Odgovor na ovo pitanje je od velike važnosti za pravilno vrednovanje: a) odnosa svete braće sa patrijarhom Fotijem; b) njihove povezanosti sa Rimom; i v) ciljeva misije.
Prema primarnim izvorima – a to je staroslovenska Žitija Kirila i Metodija – misija je nastala ovako: princ Moravske, Rastislav, poslao je specijalnu delegaciju caru Mihailu ΙII i zamolio ga: „Pošalji nam, gospodaru,… episkopa i učitelja; jer uistinu dobri zakoni uvek od vas polaze na sve strane.“
Car je onda sazvao sastanak Senata, pozvao dva brata da prisustvuju skupu, i ovlastio ih da preuzmu ovaj zadatak. Car je bio, dakle, taj koji je preuzeo inicijativu u vezi sa ovom misijom. Ali bilo bi prilično pogrešno odatle zaključiti to da je njena svrha, u vizantijskim terminima, bila čisto politička. Na prvom mestu, na caru je bilo da odluči – jer on je bio taj kome je Rastislav uputio svoju molbu. Ali u svakom slučaju, takvo pitanje je postojalo unutar njegove provincije, zato što je bila dužnost njega kao „apostola među carevima“, da pošalje misionare van granica zemlje radi širenja hrišćanske vere. Štaviše, misiji ovakve prirode bi bili potrebni i dogovor na državnom nivou i značajna finansijska podrška.
U isto vreme, sigurno je čudno to da se nema pomena o tome da je Crkva učestvovala u ovom poduhvatu; a to je još čudnije ako se razmotri činjenica da je misija bila poslata tokom perioda kada je Fotije bio patrijarh. Ako Crkva nije bila uključena, onda Fotije Veliki nije učestvovao u ovoj jedinstvenoj inicijativi koja je za cilj imala uvođenje Slovena u zajednicu civilizovanih hrišćanskih naroda.
Bilo je raznih pokušaja da se objasni odsustvo bilo kakve aluzije na umešanost Crkve. Prvo objašnjenje koje nude zapadni istoričari, je da Istočna Crkva uopšteno, i Carigradski Patrijarhat naročito, nisu bili veoma zainteresovani za misionarenje – bar posle 400. godine posle Hrista. Prilično je jasno da nije bilo tako, pošto je između 400. i 640. godine misionarska aktivnost Istočne Crkve donela hrišćansku veru mnogim zemljama i narodima, od Nubije u Africi do južne Arabije, i duboko u Indiju, Kinu i Gruziju. U Evropi je takođe većina germanskih plemena primila hrišćanstvo iz Carigrada. U jednom trenutku su, u Veneciji, Kirilovi protivnici odbili da tolerišu korišćenje bilo kojeg drugog jezika u Liturgiji osim tri sveta jezika Krsta. On je pobio njihove argumente tvrdeći da su svi narodi na Istoku imali Jevanđelje i slavili su Boga na svom jeziku: Jermeni, Persijanci, Avazgi, Iverci (=Gruzijci), Sugdi, Goti, Obri (=Avari), Turci, Hazari, Arabljani, Egipćani, Sirijci i drugi. Mnogi od njih su postali hrišćani posle 400. godine posle Hrista. U poređenju sa ovom delatnošću, Zapadna Crkva nije imala šta da prikaže osim obraćenja Nemačke i Britanije.
Drugo objašnjenje Fotijeve prividne neumešanosti u misiju je to da su Kirilo i Metodije bili navodni Fotijevi protivnici i podržavaoci patrijarha Ignjatija i, dalje, pape Nikole. Neki naučnici veruju da je ova suprotstavljenost nagoveštena mogućnošću da je manastir Polihrono, kojeg je Metodije bio iguman, podržao Ignjatija pre nego Fotija posle raskola 858. godine. Drugi argument koji se koristi da podrži pojam o ovom suprotstavljanju je da su braća bila dobro prihvaćena u Rimu kada su se vratila iz Moravske. Iguman carigradskog manastira koji je bio prijateljski nastrojen prema Ignjatiju nije mogao, kažu, da bude Fotijev podržavalac; a dvojica koji su bili toplo prihvaćeni u Rimu su verovatno bili njegovi protivnici.
