Za Uskrs na Sejšelima jedini pravoslavni sveštenik Srbin Sergios Janošević služi svetu liturgiju i ove, kao i prethodnih godina, okuplja desetine pravoslavnih vernika različitih nacionalnosti u svom skromnom domu čiji je jedan deo pretvorio u prvu sejšelsku pravoslavnu crkvu. Ovo je priča o porodici Janošević.
Banane sa medom i pogled na beskrajno plavetnilo Indijskog okeana dočekali su me u jedinoj pravoslavnoj svetinji na Sejšelima, koju je osnovao Beograđanin Srđan Janošević.
O ocu Sergiosu, svetovno Srđanu Janoševiću, govorio mi je prijatelj Nenad Blagojević, novinar u večitoj potrazi za pričama s dušom, dao mi njegov telefonski broj, te sam se puteljcima među sejšelskim rastinjem i plažama uputio ka srpskoj crkvi, koja je zapravo grčka.
Uz uputstva oca Janoševića grabio sam petnaestak minuta duž puta severno od prestonice Viktorije između kuća i plaža zarad kojih hiljade turista iz celog sveta dolaze na Sejšele ne bi li utonuli u pejzaž koji se naziva rajem na zemlji.
Od JAT-a do sejšelske parohije
Srđan Janošević je diplomirani hemičar, rođeni Beograđanin, koji je odrastao i dugo živeo u Sarajevu, radio je u JAT-u. Njegova supruga Vesna, rođena u Sarajevu, ceo radni vek provela je u novinarstvu, a bila je zapravo profesor francuskog jezika.
“Prvi put sam preleteo atlantski okean 1972. godine, kada sam se preko Londona uputio u Montreal, gde je tad bilo moguće videti potpuno pomračenje Sunca. Bilo je uzbudljivo, posle mnogo godina rada na avionima, konačno njima i poleteti”, svedoči Srđan.
Posle dve godine stigao je na Sejšele.
„Mi smo bili prva grupa turista iz Jugoslavije. Ponovo sam došao 1981, ali sam tad poveo i porodicu. Razvijali su se kontakti i prijateljstva, i 1987. godine dobio sam ponudu za posao u Viktoriji”, priča Srđan. Sejšelskoj avio-kompaniji bili su potrebni eksperti, pa je preko zvanične tehničke pomoći jugoslovenske vlade Sejšelima dobio ponudu za posao.
„Vesna je dobila posao na Radio-televiziji Sejšela, dugo jedini televizijski kanal. Nameravali smo da ostanemo nekoliko godina. Ali, čovek snuje, a Bog određuje… U Bosni je počeo rat. Preko noći smo ostali bez doma, privremeni dom postao je naše stalno stanište”, priča Srđan.
Najveći problem na malenim Sejšelima je prostor. Svaki komad zemlje je skup i teško dostupan. Mnogo truda je uloženo da Pravoslavna crkva dobije svoj objekat, bilo je neispunjenih obećanja, potencijalnih donatora, inicijativu je podržao čak i predsednik države, inače anglikanski sveštenik.
Otac Sergios nije dao da ga neizvesnost parališe, deo svoje kuće je lepo pretvorio u crkvu, koju već deceniju i po pohode vernici i svi koje zanima jedina pravoslavna bogomolja na ostrvima.
Crkva nosi ime Svetog Dimitrija Solunskog, a Mitrovdan je i krsna slava Janoševića. Fresaka nema, već sa zidova posetioce posmatraju ikone Svetog Save, Svetog Đorđa, oca Gerasima, ruske carske porodice.
Nekoliko časova provedenih u crkvi sa sveštenikom a potom i sa njegovom porodicom, zasenilo je čuvene sejšelske plaže. Iz bogomolje se izlazi na prostranu terasu sa pogledom na okean, gde smo spokojno sedeli dok nas je osvežavao rezak morski vetar, slušajući zanimljivu priču oca Sergiosa.
