Episkop Platon pripada onim ljudima čiji je životni put bio izuzetno tegoban i neravan. Na kraju takvog puta čekala ga je mučenička smrt.
Rođen je 29. septembra 1874. godine u Beogradu, od oca Ilije, oficira, rodom iz Trebinja, i majke Jelene, rođene Sokolović, iz Foče. Na krštenju je dobio ime Milivoje. Kršten je u Vaznesenjskoj crkvi u Beogradu.
Mladost
Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vranju i Nišu, gde mu je otac bio na službi. Školovanje je nastavio u Bogosloviji u Beogradu. Monaški postrig primio je 1895. godine, u trećem razredu Bogoslovije. Na monašenju je dobio ime Platon. Iduće, 1896. godine, završio je školu. U toku školovanja u Bogosloviji o Platonu se posebno brinuo mitropolit srpski Mihailo. On će biti zaštitnik Platonov do kraja svoga života.
Po svršetku Bogoslovije Platon je primio jerođakonski i jeromonaški čin. Mitropolit Mihailo ga je iste godine poslao u Srpsko podvorje u Moskvi, kao pomoćnika nastojatelju Podvorja arhimandritu Kirilu. Jeromonah Platon je bio oduševljen putovanjem do Moskve.
„Put moj do Moskve bio je vrlo lep i interesantan, a naročito prolazeći preko Karpata, gde se putniku ukazuje neobična i neopisiva prijatnost za posmatranje. Izgled kako samo čovek poželeti može. Brda, na kojima se od 100 do 150 stopa visoke stene kao kule podižu, iznose čoveku divovsku sliku pred oči, koja ga često u drugi svet odvodi.“
Arhimandrit Kirilo je u početku lepo primio Platona. Međutim, kada je Platon počeo da se interesuje za Podvorje iz namere da napiše njegovu kratku istoriju, odnos arhimandrita Kirila prema njemu se promenio. Doživeo je dosta neprijatnosti od arhimandrita Kirila koji je čak počeo da preti kako će mu sprečiti upis u Duhovnu akademiju, što je bio glavni cilj Platonovog dolaska u Rusiju. Pored svega što je doživeo, strpljivo je devet meseci učio ruski i uspeo je 1897/1898. godine da se upiše u Duhovnu akademiju u Moskvi. Bio je prvi Srbin koji je dobio stipendiju iz fonda Ivana Sergijeviča Aksakova. Za vreme studija ipak je napisao knjižicu Srpsko podvorje u Moskvi.
Na Platonovu nesreću, u toku njegovih studija umro je mitropolit Mihailo, njegov veliki zaštitnik. Novi mitropolit Inokentije (Pavlović) poverovao je nekim optužbama protiv Platona, pa mu je naredio da se pre svršetka studija vrati u Srbiju. Platon se nije obazirao na tu naredbu, nego je produžio školovanje. Diplomirao je 1901. godine sa temom Uređenje Srpske Crkve za vreme cara Dušana. Taj rad je ocenjen visokom ocenom i Ruski Sinod ga je nagradio.
Povratak u Srbiju
Po svršetku studija Platon se vratio u zemlju. Interesantno je da mitropolit Inokentije nije ništa preduzeo protiv njega zbog neizvršavanja pomenute naredbe. Umesto kazne, proizveden je za sinđela i postavljen za starešinu manastira Rajinovca kod Grocke. Iste godine izbaran je u Redakcioni odbor Hrišćanskog vesnika, koji je uređivao prota Aleksa Ilić.
