svom otkrovenju; „Dvadeset i četiri starešine padoše pred Jagnjetom, imajući svaki gusle, i zlatne čaše pune tamjana, koje su molitve Svetih.“ (Otkr. 5:8)
Umna molitva je svetlost koja osvetljava čovekovu dušu i zagreva srce ognjem ljubavi prema Bogu. Ona je lanac koji sjedinjuje Boga sa čovekom i čoveka sa Bogom. O, ne postoji ništa što se može porediti sa blagodaću umne molitve! Ona čini čoveka stalnim sabesednikom sa Bogom. O zaista čudesno i najčudesnije delo! U telu ste sa ljudima, ali umom razgovarate sa Bogom.
Anđeli nemaju čulne glasove, ali umom proiznose stalnu hvalu Bogu. Ovo je celo njihovo zanimanje; celokupan njihov život je posvećen ovome. I ti takođe, brate, kada uđeš u klet svoju i zatvoriš vrata, tj. kada um ne luta više, već ulazi u unutrašnje kutke duše, i tvoja čula bivaju zaključana, tada si sličan Svetim Anđelima, i tvoj Otac, videći tvoju tajnu molitvu, koju Mu proiznosiš iz riznice svog srca, darovaće na tebe, otvorene duhovne darove.
A šta želiš više od ovoga, kada si, kao što sam rekao, umom stalno u prisustvu Božijem i razgovaraš sa Njim neprestano – ti razgovaraš sa Bogom, bez Koga nijedan čovek ne može biti blagosloven ni ovde ili u drugom životu.
Sveti Grigorije Palama
