За Ускрс на Сејшелимa једини православни свештеник Србин Сергиос Јаношевић служи свету литургију и ове, као и претходних година, окупља десетине православних верника различитих националности у свом скромном дому чији је један део претворио у прву сејшелску православну цркву. Ово је прича о породици Јаношевић.
Банане са медом и поглед на бескрајно плаветнило Индијског океана дочекали су ме у јединој православној светињи на Сејшелима, коју је основао Београђанин Срђан Јаношевић.
О оцу Сергиосу, световно Срђану Јаношевићу, говорио ми је пријатељ Ненад Благојевић, новинар у вечитој потрази за причама с душом, дао ми његов телефонски број, те сам се путељцима међу сејшелским растињем и плажама упутио ка српској цркви, која је заправо грчка.
Уз упутства оца Јаношевића грабио сам петнаестак минута дуж пута северно од престонице Викторије између кућа и плажа зарад којих хиљаде туриста из целог света долазе на Сејшеле не би ли утонули у пејзаж који се назива рајем на земљи.
Од ЈАТ-а до сејшелске парохије
Срђан Јаношевић је дипломирани хемичар, рођени Београђанин, који је одрастао и дуго живео у Сарајеву, радио је у ЈАТ-у. Његова супруга Весна, рођена у Сарајеву, цео радни век провела је у новинарству, а била је заправо професор француског језика.
“Први пут сам прелетео атлантски океан 1972. године, када сам се преко Лондона упутио у Монтреал, где је тад било могуће видети потпуно помрачење Сунца. Било је узбудљиво, после много година рада на авионима, коначно њима и полетети”, сведочи Срђан.
После две године стигао је на Сејшеле.
„Ми смо били прва група туриста из Југославије. Поново сам дошао 1981, али сам тад повео и породицу. Развијали су се контакти и пријатељства, и 1987. године добио сам понуду за посао у Викторији”, прича Срђан. Сејшелској авио-компанији били су потребни експерти, па је преко званичне техничке помоћи југословенске владе Сејшелима добио понуду за посао.
„Весна је добила посао на Радио-телевизији Сејшела, дуго једини телевизијски канал. Намеравали смо да останемо неколико година. Али, човек снује, а Бог одређује… У Босни је почео рат. Преко ноћи смо остали без дома, привремени дом постао је наше стално станиште”, прича Срђан.
Највећи проблем на маленим Сејшелима је простор. Сваки комад земље је скуп и тешко доступан. Много труда је уложено да Православна црква добије свој објекат, било је неиспуњених обећања, потенцијалних донатора, иницијативу је подржао чак и председник државе, иначе англикански свештеник.
Отац Сергиос није дао да га неизвесност паралише, део своје куће је лепо претворио у цркву, коју већ деценију и по походе верници и сви које занима једина православна богомоља на острвима.
Црква носи име Светог Димитрија Солунског, а Митровдан је и крсна слава Јаношевића. Фресака нема, већ са зидова посетиоце посматрају иконе Светог Саве, Светог Ђорђа, оца Герасима, руске царске породице.
Неколико часова проведених у цркви са свештеником а потом и са његовом породицом, засенило је чувене сејшелске плаже. Из богомоље се излази на пространу терасу са погледом на океан, где смо спокојно седели док нас је освежавао резак морски ветар, слушајући занимљиву причу оца Сергиоса.
„Удаљенима од отаџбине и ближњих, вера нам је постала велика утеха. Проводимо време у тиховању и молитви, у читању Светог писма. Свештеник који нас је венчао и крстио нашу ћерку, отац Радомир Аћимовић из Лондона, много нам је у почетку помогао. Вера се остварује у заједници, тако да смо помогли да се оснује православна заједница на Сејшелима“, прича отац Сергиос.
Рукоположен за свештеника Александријске патријаршије
Маја 2009. године, митрополит Иринополиса (Танзаније и Сејшела) Александријске (грчке) патријаршије са седиштем у Дар ес Саламу, господин Димитриос, дошао им је у посету.
Тад је први пут одслужена света архијерејска литургија на овим острвима.
Митрополит је понудио оцу Сергиосу да води православну парохију на Сејшелима.