Sledeće, 1902. godine, podneo je molbu da bude primljen za profesora Bogoslovije. Umesto toga, sinđel Platon je kraljevim ukazom od 17. oktobra 1902. godine postavljen za suplenta Prve beogradske realke. Od 1903. godine, pa narednih deset godina, sinđel Platon se bavio pitanjem manastira Dečana. Iz toga je nastala i knjižica Visoki Dečani. Mitropolit raško-prizrenski Nićifor (Perić) sklopio je ugovor sa ruskim kaluđerima da im ustupi manastir Dečane. Platon je naimenovan za starešinu Dečana, a ruski kaluđeri mu nisu dozvolili da se tu nastani. On je dokazivao da je ugovor koji je sklopljen sa ruskim kaluđerima štetan po srpske interese i tražio je da se oni iz manastira isele. Sve je to bilo uzalud: ruski kaluđeri su iz Dečana otišli tek kada su za vreme Prvog svetskog rata internirani.
Sinđel Platon je imao dosta neprijatelja. Njihova želja je bila da se on ukloni iz Beograda, što im je i uspelo. Naime, 1903. godine, kada nije uspeo da zauzme položaj starešine manastira Dečana, Platon je postavljen za veroučitelja u Učiteljskoj školi u Aleksincu, gde je ostao tri godine. Ovde je imao dosta uspeha sa omladinom.
Po „potrebi službe“, 1. februara 1906. godine premešten je u mušku Učiteljsku školu u Jagodini. Iste godine položio je profesorski ispit. Nagrada za položeni ispit bilo je odlikovanje protosinđelskim činom i vraćanje za veroučitelja u Realku u Beograd. Dve godine kasnije (1908) povereno mu je uređivanje Glasnika Ppavoslavne Crkve u Kraljevini Srbiji. Za rad u Glasniku odlikovan je 1909. godine arhimandritskim činom. Zbog spletkarenja i podmetanja protivnika početkom 1910. godine smenjen je sa uređivačkog položaja.
Požrtvovan rad u Balkanskom i Prvom svetskom ratu
Kada je počeo Balkanski rat 1912. godine, arhimandrit Platon je pozvan za sveštenika u Moravsku brigadu. O strahotama toga rata zaključujemo iz jednog njegovog pisma mitropolitu Dimitriju: „ Ja sam kao čovek, posmatrao sve užase rata, gledao na svakom koraku mučenja hrabrih vojnika, kako smrt odnosi jednog po jednog, te sam se najednom u razmišljanju u noći pored logorske vatre, pod kišom i snegom, sećao i one mudre biblijske napomene ’pomni poslednjega’. Tada sam uistini osetio kako je čovek ništavan, nemoćan i bezazlen, kad se u običnom mirnom životu zanese i računa pogrešno da sve može i da će večno živeti.“
Za požrtvovani rad u Balkanskom ratu Platon je odlikovan zlatnom medaljom. Zatim je došao Prvi svetski rat. U početku rata učestvovao je takođe kao vojni sveštenik. Razrešen je te dužnosti 11. decembra 1914. godine i vraćen na redovnu profesorsku dužnost. Vreme okupacije proveo je u Srbiji. Bio je u prepisci sa mitropolitom Dimitrijem, koji je bio sa srpskom vojskom na Krfu. Slao mu je izveštaje o stradanju sveštenstva i njihovih porodica od bugarskih okupatora.
Od internacije u logor, decembra 1915. godine, Platona i nekoliko hiljada Srba koji su dovedeni iz Kruševca u Paraćin spasao je predsednik paraćinske opštine Jovan Sjenicki, poreklom Poljak. On je pred austrijskim vlastima garantovao za Platona i druge Srbe da su dobri ljudi i da neće nikakvo zlo činiti ako ih ostave neinternirane. Tako su se mnogi od njih spasli sigurne smrti.
Posle probijanja Solunskog fronta arhimandrit Platon je pripremao sve što je bilo potrebno za povratak mitropolita Dimitrija u Beograd. To je bilo po želji samog mitropolita, koga je, po njegovoj dozvoli, Platon zamenjivao u hitnim poslovima.