Kao odgovor ovom objašnjenju, treba da se istakne da je promena patrijarha za vreme Mihajla ΙII i njegovog logoteta (kancelara), Varde, imala duboke korene. Oni su revnosnog ali krutog Ignjatija zamenili Fotijem, veoma sposobnim i učenim čovekom koji je trebalo da pomogne, i delimično da sastavi, program za obnovu države. Kako su mogli da u Centralnu Evropu pošalju dva čoveka koja su bila neprijateljski nastrojena prema Fotijevoj crkvenoj politici, i stoga prema samoj Crkvi? Jasno je da Fotije, čovek kojeg je Mihajlo odabrao kao svog savetnika za duhovna i crkvena pitanja, kojem je dodelio važne zadatke, i kojeg je ubedio da prihvati poziciju patrijarha, nije bio samo prvi koji je pozvan da prisustvuje zasedanju Senata, nije samo odobrio ljude koji treba da budi poslati u Evropu, već ih je zapravo i odabrao, kao što je to uradio i za prethodne misije. Očigledno je da, daleko od toga da su bili njegovi neprijatelji, braća mora da su bila njegovi prijatelji. Štaviše, zna se da je Kirilo bio Fotijev učenik, i kasnije njegov kolega na Carigradskom Univerzitetu, bivajući postavljen za profesora filosofije za vreme vladavine carice Teodore. Bio je, štaviše, Fotijev blizak prijatelj, ‘amicus fortissimus’ prema rimskom Anastasiju Bibliotekaru.
Posle smrti svog zaštitnika, logoteta Teoktista, Konstantin – Kiril je pao u nemilost političkih autoriteta i izgubio je svoju profesorsku službu. Kasnije se izmirio sa carom i Vardom, bez sumnje zahvaljujući dobrom Fotijevom položaju. Putovao je sa Fotijem u Kalifat 856. godine, i zatim je bio poslat, po Fotijevojoj preporuci, na Krim i u Hazariju. Po svom povratku iz ove misije 861. godine, ‘imao je svoje sedište u Crkvi Svetih Apostola’; to jest, latio se profesorske službe u Patrijaršijskoj Školi, koja je funkcionisala u lokalnoj oblasti te crkve. Bilo bi čudno za Fotija da je ličnom neprijatelju dodelio ovu najvažniju instituciju.
Konačno, ne treba prevideti titulu Konstantina – Kirila. Čitavog svog života je bio poznat kao ‘Filosof’, i njegovo posthumno Žitije je naslovljeno kao Žitije Konstantina Filosofa. ‘Filosof’ nije mogao da ne pripada Fotijevoj naprednjačkoj stranci, pre nego Ignjatijevoj zilotskoj frakciji.
Nemamo jasnih dokaza o odnosu između Metodija i Fotija, ali imamo određenih nagoveštaja. Činjenica da mu je dodeljeno mesto igumana manastira Polihrono ne znači da je bio prijateljski nastrojen prema smenjenom patrijarhu Ignjatiju.
Zaista, uzevši u obzir činjenicu da je njegovo postavljenje (za igumana – prim. prev.) bilo izvršeno u vreme kada je Fotije bio patrijarh, i da ga je očigledno on odobrio, izgleda da je to bilo učinjeno tačno zbog toga da bi se utišali monasi koji su podržavali Ignjatija i da bi se izmenila njihova naklonost (mišljenje). Postavljenje je usledilo odmah pošto su se dvojica braće vratila iz Hazarije i sa Krima, nakon što je Fotije ponudio Metodiju episkopsko sedište, koje je on odbio. Jasno je iz onoga što je iznad rečeno da Fotije nije mogao da bude isključen iz razmatranja koja se tiču misije u Centralnoj Evropi. Pitanje, tako, treba drugačije da se postavi: zašto izvori posebno ne spominju i njegovo učešće?
