Reč „epitimija“ često izaziva različite asocijacije – od kazne i ispaštanja, do duhovne vežbe i podsticaja za isceljenje od greha. Šta zapravo predstavlja epitimija u pravoslavnoj tradiciji i kakva je njena uloga u duhovnom životu vernika?
Epitimija, u pravoslavnoj tradiciji, predstavlja duhovni lek ili pokoru koju sveštenik određuje verniku koji je počinio greh. Cilj epitimije nije kazna, već duhovno isceljenje i povratak na pravi put. Mnogima se čini da je ovaj koncept došao iz prošlosti, iz vremena kada je Crkva bila „prestroga“; Danas nema potrebe za epitimijom. U stvari, pokajanje treba da postane sastavni i organski deo života svakog pravoslavnog hrišćanina. U nastavku razgovaramo sa igumanom Nektarijem (Morozovim) o značaju pokajanja i epitimije u savremenom svetu.
– Reč epitimija sa grčkog se prevodi kao kazna. Da li je ovo zaista kazna? Ili ispaštanje neke vrste kazne? Ili neka vrsta duhovne vežbe koja pomaže da se oslobodimo greha i da ga ne ponovimo? Možda je ona potrebna da se čovek ne opusti i ne zaboravi na svoju „prilagodljivost“ bilo kom grehu?
– Za epitimiju možemo reći da je kazna dok se ne obratimo crkvenoslovenskom značenju ove reči: ona nije kazna, nego poučavanje. Epitimija nije kazna u savremenom smislu te reči i nije naplata, jer čovek ne može doneti Bogu nikakvu nadoknadu za grehe koje je počinio – suviše su ti subjekti nejednaki, Bog i čovek. Gospod ne traži zadovoljenje u pravnom smislu, već nešto drugo – skrušeno i ponizno srce, srce koje se udaljava od greha. Epitimija je aktivan izraz našeg pokajanja. Ako je čovek počinio greh, posebno ako se radi o teškom grehu, potrebno je nešto što bi mu pomoglo da oseti i shvati ovaj greh. „Pogledaj smirenje moje i trud moj i oprosti mi sva sagrešenja“ – reči su iz 24. psalma. Čovek se ponizuje i radi, a Gospod mu šalje blagodat Svoju.
– Savremeni parohijanin zna vrlo malo o epitimiji – osim iz druge ruke…
– Nažalost, danas nemamo jedinstvenu epitimijnu praksu. Mnogi sveštenici uopšte ne daju epitimiju. Postoje pojedini sveštenici koji daju, a ponekad je to preteško, nepodnošljivo, pre time potiskuju i uništavaju čoveka kao hrišćanina, kao ličnost, nego što ga stvaraju. Ima, naravno, onih koji se u svojoj duhovnoj praksi rukovode razumnim načelima: oni propisuju takvu epitimiju koja bi pomogla čoveku da se izbori sa grehom i da se dublje uključi u Crkvu, a istovremeno bi bila izvodljiva.
– U čemu bi se mogla sastojati epitimija, osim u čitanju određenih molitava?
– Može se sastojati, na primer, u strožijem postu, ako je čovek fizički sposoban da izdrži strožiji post; u odbijanju bilo kakvih zadovoljstava; ali najčešća epitimija je određeno molitveno pravilo. Ili određeni broj poklona uz molitvu pokajanja, ili čitanje Kanona pokajanja – Spasitelju, Bogorodici. Primeri upotrebe epitimije mogu se uzeti iz prakse arhimandrita Jovana (Krestjankina) i arhimandrita Kirila (Pavlova). Najčešće su se ove epitimije izražavale u čitanju molitvenog pravila, a dešavalo se da ljudi koji su te epitimije već ispunili nisu hteli kasnije da odustanu od ovog molitvenog pravila. Tako su ova dva starca kroz epitimiju naučili čoveka da se moli.
Arhimandrit Kiril (Pavlov) je često propisivao čitanje Svetog Pisma – Jevanđelja, Apostola – kao pokajanje. Pa, čini se, kakva je to epitimija čitati Jevanđelje? I otac Kiril je dao takvu epitimiju ljudima koji nikada nisu ni otvorili Jevanđelje i nisu se mogli naterati da to učine. Rekao je: počinio si takav i takav greh, sada čitaj Jevanđelje. Čovek je počeo da čita i uključio se, i navikao se da čita sve vreme. A shiiguman Savva (Ostapenko) imao je takvu epitimiju za neke ljude: ne izgovarati više od trideset i tri reči dnevno. To, naravno, nije moguće sa svakim načinom života, ali je, po svemu sudeći, to propisao onima kojima je to bilo realno. I mnogi su kasnije, kada ih je oslobodio ove epitimije, tražili da je ostave, jer su osetili duhovnu korist.
– Može se pročitati da sa iskrenim pokajanjem epitimija nije potrebna. U kom slučaju se ipak propisuje i kako se određuje njezina „veličina“?