„Udaljenima od otadžbine i bližnjih, vera nam je postala velika uteha. Provodimo vreme u tihovanju i molitvi, u čitanju Svetog pisma. Sveštenik koji nas je venčao i krstio našu ćerku, otac Radomir Aćimović iz Londona, mnogo nam je u početku pomogao. Vera se ostvaruje u zajednici, tako da smo pomogli da se osnuje pravoslavna zajednica na Sejšelima“, priča otac Sergios.
Rukopoložen za sveštenika Aleksandrijske patrijaršije
Maja 2009. godine, mitropolit Irinopolisa (Tanzanije i Sejšela) Aleksandrijske (grčke) patrijaršije sa sedištem u Dar es Salamu, gospodin Dimitrios, došao im je u posetu.
Tad je prvi put odslužena sveta arhijerejska liturgija na ovim ostrvima.
Mitropolit je ponudio ocu Sergiosu da vodi pravoslavnu parohiju na Sejšelima.
„Tada sam navršio 62 godine. Osetio sam to kao Božji poziv. Mitropolit me je prvo poslao u manastir Tari na ostrvu Rodos, da se obučim za sveštenika. Taj manastir je čudesan, stariji je od jednog milenijuma, posvećen svetom Arhangelu Mihailu“, seća se otac Sergios.
U manastiru ga je, kaže, tad dočekao monah, Srbin iz Obrenovca a iguman je bio iz – Ugande! U manastiru je bio samo jedan Grk, svi ostali sa raznih meridijana.
„Posle obuke sam rukopoložen za sveštenika, 13. 12. 2009. godine, u crkvi Presvete Bogorodice Životvornog izvora. Koga sam ja mogao pozvati da u Solunu prisustvuje tom činu koji će mi promeniti život? Samo moju suprugu i ćerku. Ali, mitropolit Dimitrios je pozvao svoju duhovnu decu iz cele Grčke da dođu na službu. Autobusima je stiglo više od hiljadu vernika! Posle tog svetog čina vratio sam se u manastir Tari da odslužim četrdeset liturgija. To je obaveza novorukopoloženih sveštenika. Onda sam bio spreman za prvu vaskršnju službu u novouspostavljenoj parohiji – Sejšelima”, priča mi sveštenik, koji je sada u osmoj deceniji života, i dalje jedini pravoslavni sveštenik u ovoj dalekoj zemlji.
Služba na kreolskom
Smaragdno-tirkizni okean kao da učestvuje u liturgijama, koje se služe na engleskom jeziku, a ponekad i na srpskom, crkvenoslovenskom, grčkom ili ruskom.
„Mitropolit Dimitrios dao je blagoslov da se služba vrši na engleskom, kako bi je razumeli parohijani koji su se ovde sjatili iz raznih delova sveta”, objašnjava otac Sergios.
„Moja ćerka Srđana”, kaže otac Sergios, “prevela je službu i na kreolski. To je, naravno, prvi prevod u istoriji pravoslavnog bogosluženja na ovaj jezik, a ja sam krstio i prve Sejšelce u pravoslavnu veru.”
Prva kreolska pravoslavka, osamnaestogodišnja Alisa, dobila je ime Helena, a kuma joj je bila sveštenikova ćerka Srđana.
„Posle krštenja, njoj kao da je sve krenulo u životu. Dobila je stipendiju da studira na Novom Zelandu, ali se i celokupna porodična finansijska situacija poboljšala”, priča otac Sergios.
Sveti Vasilije na Sejšelima
Ćerka Srđana je na bogosluženjima horovođa, a supruga Vesna je takođe pevala, pripremala naforu i radila sve što je ženi dozvoljeno u crkvi. O Vesni nažalost pišem u prošlom vremenu jer je preminula pre nepunih godinu dana, vrlo brzo posle mog odlaska sa Sejšela.
„Dok sam radila na Televiziji Sarajevo, snimala sam dokumentarne filmove i za njih više puta bila nagrađivana. Tokom rata arhiva je izgorela“, govorila mi je Vesna koja je i na Sejšelima snimala dokumentarce.
