У претпоследњу недељу пред Божић (Недеља Праотаца -примедба преводиоца), сећамо се свих старозаветних светитеља праведника и сродника Спасиоца, који су живели у тами незнабожачких народа праведно, чисто, чувајући праву веру и чекајући Месију, који ће доћи да избави сво човечанство од ђавола, греха и смрти.
Али ево занимљивог питања – зашто се у родослову Господа нашег Исуса Христа, међу многим мушкарцима, помињу само три жене: Тамара, Рава и Рута? (види Јеванђеље по Матеју 1. глава). Поред тога, све три ове жене нису биле Јеврејке, већ из многобожачких нечистих хананских народа. Прве две од њих имале су чак прилично сумњиву репутацију. Тамара је саблазнила свога свекра Јуду и од њега добила синове. Рава је била јерихонска блудница. А Рута је сама тражила да буде Возова жена.
Зашто се њихова имена истичу у Светом писму? Прво, зато што Бог жели да нам тиме покаже да је дошао грешном палом човечанству да би га спасао. Бог није дошао праведницима, него да би позвао грешнике на покајање и увео их у Царство Небеско. Спасилац је дошао до покајаних грешника.
Пред нама су три незнабошкиње, грешнице, које су се покајали, понизиле и биле помиловане од Бога због тога. Тамара је легла са свекром у кревет, не због блуда, него да би родила децу. Пошто су два њена мужа, Јудина сина, умрли због неваљалства пред Богом, а трећег Јуда није дао из сујеверја, бојећи се да постоји проклетство на Тамари. А онда ова жена, да би избегла страшну срамоту, предузима очајнички корак да заведе самог Јуду да би добила децу. И била је помилована од Бога због смирења.
Рава прихвата јеврејске шпијуне и спасава им животе, уздајући се у Јеврејског Бога: “знам да вам је Господ дао ову земљу, јер нас попаде страх од вас, и препали су се од вас сви”. Жена се ослобађа круга сопствених грехова, паганске сатанске традиције свог злог народа и постаје вјерница у правог Бога. Какав подвиг са њене стране! Какву храброст је требало имати! Каква вера и понизност да се учини тако спасоносним и смелим кораком!
Рута ради отприлике исто. Она напушта свој народ и иде за јеврејском таштом, јер је заволела веру у истинитог Бога и Божији изабрани народ. И у њеној породици се рађа велики светитељ Божији – пророк и цар Давид. И у породици њеној роди се Господ и Бог и Спасилац наш Исус Христос. Ево неколико дивних лекција из живота ових жена!
Египатски свети преподобни Марко Подвижник написао је: „Када чујеш речи Писма да ће Господ „дати свакоме по делима његовим“ (види Псалам 61,13), немој да мислиш да дела (сама по себи) заслужују пакао или Царство. Напротив, Христос ће, као Бог Саздатељ и Искупитељ наш, а не као Мерилац ствари, (тј. дела и награда) свакоме дати по делима невјерја или вере у њега“ (Добротољубље 1.том, 200 поглавља о духовном животу). Не спасавамо се ми сопственим силама и сопственим врлинама. Него само милошћу Божијом, човек се мора понизити под Његовом сведобром вољом. Често човек каже: „Оче, исповедам једно те исто. Падам у исте грехе. Никада не престајем да грешим.“ Желео бих да одговорим да Бог често дозвољава да упаднемо у грехе. Јер нас тако избавља од највећег и најстрашнијег греха – од гордости. Јер ми често нисмо спремни за врлине. Ако знамо да смо велики постници, велики молитвеници и уздржани, онда ће нам се срце поносити. Биће испуњено суптилном и скривеном, али смртоносном сујетом, која ће веома расти, претварајући се у чудовиште док нас не убије. И молитва и пост могу бити погрешни када молитва и пост хране нашу гордост и доводе човека у прелест.
Зато Господ дозвољава да паднемо у грехе, да би ми задобили смирење као што су учиниле Тамара, Рава и Рута. Једина врата спасења су смирење; на њему је изграђено читаво здање наших врлина. Без Бога не можемо учинити ништа добро, а Њему је све могуће, делујући у нама. Наш главни задатак је да унизимо себе, своје срце, своје тело, своју душу, свој ум, да их нагнемо под вољу Божију и страсно пожелимо једино што је потребно – спасење душе. А таквом ће се Бог сигурно смиловати. Јер је вера тако скромног човека чиста. Он не жели ништа осим сједињења са љубљеним Богом. Такав човек нема трагање за својим, већ само за Божијим делом. И та незаинтересованост, искреност отвара његово срце и пушта у њега љубав Господњу, која га испуњава до врха, до самих углова тајне. И сама таква особа постаје „Давид“ – вољени син или кћерка Господња, који пребива у рајском блаженству Божанске љубави. А први корак ка томе је смирење
