Zakon u hrišćanstvu su pravila ponašanja (ne samo spoljašnja, već i unutrašnja) koja pomažu čoveku da postigne smirenje, bez koje je nemoguće steći blagodat. Pravila uređuju naše živote u skladu sa Božjim Zakonom, ali nisu sama sebi svrha.
Od hrišćanina se, zapravo, traži pažljiv i promišljen odnos prema svemu što je na ovaj ili onaj način povezano sa njegovim životom. U naše vreme to je posebno aktuelno, jer je postalo moderno, posebno među mladima, nerazumno rizikovati svoje živote zarad „porcije adrenalina“, odnosno iznova iskušavati Gospoda, što se ponekad završava zaista tragično. Ili, želja da se energetski resursi ispumpaju iz zemlje do poslednje granice; ili, prepravljanje samog čoveka kako bi zadovoljio svoje strasti i požude – koliko je sve to u skladu sa hrišćanskim odnosom čoveka prema zakonima prirode…
Glavni razlog ove metamorfoze je nedostatak blagodati, čijem je sticanju glavna prepreka čovekova gordost. I sada dolazimo do važne teme koja nas se direktno tiče. Koliko god zakon bio ispravan, ako nemamo smirenja i vere, ako ne učestvujemo u Duhu Hristovom, onda postajemo ne izvršioci, već prekršioci zakona.
Bez dejstva Božanske blagodati nemoguće je zaista ispravno razumevanje i sprovođenje zakona (ovo važi i za Zakon Božiji i za građanske zakone, ako su sa njim saglasni).
To znači da ovo treba bar da razumemo i artikulišemo, da se nekako neprimetno ne pretvorimo u još jednu „pravnu mašinu“, u koju, avaj, povremeno upadamo čim počnemo da gubimo pojam blagodati i njen značaj na privatni i javni život.
Gospod nije ukinuo zakon. On sam o tome kaže: „Ne mislite da sam došao da ukinem Zakon ili Proroke: nisam došao da ukinem nego da ispunim.“ (Matej 5:17). U najvišem smislu to znači dati sebe na žrtvu ljubavi prema propadajućem ljudskom rodu, za svakog od nas. To jest, najviši cilj i ispunjenje Zakona jeste spasenje čoveka. Pravila, uključujući i crkveni život, su neizbežna. To je iskustvo života Crkve, otkriveno u iskustvu praktične svetosti, da tako kažem. Druga stvar je da nikakva pravila sama po sebi ništa ne rešavaju ako ne ostvare svoj cilj – uvođenje Božanske blagodati u čoveka.
Sam Gospod je ispunio mnoga uputstva i pravila, u isto vreme odvojivši neophodno od suvišnog: „No zalud me poštuju, učeći učenjima propisanim od ljudi“ (Mk. 7, 7), rekao je. Dakle, nismo prestali da zanemarujemo ispunjavanje zakona, pa i građanskih, ali u isto vreme, nesumnjivo, treba da bude više poverenja u Boga. U poslednje vreme počinjemo previše da verujemo pravilima, propisima i posebnoj ulozi administracije i uveliko preuveličavamo značaj tehničkih sredstava u rešavanju najsloženijih pitanja. Red je bez sumnje važan, ali „Duh diše gde hoće“ (Jovan 3:8) i moramo razumeti da se istinski hrišćanski život, iako ne odbacuje forme, pravila i poredak organizacije, ipak sprovodi Duhom Svetim i Njegovom blagodaću i kreće se ka zajedničkom cilju za sve nas – životu u Bogu i sa Bogom.
Starozavetni zakon je bio zakon pravde: „Oko za oko, zub za zub“ (Izlazak 21:24) i čovek je bio izopšten iz punoće blagodatnog opštenja sa Bogom. A srce takvog čoveka, čak i uz veru i dobre namere, ostalo je okorelo. Novi zavet je nastao kada je „pravna zakletva“ uništena Žrtvom Isusa Hrista na krstu, i čovek je ponovo postao sposoban da sagleda Božansku blagodat u celini. I kroz dejstvo blagodati spoznao je da je Bog Ljubav.