Jedan od njih je dokumentarac o caru Konstantinu i carici Jeleni – „Od Naisusa do Konstantinopolja“, uoči obeležavanja hiljadu sedamsto godina Milanskog edikta. Ćerka Srđana je prevela delove sedamnaest knjiga iz oksfordske biblioteke, a pomagala je Vesni i u montaži,
pričala mi je na terasi crkve pokazujući ce-de sa filmom drhtavih ruku. Nabrajala je festivale i crkve širom sveta gde je ovaj film prikazivan, sa naročitim ponosom kazala mi je da ga je prikazala i Ruska pravoslavna televizija „Sojuz”, koja emituje svoje programe u 187 zemalja.
„Premijeri na Sejšelima prisustvovale su mnoge važne ličnosti, kao i počasni anglikanski arhiepiskop za zemlje Indijskog okeana. Ideju sam dobila kada nam je mitropolit Grčke pravoslavne crkve Dimitrios došao u posetu i doneo ikonu cara i carice. Nešto kasnije sam videla njihove mošti na Kipru i obuzela me je želja da uradim film”, rekla mi je tada.
Vesna je kamerom zabeležila i putovanja po Japanu, Indoneziji, Hongkongu, Barbadosu, Svetoj Luciji, Haitiju, Gvadalupeu, Martiniku… Njen film o Haitiju dobio je nagradu za najveće kreativno ostvarenje. Poseban film o močvarama snimila je po projektu Evropske unije.
Vesna je na Sejšelima bila i profesorka estetike, psihologije i gramatike vizuelnog jezika na novoosnovanoj školi novinarstva. Njen film o Sejšelskim ostrvima se i danas koristi u školama i povremeno emituje na televiziji.
Skromna i srdačna, sa dušom na dlanu i majčinskom toplinom, jedna je od onih žena sa kojom se čovek srodi čim je ugleda.
Kao da sam joj rođeni sin, uzima me pod ruku i odvodi u kutak crkve gde čuva naročitu svetinju: mošti Svetog Vasilije Ostroškog!
“Jedan bračni par iz Ukrajine posetio je Ostrog po mojoj preporuci i uspeli su da od sveštenstva za našu crkvu dobiju čestice moštiju. Mnogo volim Svetog Vasilija i smatram najvećim Božijim proviđenjem to što je on čak i ovde, na Sejšelima, i fizički prisutan među nama”, priča sa ushitom Vesna.
Ne propušta da naglasi kako na celom svetu najviše voli Beograd, koji za nju ima posebnu čar, pre svega stoga što tamo živi većina njihovih prijatelja.
„Toliko se družimo sa dragim ljudima tamo, da često ručamo i večeramo po nekoliko puta dnevno!”, pričala mi je razdragano.
Ipak, skromno je prećutala kako je 2014. godine organizovala prikupljanje pomoći za poplavljena područja u Srbiji, što je pobudilo humanost i kod meštana Sejšelaca.
Nažalost, Vesnu je bolest sasvim savladala. Preminula je 15. juna 2023. Njena sahrana pokazala je koliko je sveštenikova porodica cenjena na ostrvima, koliko je blagotvoran njihov rad ne samo za malenu pravoslavnu zajednicu, već i za sve ostrvljane. Pogrebu su prisustvovali predsednik države, predsednik suda, zamenik predsedavajućeg parlamenta, katolički i anglikanski episkopi, ruski ambasador sa pomoćnicima, došli su Vesnini učenici sa televizije, mnogi novinari – njeni saradnici.
„Parohijani i prijatelji su besprekorno organizovali sahranu, brinuli se o svemu, tih dana bio sam suviše potresen“, priča mi otac Sergios. „Bilo je poteškoća sa grobnim mestom. Ostrva su mala, i sada se ljudi uglavnom kremiraju, ali mi kao pravoslavci tako nešto nismo želeli. Ja sam održao opelo, nije bilo drugog sveštenika. Bilo mi je izuzetno teško, pa ipak znam da opelo niko drugi ne bi održao sa toliko ljubavi. Vesna sada ima grob među palmama, sa pogledom na okean.”