„Тада сам навршио 62 године. Осетио сам то као Божји позив. Митрополит ме је прво послао у манастир Тари на острву Родос, да се обучим за свештеника. Тај манастир је чудесан, старији је од једног миленијума, посвећен светом Архангелу Михаилу“, сећа се отац Сергиос.
У манастиру га је, каже, тад дочекао монах, Србин из Обреновца а игуман је био из – Уганде! У манастиру је био само један Грк, сви остали са разних меридијана.
„После обуке сам рукоположен за свештеника, 13. 12. 2009. године, у цркви Пресвете Богородице Животворног извора. Кога сам ја могао позвати да у Солуну присуствује том чину који ће ми променити живот? Само моју супругу и ћерку. Али, митрополит Димитриос је позвао своју духовну децу из целе Грчке да дођу на службу. Аутобусима је стигло више од хиљаду верника! После тог светог чина вратио сам се у манастир Тари да одслужим четрдесет литургија. То је обавеза новорукоположених свештеника. Онда сам био спреман за прву васкршњу службу у новоуспостављеној парохији – Сејшелима”, прича ми свештеник, који је сада у осмој деценији живота, и даље једини православни свештеник у овој далекој земљи.
Служба на креолском
Смарагдно-тиркизни океан као да учествује у литургијама, које се служе на енглеском језику, а понекад и на српском, црквенословенском, грчком или руском.
„Митрополит Димитриос дао је благослов да се служба врши на енглеском, како би је разумели парохијани који су се овде сјатили из разних делова света”, објашњава отац Сергиос.
„Моја ћерка Срђана”, каже отац Сергиос, “превела је службу и на креолски. То је, наравно, први превод у историји православног богослужења на овај језик, а ја сам крстио и прве Сејшелце у православну веру.”
Прва креолска православка, осамнаестогодишња Алиса, добила је име Хелена, а кума јој је била свештеникова ћерка Срђана.
„После крштења, њој као да је све кренуло у животу. Добила је стипендију да студира на Новом Зеланду, али се и целокупна породична финансијска ситуација побољшала”, прича отац Сергиос.
Свети Василије на Сејшелима
Ћерка Срђана је на богослужењима хоровођа, а супруга Весна је такође певала, припремала нафору и радила све што је жени дозвољено у цркви. О Весни нажалост пишем у прошлом времену јер је преминула пре непуних годину дана, врло брзо после мог одласка са Сејшела.
„Док сам радила на Телевизији Сарајево, снимала сам документарне филмове и за њих више пута била награђивана. Током рата архива је изгорела“, говорила ми је Весна која је и на Сејшелима снимала документарце.
Један од њих је документарац о цару Константину и царици Јелени – „Од Наисуса до Константинопоља“, уочи обележавања хиљаду седамсто година Миланског едикта. Ћерка Срђана је превела делове седамнаест књига из оксфордске библиотеке, а помагала је Весни и у монтажи,
причала ми је на тераси цркве показујући це-де са филмом дрхтавих руку. Набрајала је фестивале и цркве широм света где је овај филм приказиван, са нарочитим поносом казала ми је да га је приказала и Руска православна телевизија „Сојуз”, која емитује своје програме у 187 земаља.
„Премијери на Сејшелима присуствовале су многе важне личности, као и почасни англикански архиепископ за земље Индијског океана. Идеју сам добила када нам је митрополит Грчке православне цркве Димитриос дошао у посету и донео икону цара и царице. Нешто касније сам видела њихове мошти на Кипру и обузела ме је жеља да урадим филм”, рекла ми је тада.
Весна је камером забележила и путовања по Јапану, Индонезији, Хонгконгу, Барбадосу, Светој Луцији, Хаитију, Гвадалупеу, Мартинику… Њен филм о Хаитију добио је награду за највеће креативно остварење. Посебан филм о мочварама снимила је по пројекту Европске уније.
Весна је на Сејшелима била и професорка естетике, психологије и граматике визуелног језика на новооснованој школи новинарства. Њен филм о Сејшелским острвима се и данас користи у школама и повремено емитује на телевизији.
Скромна и срдачна, са душом на длану и мајчинском топлином, једна је од оних жена са којом се човек сроди чим је угледа.
Као да сам јој рођени син, узима ме под руку и одводи у кутак цркве где чува нарочиту светињу: мошти Светог Василије Острошког!