Borba sa splektama i neprijateljima
Umesto da bude nagrađen, po oslobođenju je usledilo, 1919. godine, penzionisanje, opet zbog spletki i podmetanja njegovih političkih protivnika. Interesantno je da ga mitropolit Dimitrije nije hteo uzeti u zaštitu iako ga je Platon molio da podejstvuje na nadležnom mestu kako bi se vratio u službu. Pošto je tako živeo, bio je prinuđen da radi kao učenik šegrt u akcionarskoj stolarskoj radnji Balkan. Posle nekoliko meseci prijatelji su ga uzeli za knjigovođu, a potom i za upravnika moderne štamparije. To će mu koristiti docnije, kada postane upravnik manastirske štamparije u Sremskim Karlovcima.
Trebalo je čekati da Platonovi neprijatelji odu sa scene pa da za njega nastupe bolji dani. To se dogodilo 1922. godine, posle smrti Stojana Ribarca. Naime, Sveti arhijerejski sinod mu je te godine ponudio položaj upravnika Monaške škole u manastiru Rakovici i, istovremeno, starešinstvo u manastiru. Platon je tu ponudu prihvatio. Po želji patrijarha Dimitrija, on je podigao novu zgradu za školu i štampariju.
Optužbe
Pošto je zgrada završena, počele su razne optužbe protiv Platona. Formirana je komisija za pregled računa. Potom je, 1926. godine, Platon razrešen dužnosti, bez rešenja ili bilo kakvog objašnjenja. Našavši se ponovo u teškoj situaciji, dokazivao je da je to bilo nezakonito i tražio da mu se isplate neisplaćene plate. Obraćao se i ministru prosvete i molio ga da ga vrati na veroučiteljsku dužnost, ali bez uspeha. He dobivši zaštitu, rešio je da napiše knjižicu pod naslovom Rakovica, gde je obelodanio celu stvar, obračunavši se na taj način sa svojim protivnicima. Ta knjižica nije u crkvenim krugovima donela Platonu koristi, ali je u javnosti imala odjeka.
Kako se njegov položaj posle te knjižice nije popravio, usledio je drugi obračun sa protivnicima o rakovačkoj stvari, i to preko lista Veroljub, čiji je Platon bio glavni i odgovorni urednik.
Sve što je arhimandrit Platon preduzimao u dokazivanju svoje nevinosti nije dalo rezultata. Pošto mu je bilo jasno da ga patrijarh Dimitrije neće uzeti u zaštitu, zatražio je kanonski otpust. Otišao je u Nišku eparhiju kod episkopa Dositeja (Vasića), koji mu je obećao mesto veroučitelja u Gimnaziji u Nišu. Po Platonovom dolasku u Niš, episkop Dositej obratio se Ministarstvu prosvete sa molbom da Platona postavi za veroučitelja u Niškoj gimnaziji. U Ministarstvu su Platonovi protivnici spletkarili, i molba je odbijena. Interesantno je da je odgovor do Niša putovao dve godine. Pošto se dugo čekalo na odgovor, episkop Dositej je postavio Platona za starešinu manastira Svetog Jovana Bogoslova u Poganovu.
Bolji dani
Smrću patrijarha Dimitrija 1930. godine odlaze sa scene neki Platonovi protivnici koji su se skrivali iza patrijarha. Izborom novog patrijarha Varnave promenila se i Platonova situacija. Sveti arhijerejski sinod je 1932. godine o pitanju službovanja Platonovog u manastiru Rakovici doneo pozitivno rešenje. Tako je Platon konačno oslobođen teške optužbe koja mu je do tada pripisivana. Time su prestale i smetnje za vraćanje u crkvenu službu.
Novembra 1932. godine Platon je postavljen za upravnika manastirske štamparije u Sremskim Karlovcima. Na toj dužnosti će ostati do 1938. godine. Istovremeno mu je povereno da uređuje Glasnik Srpske pravoslavne patrijaršije. Godine 1933. pokrenuo je mesečni list za decu Mali Bogoljub.
Posle izbora nastojatelja manastira Krušedola arhimandrita Save Trlajića za episkopa 1934. godine, Platon je postavljen za nastojatelja manastira Krušedola, a i dalje je obavljao dužnosti upravnika štamparije i urednika lista Glasnik.