Zašto su Japanci poželeli da posete Kosovo i Metohiju
Otac Sergios ne bi mogao da napravi tako uspešnu eparhiju bez podrške supruge i ćerke, koje su bile ravnopravne učesnice u stvaranju pravog malog pravoslavnog čuda na udaljenom ostrvu.
Majka Vesna mi je puna ponosa detaljno pričala o životnom putu svoje ćerke. Školovala se na Sejšelima i u Engleskoj, dobila je prestižnu Čivning stipendiju tokom studija, studirala je englesku literaturu, francuski jezik, pozorište i balet, završila je master iz etike i političke teorije.
Radila je kao novinarka sejšelske televizije, a vrhunac karijere je dosegla kao portparol za medije predsednika zemlje Džejmsa Mišela, u periodu od 2009. do 2016. godine, nabrajala je Vesna uspehe svoje Srđane, koja se takođe, pre nego što sam krenuo u dalja istraživanja ostrva, pojavila da me pozdravi.
„Srđana je snimila dokumentarni film o Kosovu i Metohiji, koji je poslala novinarima Bi-bi-Sija i grčkoj državnoj televiziji ERT, posle čega su tamošnji novinari priredili svoje reportaže o našoj južnoj pokrajini. U Japanu je, tokom posete predsednika Sejšela, do te mere zainteresovala japanske pravoslavce za svetinje na Kosovu, da je ubrzo usledilo nekoliko japanskih hodočasničkih putovanja u Srbiju”, pričala mi je Vesna samo neke od najupečatljivijih detalja na terasi njihove crkve i kuće.
Vernici iz celog sveta
Ko su vernici ove neobične, udaljene parohije? Po brojnosti, prednjače Rusi i Ukrajinci, zatim Srbi, Grci, Kiprani, Belorusi, Rumuni, Bugari, Moldavci.
„Nekima su Sejšeli dom već decenijama, neki su ovde samo u prolazu. Nažalost, sukob u Ukrajini i podeljenost crkava štete jedinstvu pravoslavnog sveta, pa smo to i mi osetili… Pred velike praznike ja sam uvek davao oglase po medijima sa obaveštenjem kada će biti službe, ali sada se ne usuđujem. Ne znam ko bi sve došao, a ne želim incidente u crkvi. Ne bih želeo da se ovde obračunavaju neki ostrašćeni nacionalisti. Posle svakog bogosluženja mi, kao u manastiru, sednemo sa vernicima, obedujemo, razgovaramo. Na taj način se oseća duh
sabornosti, povezanost svih vernika”, priča otac Sergios i ističe da ponekad vernici donesu svoje specijalitete, pa se na toj divnoj terasi služi sve – od kreolskih jela, do ruske heljde i ukrajinskih varenika.
Iako se bogosluženja obavljaju po starom kalendaru, Srbi koji žive na Sejšelima, svega njih desetak, retko dolaze. No, zato je srpskih turista sve više.
„Javio nam se jedan zaljubljeni par iz Vršca, Slađana i Dragan, žele da se venčaju dok su ovde na odmoru, na plaži. Nije mnogo pravoslavnih obreda venčanja izvedeno po svetskim plažama, a meni je eto to u opisu posla… Prtljag im je kasnio, u njemu ostadoše burme, pa je budući par pazario neko šareno prstenje u radnji pri hotelu”, priseća se Sergios i kaže da, prema zvaničnim podacima, u proseku, ostrva posećuje stotinak Srba mesečno.
Rusa je mnogo više: čak četiri avionska leta nedeljno iskoristi više od hiljadu posetilaca iz Rusije. Venčavao je otac Sergios i Ruse i Sirijce, i uvek naglašava kako su mu ti trenuci, kad Božijom voljom uvodi dvoje ljudi u svetu tajnu braka, najdraži.