Njihovo ćutanje po ovom pitanju nesumnjivo je povezano sa okolnostima pod kojim su pisana Žitija sv. Braće.
Žitije Konstantina Filosofa je u Rimu ubrzo posle Kirilove smrti, 869. godine, napisao njegov i Metodijev saputnik, i svrha je bila da se predstavi jasan dokaz da je papa, Hadrijan ΙΙ, odobrio korišćenje slovenskog jezika u Liturgiji, i time pobiju optužbe koje su iznete protiv Metodija u vezi ovoga. Žitije Metodijevo je napisano 885. godine u Moravskoj sa ciljem da ubedi vladara, princa Svjatopluka, koji je bio i latinofil i germanofil, da je misija bila delo vizantijskog cara, i da su se oni koji su reagovali protiv nje tako suprotstavili carskim planovima. Bilo bi nemoguće, u Žitiju Konstantinovom, da se prikaže važnijom Fotijeva uloga. Spominjanje njegovog udela u događajima bi potkopalo čitavu svrhu ovog spisa, jer Fotije je bio omražen u Rimu i uopšte na Zapadu, a bio je već smenjen na Istoku. Niti je takav pomen bio moguć u Žitiju Metodijevom, zbog tog što bi on umanjio ulogu cara, koja je bila u žiži ovog dela. To bi takođe bilo opasno i zbog toga što, iako se do sada Fotije već bio vratio na patrijaršijski tron i izgladio svoje nesporazume sa Rimom, još uvek nije uradio isto sa Germanima, koji su nastavljali da podržavaju učenje o filioque. Stoga ne bi bilo pametno predstaviti Fotija kao osobu koja stoji iza misije sv. Braće. Iz istog razloga nije bilo pomena ni o Fotijevoj ulozi u Konstantinovoj – Kirilovoj misiji u Kalifatu, iako su verovatno išli zajedno, jedan je bio odgovoran za verske a drugi za građanske poslove. U ovom kontekstu takođe, takva napomena bi se na Zapadu smatrala provokacijom.
Dakle, nema razloga da se negira da je Fotije, kao vrhovni crkveni autoritet u Vizantiji, imao udela u misiji Kirila i Metodija. Zaista, nemamo drugog izbora osim da prihvatimo da jeste.
Međutim, postavlja se pitanje: zašto 867. godine braća nisu otputovala u Carigrad da podnesu izveštaj o svom radu, već su otišli u Rim? Odgovor je čudan, ali nedvosmislen: oni nisu otišli u Rim svojevoljno već su bili prisiljeni. Žitije Konstantinovo (15.) nam kaže: „I tako je on ostao u Moravskoj četrdeset meseci, i otišao je da bi postrigao svoje učenike“; dok u Žitiju Metodijevom čitamo: „A kada su prošle tri godine, oni su se vratili iz Moravske“.
„Oni su se vratili“. Vraćamo se na mesto odakle smo krenuli – u ovom slučaju Carigrad – a braća su otputovala tamo da bi postrigli svoje učenike u njihovom mestu porekla – Carigradu. Međutim, pošto su prošli kroz Panoniju, i ostavši neko vreme sa tamošnjim vladarem, Koceljom, da bi podučili i tamošnje učenike, na kraju su stigli u Veneciju. Izgleda da su pogoršani odnosi između Vizantije i Bugarske uticali na to da je bilo bolje da se u Carigrad putuje morem. Kada su stigli u Veneciju, međutim, kako Žitije Konstantinovo kaže, latinski biskupi, klirici i monasi su ih grubo prihvatili („kao vrane naspram sokola“) zbog njihove upotrebe slovenskog jezika, i izneli su (Latini – prim. prev.) trojezičku (=Trilinguism) jeres.