Vikarni episkop
Za vreme službovanja u Sremskim Karlovcima Platon je izabran za vikarnog episkopa srpskog patrijarha, sa titulom episkopa moravičkog. Tim izborom Platon je konačno dobio priznanje koje mu je još ranije sledovalo. U pismu prijatelju povodom izbora za episkopa on piše: „Zahvalan sam Stvoritelju našem za sve, a naročito što me je obdario jednim kolosalnim strpljenjem, mirnoćom i čeličnom voljom da radim, i sve da izdržim na jednom dugotrajnom putovanju. Tek posle četrdeset i dve godine, toliko ima kako nosim crne rize, dobio sam priznanje i utehu.“
Hirotonisali su ga u Sremekim Karlovcima 4. oktobra 1936. godine patrijarh Varnava, mitropolit zagrebački Dositej, ruski mitropolit Anastasije, episkop bački Irinej, sremski Sava i bostonski (ruski) Makarije. Prilikom hirotonije patrijarh Varnava je novom episkopu uputio sledećereči:
„Život i rad tvoj, dragi Platone, pobuđuje da se čovek mora zadiviti i osvedočiti se da Bog kroz naše ljudske nemoći i slabosti doista čini čuda. Mnogo ima pouke u tvom slučaju, Platone. Redak se nauk pruža kako hrišćanin treba da postupa kad ga oburvaju nemirni talasi života. Kad se sve uzme u ocenu, svaki tvoj rad i svakojake neprilike, mora se priznati da su neispisani putevi Božjeg proviđenja. U tome dugogodišnjem službovanju Bogu i Crkvi, upadljiva je karakterna crta tvoja trpeljivost i beskrajna nada. Mnogo puta si bio iskušavan, dragi brate Platone, i samo zahvaljujući tvojoj nepokolebivoj veri, neustrašivo si odolevao svim nedaćama.“
U vreme konkordatske krize vikarni episkop Platon kao upravnik manastirske štamparije štampao je u Karlovcima protiv konkordata brošure, članke i letke. Jedna od takvih brošura polemičkog karaktera je I opet o konkordatu. Na takav način obaveštavao je narod o pravom stanju oko konkordatskog pitanja. Toliko je bio dovitljiv da je neke brošure i letke protiv konkordata podmetao štamparijama koje su vodile najveću borbu u korist konkordata. To je stvaralo veliku zabunu u javnosti s obzirom na to da se znalo kako su te štamparije štampale materijale u odbranu konkordata. Učestvovao je 19. jula 1937. godine u poznatoj Krvavoj litiji, u kojoj se, po pričanju očevidaca, hrabro držao u sukobu sa žandarmima.
Kao vikarni episkop doživeo je i smrt patrijarha Varnave 1937. godine.
Izbor za episkopa
Sveti arhijerejski sabor je 22. juna 1938. godine izabrao episkopa Platona na upražnjenu Ohridsko-bitoljsku eparhiju. Povodom izbora za eparhijskog arhijereja episkop dalmatinski Irinej u čestitki kaže: „Znam za vaše junaštvo, čoveštvo i vašu postojanost na danas jedino mogućoj liniji. Bogu ću se moliti od sada, kao i do sada, da vas u svemu tome podrži.“
Došavši u eparhiju, zatekao je sveštenstvo podeljeno na dve grupe koje su se međusobno optuživale. To ga je mnogo mučilo. Za takvo stanje u sveštenstvu optužio je u besedi na Svetog Nikolu 1939. godine u crkvi u Bitolju svoga prethodnika u ovoj eparhiji. Zbog te besede imao je neprijatnosti. Morao je da Svetom arhijerejskom sinodu javno izrazi kajanje za ono što je u besedi izgovorio.