“Један брачни пар из Украјине посетио је Острог по мојој препоруци и успели су да од свештенства за нашу цркву добију честице моштију. Много волим Светог Василија и сматрам највећим Божијим провиђењем то што је он чак и овде, на Сејшелима, и физички присутан међу нама”, прича са усхитом Весна.
Не пропушта да нагласи како на целом свету највише воли Београд, који за њу има посебну чар, пре свега стога што тамо живи већина њихових пријатеља.
„Толико се дружимо са драгим људима тамо, да често ручамо и вечерамо по неколико пута дневно!”, причала ми је раздрагано.
Ипак, скромно је прећутала како је 2014. године организовала прикупљање помоћи за поплављена подручја у Србији, што је побудило хуманост и код мештана Сејшелаца.
Нажалост, Весну је болест сасвим савладала. Преминула је 15. јуна 2023. Њена сахрана показала је колико је свештеникова породица цењена на острвима, колико је благотворан њихов рад не само за малену православну заједницу, већ и за све острвљане. Погребу су присуствовали председник државе, председник суда, заменик председавајућег парламента, католички и англикански епископи, руски амбасадор са помоћницима, дошли су Веснини ученици са телевизије, многи новинари – њени сарадници.
„Парохијани и пријатељи су беспрекорно организовали сахрану, бринули се о свему, тих дана био сам сувише потресен“, прича ми отац Сергиос. „Било је потешкоћа са гробним местом. Острва су мала, и сада се људи углавном кремирају, али ми као православци тако нешто нисмо желели. Ја сам одржао опело, није било другог свештеника. Било ми је изузетно тешко, па ипак знам да опело нико други не би одржао са толико љубави. Весна сада има гроб међу палмама, са погледом на океан.”
Зашто су Јапанци пожелели да посете Косово и Метохију
Отац Сергиос не би могао да направи тако успешну епархију без подршке супруге и ћерке, које су биле равноправне учеснице у стварању правог малог православног чуда на удаљеном острву.
Мајка Весна ми је пуна поноса детаљно причала о животном путу своје ћерке. Школовала се на Сејшелима и у Енглеској, добила је престижну Чивнинг стипендију током студија, студирала је енглеску литературу, француски језик, позориште и балет, завршила је мастер из етике и политичке теорије.
Радила је као новинарка сејшелске телевизије, а врхунац каријере је досегла као портпарол за медије председника земље Џејмса Мишела, у периоду од 2009. до 2016. године, набрајала је Весна успехе своје Срђане, која се такође, пре него што сам кренуо у даља истраживања острва, појавила да ме поздрави.
„Срђана је снимила документарни филм о Косову и Метохији, који је послала новинарима Би-би-Сија и грчкој државној телевизији ЕРТ, после чега су тамошњи новинари приредили своје репортаже о нашој јужној покрајини. У Јапану је, током посете председника Сејшела, до те мере заинтересовала јапанске православце за светиње на Косову, да је убрзо уследило неколико јапанских ходочасничких путовања у Србију”, причала ми је Весна само неке од најупечатљивијих детаља на тераси њихове цркве и куће.
Верници из целог света
Ко су верници ове необичне, удаљене парохије? По бројности, предњаче Руси и Украјинци, затим Срби, Грци, Кипрани, Белоруси, Румуни, Бугари, Молдавци.
„Некима су Сејшели дом већ деценијама, неки су овде само у пролазу. Нажалост, сукоб у Украјини и подељеност цркава штете јединству православног света, па смо то и ми осетили… Пред велике празнике ја сам увек давао огласе по медијима са обавештењем када ће бити службе, али сада се не усуђујем. Не знам ко би све дошао, а не желим инциденте у цркви. Не бих желео да се овде обрачунавају неки острашћени националисти. После сваког богослужења ми, као у манастиру, седнемо са верницима, обедујемо, разговарамо. На тај начин се осећа дух
саборности, повезаност свих верника”, прича отац Сергиос и истиче да понекад верници донесу своје специјалитете, па се на тој дивној тераси служи све – од креолских јела, до руске хељде и украјинских вареника.
Иако се богослужења обављају по старом календару, Срби који живе на Сејшелима, свега њих десетак, ретко долазе. Но, зато је српских туриста све више.