Ono što je značajno je da Žitije Konstantinovo nastavlja kazivajući da „kada je rimski papa saznao o njemu [Kirilu], pošalje po njega“; što znači da Kirilo nije prvobitno nameravao da ode u Rim, ali je to učinio po papinom pozivu. Kada je stigao u Rim, međutim, nije ga primio papa Nikola, već njegov naslednik, Hadrijan II, koji je bio dobro raspoložen prema njemu. Da nije bilo poziva, Kirilo bi otišao u Carigrad. Zaista, ono što dva brata nisu uspela tada da ostvare, Metodije je uradio sam petnaest godina kasnije, kada je Fotije ponovo postavljen za patrijarha.
Istina je da Fotijeva uloga nije potpuno zanemarena, nego se on spominje posredno. Žitije Konstantinovo kazuje, na primer, da je Fotije bio Kirilov učitelj, u napomeni koja je smatrana neškodljivom: Konstantin je „izučio geometriju… dijalektiku i sve filosofske nauke, osim toga i retoriku i aritmetiku… astronomiju i muziku, kao i sve druge jelinske veštine…“ kod Lava i Fotija. Žitije Metodijevo na kraju pominje da se „patrijarh takođe ponašao na sličan način“; odnosno, primio je Metodija u Carigradu, odobrio njegovo učenje, darovao mu raskošne poklone, i poslao ga nazad u njegovu arhiepiskopiju. Patrijarh je bio Fotije. Tokom ovog susreta, ne samo da su se Fotije i arhiepiskop sreli oči u oči u vezi sa svim pitanjima, već saznajući o učenju o filioque, drugi (Metodije – prim. prev.) je bio ubeđen da treba stupiti na bojište protiv njega (učenja o filioque – prim. prev.).
Na ovaj indirektan, skriven način, su dvojica biografa zapravo dala Fotiju sva priznanja koja mu pripadaju, od početka do kraja misije. I sve ovo ne ostavlja mesta sumnji da Fotije nije prosto samo učestvovao u organizovanju misije u Moravsku i druge slovenske zemlje, već je igrao, ustvari, najvažniju ulogu.
Vizantija je bila suočena sa zahtevom Rastislava, koji je verovatno od strane ljudi iz Carigrada koji su neko vreme radili u Moravskoj bio ohrabren da isti podnese. Princ je tražio episkopa i učitelja, koji bi mogao da ih nauči istinskoj hrišćanskoj veri na njihovom jeziku i da im donese „dobar zakon“. Car je odmah odobrio zahtev šaljući dvojicu učitelja, od kojih će jedan postati arhiepiskop Moravske. Sada, kako bi on mogao to da uradi ako nisu postojali preduslovi?
Ono što je zaista bilo potrebno, osim učitelja sa poznavanjem jezika, je bila azbuka prilagođena specifičnim fonetskim strukturama slovenskog, stvaranje bogoslovske i crkvene terminologije na slovenskom, i prevodi osnovnih bogoslužbenih knjiga i uputstava. Ovo je bio težak zadatak ako se uzme u obzir nepisani i neformirani jezik, kojem je nedostajalo reči i izraza za izražavanje pojmova koji jednostavno nisu postojali za kulturno nerazvijen narod.
Misionari su sa sobom sve ovo doneli u Moravsku; a to je bio, van svake sumnje, plod dugogodišnjih priprema. Ove pripreme su mogle da budu izvedene samo pod okriljem Crkve i u nekom posebnom centru za izučavanje slovenskog, koji je verovatno bio smešten u Školi sv. Apostola. A pokretačka sila koja je stajala iza svega ovoga je bio patrijarh, Fotije.
U zaključku, stoga, možemo da kažemo da: a) dvojicu braće su u Evropu poslali patrijarh i car zajedno, Fotije obezbeđujući ono što je bilo potrebno sa bogoslovske i crkvene tačke gledišta, a Mihajlo ΙΙΙ dajući političku i materijalnu podršku; i b) da je njihova misija imala i verske i kulturološke ciljeve.