Dolazak u Banjaluku
Iako se ta stvar završila bez velikog loma, episkop Platon je bio premešten u Banjalučku eparhiju. U Ministarstvu su čak razmišljali da ga penzionišu. Pre nego što je došao u Banjaluku njegovi protivnici su uspeli da pridobiju jedan broj ljudi koji su se protivili Platonovom dolasku. To je bio razlog što je Platon u Banjaluku došao nenajavljeno, odmah posle dobijenog ukaza kraljevskih namesnika da je postavljen za banjalučkog episkopa.
Dužnost je preuzeo 1. oktobra 1940. godine, bez ustoličenja. Pošto je to bio neuobičajen način preuzimanja episkopske dužnosti, a da se ne bi ubuduće ponavljao, Sveti arhijerejski sabor doneo je sledeću odluku: „Povodom stupanja na episkopsku katedru i preuzimanja episkopskih dužnosti u Banjaluci od strane Njegovog Preosveštenstva banjalučkog Gospodina Platona na dosada neuobičajen način u crkvi, Sabor odlučuje da se ovakva praksa prekrati ubuduće, i da se uvođenje u dužnost vrši na način po dosadašnjoj praksi u redovnim prilikama.“
Mudrim držanjem, pristupačnim propovedima, episkop Platon je pridobijao simpatije upravo onih koji su bili protiv njegovog dolaska. Za kratko vreme svojim radom je uspostavio normalno stanje u Banjalučkoj eparhiji. Nažalost, Drugi svetski rat je to prekinuo. Nemci su po ulasku u Banjaluku zaposeli episkopski dvor, ostavivši episkopu deo zgrade sa četiri sobe. U tom teškom vremenu uz episkopa Platona bili su članovi Duhovnog suda prote: Jova Davidović, sudski tužilac, Petar Rađenović, sudija, Savo Rađenović, arhijerejski zamenik, i Branimir Davidović, sekretar suda.
Odbijanje ustaških diktata
Episkop Platon je odlučio da ostane u eparhiji bez obzira na naredbu ustaških vlasti da, kao „Srbijanac“, mora ići u Srbiju. U toj odluci podržali su ga i članovi Duhovnog suda. Međutim, ustaške vlasti su računale da će proterati episkopa Platona, pa su za njegovog zamenika odredile protu Dušana Mačkića, koji bi bio i poverenik ustaškog stožera Viktora Gutića. O tome su dostavile i akt episkopu Platonu.
Odgovarajući na drski i ponižavajući zahtev, episkop Platon 1. maja 1941. godine piše: „Primio sam akt toga Stožera od 27. aprila Kab. br. 529/41, s kojim mi se s te strane predlaže da protojereja Dušana Mačkića imenujem arhijerejskim zamjenikom i da uzmem na znanje njegovo imenovanje povjerenikom za otpravljanje crkveno-upravnih poslova Eparhije banjalučke, a to s toga što bih ja, „kao Srbijanac“, morao napustiti Eparhiju.
„Ja sam kanonski episkop i obavezan sam prema Bogu“
Čast mi je saopštiti Stožerniku da pomenutog njegova predloga ne mogu prihvatiti, i to iz ovih razloga:
Ja sam kanonski i zakonito od nadležnih vlasti postavljen za episkopa banjalučkog i kao takav obavezao se pred Bogom, Crkvom i narodom da ću voditi brigu o svojoj duhovnoj pastvi, trajno i postojano, bez obzira na ma kakve prilike i događaje, vežući nerazdvojno život i sudbinu svoju sa životom i sudbinom svoga duhovnoga stada i ostajući u njegovoj sredini na duhovnoj straži za sve vrijeme dokle me Gospod u žvotu podrži, ostajući uz svoje stado kao ’pastir dobri koji dušu svoju polaže za ovce svoje’. Na to sam se zavjetovao i zakleo primajući episkopski čin i preuzimajući pod svoju upravu Eparhiju banjalučku i toj svojoj zakletvi ostajem vjeran i nepokolebljivo dosledan, dokle god mi bude moguće da samostalno odlučujem o svome držanju i dajem izraza svojoj volji.