– To je veoma individualno. Neko je toliko satrven svojim grehom da mu ne treba epitimija, nego ga treba podržavati i utešiti i ubediti da će Gospod oprostiti.
Ponekad se dešava ovako: čovek dođe u crkvu i pokaje se za tako niz teških, smrtnih grehova da se sveštenik užasava. Ali u isto vreme, on vidi ovog čoveka i razume: ovaj čovek se nikada u životu nije molio drugačije nego rečima „Gospode, pomozi“, i to samo u najstrašnijim trenucima svog života. A terati ga da čita Pokajni kanon, u kome neće razumeti ni jednu jedinu reč, verovatno je pogrešno. Bolje mu je dati vrlo jednostavnu epitimiju: ujutru se pokloni najmanje deset puta uz molitvu „Bože, milostiv budi meni grešnom“, i uveče, ali samo sa osećanjem. Ovo je verovatno opravdano, jer ovaj grešnik neće moći izvršiti veću epitimiju. S druge strane, redovni parohijanin koji se redovno ispoveda i vodi potpuno pobožan život može doći kod sveštenika i pokajati se, na primer, što je jeo sladoled na dan posta. Ovde je važno zapamtiti: što je čovek bliži Bogu, što je više dobio, više se od njega traži. Stoga je sasvim prirodno dati ovoj osobi neku vrstu epitimije kako ga ovo ogrešenje ne bi još dublje zahvatilo. Ali epitimija u ovom slučaju može biti drugačija. Ako se pred sveštenikom nađe neko za koga je sladoled veliko iskušenje, možete dati, na primer, sledeću epitimiju: ne jedite sladoled mesec dana. A u drugom slučaju, za isti sladoled možete dodeliti epitimiju u vidu čitanja Pokajnog kanona. Ali uvek morate znati šta u osobi treba shvatiti zaista ozbiljno. Epitimija treba da bude opipljiva, ali da ne slomi čoveka.
– Da li je epitimija uvek praćena zabranom pričešća? Može li se pričestiti osoba koja još nije završila svoju epitimiju?
– Zabrana pričešćivanja Svetim Hristovim Tajnama kao epitimijom izriče se u slučajevima kada je neko počinio smrtne grehe koji ne dozvoljavaju da se čovek primi na Pričešće. Ovo je ubistvo, blud, preljuba, okretanje magiji. Što se tiče vremenskog trajanja, mi danas ne možemo da se rukovodimo kanonima koji propisuju da je ovim ljudima zabranjeno da se pričešćuju dugi niz godina. Ako danas odlučimo čoveka od Pričešća na deset godina, on će najverovatnije biti izgubljen za Crkvu i propasti. Međutim, sve što se radi u Crkvi radi se zbog spasenja ljudi, a ne obrnuto. Dakle, za teške, smrtne grehe (ne govorim o ubistvu, ovo je generalno poseban slučaj), isti otac Kiril i otac Jovan su nekome dali epitimiju dva meseca, nekome četiri. Ako je u grehu postojala neka posebna težina, onda je pokajanje ponekad moglo trajati i do godinu dana.
Ja sam jednom postavio ocu Kirilu sledeće pitanje: čovek dolazi u crkvu, kaje se za teške grehe, i razumem da ako ovom čoveku ne dozvolim da se sada pričesti, on će otići i više neće doći. Može li primiti Pričešće – pa mu tek onda dati epitimiju koja nije u vezi sa zabranom pričešća? Otac Kiril je odgovorio: u nekim slučajevima, za dobrobit čoveka, to se može učiniti. Ali ako je jasno da je čovek u stanju da podnese epitimiju, da neće otići i neće nestati, onda je bolje učiniti drugačije, izopštiti ga na neko vreme od Pričešća.
– Jedno je kad je dobro poznato lice pred sveštenikom (ispovednikom), drugo je kad mu na ispovest dolazi mnoštvo stranaca. Da li je i u ovom poslednjem slučaju moguće nametnuti epitimiju?
– Lekar koji dobro poznaje naše telo propisuje lečenje uzimajući u obzir karakteristike tela. A kada dođemo kod doktora kojeg ne poznajemo, on nam može prepisati lek koji neće doneti nikakvu korist, naprotiv, naškoditi će nam. Tako je i u Crkvi: ako ispovednik dobro poznaje čoveka, zna šta da mu kaže i kakvu epitimiju da podnese. Ako se ispred sveštenika nađe stranac, on pre svega mora da se seti drevne medicinske zapovesti „Ne čini zlo“. I idite srednjim putem, dajući čoveku epitimiju koja nije stroga, ali je opipljiva.
„Nažalost, u crkvenom životu poslednjih godina često se suočavamo sa raznim nedoslednostima. Šta čovek treba da uradi ako mu se nameće kazna koja je zaista nepodnošljiva ili jednostavno surova, na primer, izopštenje od pričešća na više godina?
