U pretposlednju nedelju pred Božić (Nedelja Praotaca -primedba prevodioca), sećamo se svih starozavetnih svetitelja pravednika i srodnika Spasioca, koji su živeli u tami neznabožačkih naroda pravedno, čisto, čuvajući pravu veru i čekajući Mesiju, koji će doći da izbavi svo čovečanstvo od đavola, greha i smrti.
Ali evo zanimljivog pitanja – zašto se u rodoslovu Gospoda našeg Isusa Hrista, među mnogim muškarcima, pominju samo tri žene: Tamara, Rava i Ruta? (vidi Jevanđelje po Mateju 1. glava). Pored toga, sve tri ove žene nisu bile Jevrejke, već iz mnogobožačkih nečistih hananskih naroda. Prve dve od njih imale su čak prilično sumnjivu reputaciju. Tamara je sablaznila svoga svekra Judu i od njega dobila sinove. Rava je bila jerihonska bludnica. A Ruta je sama tražila da bude Vozova žena.
Zašto se njihova imena ističu u Svetom pismu? Prvo, zato što Bog želi da nam time pokaže da je došao grešnom palom čovečanstvu da bi ga spasao. Bog nije došao pravednicima, nego da bi pozvao grešnike na pokajanje i uveo ih u Carstvo Nebesko. Spasilac je došao do pokajanih grešnika.
Pred nama su tri neznaboškinje, grešnice, koje su se pokajali, ponizile i bile pomilovane od Boga zbog toga. Tamara je legla sa svekrom u krevet, ne zbog bluda, nego da bi rodila decu. Pošto su dva njena muža, Judina sina, umrli zbog nevaljalstva pred Bogom, a trećeg Juda nije dao iz sujeverja, bojeći se da postoji prokletstvo na Tamari. A onda ova žena, da bi izbegla strašnu sramotu, preduzima očajnički korak da zavede samog Judu da bi dobila decu. I bila je pomilovana od Boga zbog smirenja.
Rava prihvata jevrejske špijune i spasava im živote, uzdajući se u Jevrejskog Boga: “znam da vam je Gospod dao ovu zemlju, jer nas popade strah od vas, i prepali su se od vas svi”. Žena se oslobađa kruga sopstvenih grehova, paganske satanske tradicije svog zlog naroda i postaje vjernica u pravog Boga. Kakav podvig sa njene strane! Kakvu hrabrost je trebalo imati! Kakva vera i poniznost da se učini tako spasonosnim i smelim korakom!
Ruta radi otprilike isto. Ona napušta svoj narod i ide za jevrejskom taštom, jer je zavolela veru u istinitog Boga i Božiji izabrani narod. I u njenoj porodici se rađa veliki svetitelj Božiji – prorok i car David. I u porodici njenoj rodi se Gospod i Bog i Spasilac naš Isus Hristos. Evo nekoliko divnih lekcija iz života ovih žena!
Egipatski sveti prepodobni Marko Podvižnik napisao je: „Kada čuješ reči Pisma da će Gospod „dati svakome po delima njegovim“ (vidi Psalam 61,13), nemoj da misliš da dela (sama po sebi) zaslužuju pakao ili Carstvo. Naprotiv, Hristos će, kao Bog Sazdatelj i Iskupitelj naš, a ne kao Merilac stvari, (tj. dela i nagrada) svakome dati po delima nevjerja ili vere u njega“ (Dobrotoljublje 1.tom, 200 poglavlja o duhovnom životu). Ne spasavamo se mi sopstvenim silama i sopstvenim vrlinama. Nego samo milošću Božijom, čovek se mora poniziti pod Njegovom svedobrom voljom. Često čovek kaže: „Oče, ispovedam jedno te isto. Padam u iste grehe. Nikada ne prestajem da grešim.“ Želeo bih da odgovorim da Bog često dozvoljava da upadnemo u grehe. Jer nas tako izbavlja od najvećeg i najstrašnijeg greha – od gordosti. Jer mi često nismo spremni za vrline. Ako znamo da smo veliki postnici, veliki molitvenici i uzdržani, onda će nam se srce ponositi. Biće ispunjeno suptilnom i skrivenom, ali smrtonosnom sujetom, koja će veoma rasti, pretvarajući se u čudovište dok nas ne ubije. I molitva i post mogu biti pogrešni kada molitva i post hrane našu gordost i dovode čoveka u prelest.
Zato Gospod dozvoljava da padnemo u grehe, da bi mi zadobili smirenje kao što su učinile Tamara, Rava i Ruta. Jedina vrata spasenja su smirenje; na njemu je izgrađeno čitavo zdanje naših vrlina. Bez Boga ne možemo učiniti ništa dobro, a Njemu je sve moguće, delujući u nama. Naš glavni zadatak je da unizimo sebe, svoje srce, svoje telo, svoju dušu, svoj um, da ih nagnemo pod volju Božiju i strasno poželimo jedino što je potrebno – spasenje duše. A takvom će se Bog sigurno smilovati. Jer je vera tako skromnog čoveka čista. On ne želi ništa osim sjedinjenja sa ljubljenim Bogom. Takav čovek nema traganje za svojim, već samo za Božijim delom. I ta nezainteresovanost, iskrenost otvara njegovo srce i pušta u njega ljubav Gospodnju, koja ga ispunjava do vrha, do samih uglova tajne. I sama takva osoba postaje „David“ – voljeni sin ili kćerka Gospodnja, koji prebiva u rajskom blaženstvu Božanske ljubavi. A prvi korak ka tome je smirenje