„Za Božić 2024. bilo je dvadeset pet vernika, od čega sedam Srba, a to je skoro puna crkva”, priča otac Sergios i navodi da je tokom velikih praznika godinama čest gost i ruski ambasador.
Kako je ruski ikonostas stigao na Sejšele
Mnogo sakralnih predmeta u crkvi doneli su upravo vernici sa raznih meridijana.
„Ekspedicija ruske mornarice okeanografskog broda ‘Admiral Vladimirski’, na svom putu ka polarnim predelima, zaustavila se na Sejšelima 2016. godine. Kapetan broda Aleksandar Piskin i protođakon-stavrofor Oleg Artemov, brodski sveštenik, posetili su, skupa sa sekretarom ruske ambasade, našu crkvu. Gospodin Artemov je tad obećao da će nam nabaviti ikonostas”, priča otac Sergios i navodi da je Artemovljev predlog podržala fondacija „Omofor”, koja je ruskoj vojsci poklonila više desetina pokretnih ikonostasa.
„Veče pred praznik Blagovesti Presvete Bogorodice, 6. aprila 2019, zovu me uzbuđeno iz ruske ambasade, kažu imaju hitan paket za mene… U posetu Sejšelima došao je Nikolaj Petrušev, Putinov sekretar za nacionalnu bezbednost, glavni ruski bezbednjak, i čim je ušao u ambasadu, pitao je kako da nađe oca Sergeja. U prtljagu je nosio ogromnu torbu sa ikonostasom. Naravno, u ambasadi su bili iznenađeni zahtevom tako visokog gosta i požurili su da mu želju hitno ispune. Ikonostas je rađen rukom, likovi svetaca izvezeni su zlatom na brokatu“, priča otac
Sergios i napominje da je godinama bio u kontaktu sa ruskim sveštenicima.
„Otac Oleg Artemov je poreklom iz Donbasa, i kad je počeo rat, njegova rodna kuća našla se na prvoj liniji fronta. Krenuo je jednoga dana da služi među borcima, ali je ukrajinska raketa pogodila njegovu jedinicu i on je poginuo. Održali smo mu pomen i u našoj crkvi, pred ikonostasom koji nam je poslao”, sa tugom svedoči Janošević.
Otac Sergios je sa svojom suprugom 2017. godine posetio i Jerusalim, gde je imao čast da saslužuje svetu liturgiju u crkvi Hristovog Vaskrsenja u samoj Kuvukliji, u samom Hristovom grobu, a to je san svakog sveštenika.
Dva krstića sa Hristovog groba stigla su do Sejšela kao dar jerusalimskog patrijarha, a iznenadio me je ogroman krst koji su porodice Savić i Serafimović poklonile „za zdravlje i spasenje (…), osveštan u Jerusalimu na Veliki Petak 2019“.
Jedan pozlaćeni reljef, načinjen od ikona Svete Trojice, donele su na poklon vernice, Vesnine prijateljice iz ruske ambasade. U pojedine ikone utisnuto je poludrago kamenje, jednu je tkala vernica iz Tatarstana, ima ih iskovanih u srebru…
Crkva je prepuna dragulja koji svedoče o posvećenosti sveštenika i naklonosti neobične, raznorodne pastve što iz celog sveta dolazi i prolazi, ali na neki način zauvek i ostaje deo ove crkve. Svojom srdačnošću, porodica Janošević učinila je da sada kao moju crkvu podjednako osećam ovu na beogradskom Voždovcu i onu na sejšelskom Maheu.
Još uvek živo pamtim plamičke sveća koje sam zapalio za zdravlje moje porodice i neobičnu toplinu koju sam tad osetio, kao da sam kod kuće, u svom domu, u mojoj crkvi.
Vernici iz ove svetinje ne izlaze bez darova. Uz uobičajene ikone, otac Sergios poklanja im krstiće koje je sam napravio od palminog lišća. Najlepša uspomena na daleke Sejšele.
„Svuda je zemlja Gospodnja, svuda čini dobro”, kaže mi otac Sergios na rastanku.