Dolaskom Hristovim u svet promenila se i sama ljudska priroda: imamo mogućnost pomirenja sa Bogom, opštenja sa Njegovom prirodom. Čovek je postao sposoban da komunicira sa Ocem Nebeskim u Duhu i Istini, tj., u Hristu, uz pomoć Duha Svetoga. Ovo je prava sreća, milost i dar neopisivog Života koji je pobedio smrt!
Uopšteno govoreći, zakon je stroži prema onima koji zapadaju u teške grehe i zločine, a posebno prema onima koji su okoreli i ukorenjeni u zlu, a blaži je prema onima koji čine manje grehe i takođe se iskreno kaju i žele da se poprave.
Nemoguće je i nije neophodno sve propisati. Srce hrišćanina mora biti obučeno da prepozna duh Svetog Duha. I Duhom Svetim „svaka je duša živa“, odnosno propisi zakona, neophodni kao osnova svakodnevnog života, mogu se pravilno shvatiti i ispuniti samo kada čovek zaista živi duhovnim životom. I strogost ovde može biti jednako važna kao i milosrđe, jer može biti manifestacija najviše ljubavi spasavajući čoveka od nevolja i tuga .
Dakle, čak ni ozbiljnost nije zastrašujuća, već nedostatak milosti. I što više ljubavi, saosećanja i milosrđa nedostaje u životu svake osobe i u društvu, to je potrebno više „kontrole“, „jasnoće“, „pojašnjenja“ i „definicija“, kao i „izmena i dopuna“… Ali, ovim se životi ljudi se ne poboljšavaju i ne dolazi do prosperiteta, jer ljudsko blagostanje podrazumeva ne samo materijalnu komponentu, već i ono što se zove empatija. To jest, opšta atmosfera odnosa među ljudima bi trebalo da bude prijateljska, puna uzajamne pomoći, saosećanja i milosti. To je suština, to je ono do čega treba da nas dovedu zakoni i tome moramo težiti, a to se, opet, ne postiže samo „tehničkim“ sredstvima, već živom verom, živom komunikacijom između ljudi u Duhu Svetom. Na ovo treba da podsećamo jedni druge i težimo tome u svim oblastima života.
Ovakav način života, naravno, nije potreban Bogu, već nama samima da bismo postigli jedinstvo sa Bogom. Prosto zato što je naša priroda izuzetno oštećena grehom, a mogućnost njenog preobražaja je povezana sa podražavanjem Hrista, sticanjem Njegovog Duha, što je moguće samo ako se pridržavamo pravila hrišćanskog života.
Tačno je da smo izmislili mnogo „dodatnih“ stvari za sebe, Toga je uvek bilo i biće. Ali ono što je suvišno, na kraju, kao ljuska, otpada od Crkve, a ono što čini osnovu njenog života ostaje nepromenjeno. O ovom načinu života možemo saznati iz Predanja Crkve, iz žitija svetih koji su se trudili da budu „ne samo slušaoci, već i izvršioci Reči“ (Jakovljeva 1:22).
Religijski propisi su, u stvari, odeća blagodati, i to moramo jasno razumeti. Ko se neće složiti sa činjenicom da je odeća potrebna, ali je glupo misliti da je odeća glavna stvar kod čoveka i u ljudskim odnosima. Kada je zakon, koji prožima društveni život, slabo povezan sa stvarnim potrebama čoveka i pretvara se u odeću, ne samo bez duše, već i bez tela, relativno govoreći, to je zastrašujuće i alarmantno. Bukvalno razumevanje, izvršenje i primena zakona i njegovih pravila, ne samo da ne služi na korist čoveka i ljudi, već, naprotiv, nemilosrdno uništava njihove živote i, što je najgore, čovek to i ne primećuje. To je stvarno strašno.
Zato mi, hrišćani, iznova treba da podsećamo jedni druge na reči velikog podvižnika Pravoslavne Crkve, svetog Jovana Klimaka:
„Hrišćanin je onaj koji, koliko je to ljudski moguće, podražava Hrista rečima, delima i mislima, ispravno i besprekorno verujući u Svetu Trojicu.“