Ako bi me gruba sila protiv koje sam nemoćan ipak rastavila od moje pastve i uklonila me sa područja povjerene mi Eparhije, tada bih, po Ustavu Srpske pravoslavne Crkve, zamolio jednoga od susjednih arhijereja (sarajevskog ili tuzlanskog) da me za vrijeme moga odsustvovanja zastupa u vršenju strogo episkopskih poslova u Eparhiji banjalučkoj, a za ostale poslove ovlastio bih svoga zakonito postavljenog arhijerejskog zamjenika i Crkveni sud koji mi i sada u velikoj mjeri pomažu u obavljanju tih poslova.
To je kanonski i ustavni red i propis koji važi za Srpsku pravoslavnu Crkvu i po kome samo oni organi koje Ustav te Crkve predviđa mogu da vrše neku vlast u Crkvi, a nikako i takvi drugi organi kojih Ustav ne poznaje. Takvih nezakonitih i spolja nametnutih organa, u to sam najtvrđe ubijeđen, ne bi priznavao ni narod ni sveštenstvo, niti bi takav organ, ako bi bio u svešteničkom činu, mogao i dalje ostati sveštenikom Pravoslavne Crkve. Toliko sam se sa svoje strane smatrao dužnim da uzvratim kao odgovor na naprijed spomenuti akt toga Stožera. Episkop banjalučki Platon.“
Mučenička smrt
Ovaj dopisje poslat ne samo ustaškom stožeru Gutiću, no i narodu i sveštenstvu, da bi bili obavešteni o tome šta se događa. Posle takvog odgovora moglo se očekivati da će episkop Platon biti uhapšen. To se dogodilo noću, između 4. i 5. maja 1941. godine. Iste noći je uhapšen i prota Dušan Subotić. Odvezli su ih automobilom iz Bosanske Gradiške, putem Banjaluka — Kotor Varoš.
Oba tela nađena su unakažena tek posle sedamnaest dana.
Naime, šest kilometara od Banjaluke, na obali reke Vrbanje, trojica ustaša — Osman Đelić, musliman iz Banjaluke, Mirko Kovačević i Nino Čondrić, Hrvati rimokatolici iz Banjaluke, najpre su izmrcvarili žrtve, čupali im brade, rezali nos i uši, rasecali butine i sipali so na rane i na kraju ih ubili i bacili u Vrbanju. Mrtva tela plivala su niz reku Vrbanju do reke Vrbasa, gde je u Kumsalama nađeno telo episkopa Platona.
Seljaci su njegovo telo dovezli u mrtvačnicu u Banjaluci. Iako je telo bilo unakaženo i bez odeće, prepoznao ga je crkveno-opštinski službenik Ljubo. Po naređenju ustaških vlasti, telo episkopa Platona sahranjeno je na Vojničkom groblju 24. maja 1941. godine bez pratnje i opela. Na grobnom krstu ništa nije pisalo. Prota Subotić je nađen u selu Vrbanji, gde je i sahranjen. Pored njih dvojice, u Banjalučkoj eparhiji je od 1941. do 1945. godine postradalo još četrnaest sveštenika. To su: Jovan Bjegović, Mihajlo Vasić, Ruvim Bubnjević, Stojan Vranješević, Bogdan Vranješević, Živko Danilović, Ignjatije Đurić, Vasilije Preradović, Nikola Prokopić, Ilija Tintor, Miladin Đurić i Stojan Trkuljić.
Kanonizacija
Zemni ostaci episkopa Platona počivali su na Vojničkom groblju do 1. jula 1973. godine. Tada su preneti u kriptu novosagrađenog Sabornog hrama u Banjoj Luci.
Sveti arhijerejski sabor SPC je 1998. godine episkopa Platona proglasio sveštenomučenikom. Posle te odluke njegove mošti iznete su iz kripte i nalaze se u kivotu pred oltarom Sabornog hrama. Praznuje se 5. maja, na dan mučeničke smrti.