„Јавио нам се један заљубљени пар из Вршца, Слађана и Драган, желе да се венчају док су овде на одмору, на плажи. Није много православних обреда венчања изведено по светским плажама, а мени је ето то у опису посла… Пртљаг им је каснио, у њему остадоше бурме, па је будући пар пазарио неко шарено прстење у радњи при хотелу”, присећа се Сергиос и каже да, према званичним подацима, у просеку, острва посећује стотинак Срба месечно.
Руса је много више: чак четири авионска лета недељно искористи више од хиљаду посетилаца из Русије. Венчавао је отац Сергиос и Русе и Сиријце, и увек наглашава како су му ти тренуци, кад Божијом вољом уводи двоје људи у свету тајну брака, најдражи.
„За Божић 2024. било је двадесет пет верника, од чега седам Срба, а то је скоро пуна црква”, прича отац Сергиос и наводи да је током великих празника годинама чест гост и руски амбасадор.
Како је руски иконостас стигао на Сејшеле
Много сакралних предмета у цркви донели су управо верници са разних меридијана.
„Експедиција руске морнарице океанографског брода ‘Адмирал Владимирски’, на свом путу ка поларним пределима, зауставила се на Сејшелима 2016. године. Капетан брода Александар Пискин и протођакон-ставрофор Олег Артемов, бродски свештеник, посетили су, скупа са секретаром руске амбасаде, нашу цркву. Господин Артемов је тад обећао да ће нам набавити иконостас”, прича отац Сергиос и наводи да је Артемовљев предлог подржала фондација „Омофор”, која је руској војсци поклонила више десетина покретних иконостаса.
„Вече пред празник Благовести Пресвете Богородице, 6. априла 2019, зову ме узбуђено из руске амбасаде, кажу имају хитан пакет за мене… У посету Сејшелима дошао је Николај Петрушев, Путинов секретар за националну безбедност, главни руски безбедњак, и чим је ушао у амбасаду, питао је како да нађе оца Сергеја. У пртљагу је носио огромну торбу са иконостасом. Наравно, у амбасади су били изненађени захтевом тако високог госта и пожурили су да му жељу хитно испуне. Иконостас је рађен руком, ликови светаца извезени су златом на брокату“, прича отац
Сергиос и напомиње да је годинама био у контакту са руским свештеницима.
„Отац Олег Артемов је пореклом из Донбаса, и кад је почео рат, његова родна кућа нашла се на првој линији фронта. Кренуо је једнога дана да служи међу борцима, али је украјинска ракета погодила његову јединицу и он је погинуо. Одржали смо му помен и у нашој цркви, пред иконостасом који нам је послао”, са тугом сведочи Јаношевић.
Отац Сергиос је са својом супругом 2017. године посетио и Јерусалим, где је имао част да саслужује свету литургију у цркви Христовог Васкрсења у самој Кувуклији, у самом Христовом гробу, а то је сан сваког свештеника.
Два крстића са Христовог гроба стигла су до Сејшела као дар јерусалимског патријарха, а изненадио ме је огроман крст који су породице Савић и Серафимовић поклониле „за здравље и спасење (…), освештан у Јерусалиму на Велики Петак 2019“.
Један позлаћени рељеф, начињен од икона Свете Тројице, донеле су на поклон вернице, Веснине пријатељице из руске амбасаде. У поједине иконе утиснуто је полудраго камење, једну је ткала верница из Татарстана, има их искованих у сребру…
Црква је препуна драгуља који сведоче о посвећености свештеника и наклоности необичне, разнородне пастве што из целог света долази и пролази, али на неки начин заувек и остаје део ове цркве. Својом срдачношћу, породица Јаношевић учинила је да сада као моју цркву подједнако осећам ову на београдском Вождовцу и ону на сејшелском Махеу.
Још увек живо памтим пламичке свећа које сам запалио за здравље моје породице и необичну топлину коју сам тад осетио, као да сам код куће, у свом дому, у мојој цркви.
Верници из ове светиње не излазе без дарова. Уз уобичајене иконе, отац Сергиос поклања им крстиће које је сам направио од палминог лишћа. Најлепша успомена на далеке Сејшеле.
„Свуда је земља Господња, свуда чини добро”, каже ми отац Сергиос на растанку.