-U ovom slučaju, potrebno je da napišete molbu upućenu nadležnom episkopu eparhije u kojoj osoba živi. Samo episkop može poništiti epitimiju koju je odredio sveštenik. Međutim, postoje izuzeci. Postoje slučajevi kada se epitimija dodeljuje za već ispovedan greh, a za koji je neko svojevremeno već podneo epitimiju. To se naročito često dešava na određenim sumnjivim hodočasničkim putovanjima. Ako čovek tada dođe svom ispovedniku i upita ga: „Šta da radim sada? – ispovednik mora da mu objasni da je epitimija u ovom slučaju izrečena pogrešno i da nema potrebe da je vrši. Da ne biste postali žrtva pristrasnosti, bolje je da se uvek ispovedate kod istog sveštenika.
– Ali zašto, po vašem mišljenju, epitimija nestaje iz crkvene prakse?
– Čini mi se da je jedan od razloga za gašenje ove prakse učestalost ponavljanja grehova. Ono što je ranije sam čovek doživljavao kao pad, danas se doživljava kao „prirodno“, tj. potpuno oprostivi greh. Osoba koja je okusila svoj pad, bila je spremna da izvrši dugu, oštru epitimiju, i uz Božju pomoć, na kraju se izborila sa grehom. Ali čoveku koji se, čak i kad se kaje u ispovesti, iznutra veoma olako odnosi prema svom grehu, pokajanje neće pomoći. On će izvršiti ovu epitimiju i padati iznova i iznova. A sveštenika može savladati neka vrsta malodušnosti – opet ću mu dati epitimiju,a ako je beskorisna, ako ipak padne? Mada bi se u ovom slučaju moralo setiti svetog Jovana Lestvičnika: ako čovek padne, ali iznova ustaje i kreće na pokajanje, pre ili kasnije će njegov anđeo čuvar steći takvu postojanost i čvrstinu i pružiti mu pomoć protiv greha za koji se kaje.
„Ali da li samo zbog toga epitimija nestaje, ili i zato što je savremeni čovek potpuno nespreman za to, za to nema ni poniznosti ni poslušnosti?“
– Da, dešava se da je čovek toliko gord i osetljiv da mu sama reč „epitimija“ izaziva odbojnost. Ali činjenica je da ona služi upravo za početni razvoj smirenja, poslušnosti i strpljenja. Sv. Isak Sirin kaže da se milost Božija daje čoveku, pre svega, ne radi truda, već zbog smirenja. Dela bez smirenja ne spasavaju, ali smirenje bez dela može spasiti. Smisao pokajanja je upravo u tome da sam čovek sebi ne zadaje neku vrstu testa ili kazne, već da prihvati ono što mu Crkva zapoveda.
Zašto ostavljamo epitimiju? Ali sve zavisi od pojedinca. Ako sveštenik ozbiljno shvata svoju službu i narod, sigurno će pribeći epitimiji.
Često ovo čujemo; „Ali plašim se da se suočim sa pokajanjem u svom crkvenom životu. I verovatno nisam jedina koja se plaši. Razlog je strah od kazne prenošen iz detinjstva (tačnije, strah da ću biti u ponižavajućem položaju da budem kažnjena), i strah od nečijeg uplitanja u moj lični život“. Kako ovo prevazići?
-Verovatno nema smisla reći: „Svi ste obavezni“. Odnos sveštenika prema čoveku idealno je sličan odnosu restauratora prema ikoni – oštećenoj, iskrivljenoj, čađavoj, pa čak i umrljanoj nekim modernim bojama. Iskusni restaurator pokušava da razume nameru autora koji je naslikao ovu ikonu. I radi ovoga zaviruje u one osobine koje su sačuvane. I vrlo laganim, veoma pažljivim pokretima, počinje postepeno da vraća prvobitnu sliku na ikonu. Sveštenik ima isti zadatak – da vrati čoveka prvobitnom liku, liku Božijem koji je utisnut u našu dušu, a da pri tome ne naudi. Mora da se ponaša veoma delikatno kako ne bi došlo do reakcije odbijanja – straha o kome govorite. Ne da budem spoljni autoritet za čoveka, već da budem saradnik. Tako da čovek oseti: sveštenik pokušava da uradi nešto – ne sa mnom kao sa nekim spoljašnjim predmetom, već zajedno sa mnom. Tada se javlja poverenje, a osoba se iznutra smiruje i nosi sa tim strahom.
Otac Kiril (Pavlov) se nikada nije bezobzirno mešao u život čoveka. Štaviše: kada bi neko došao i pitao: „Šta da radim?..“ – upitao bi u odgovoru: „Šta treba da radiš, po tvom mišljenju? Šta ti misliš?“ I često se ispostavilo da osoba misli ispravno. On već nosi u sebi znanje kako treba da postupi, ali ne nalazi snagu da napravi izbor. Bilo je i drugačije: otac Kiril se moli, a odgovor mu dolazi od Boga, i jasno je – da mu je stigao odgovor od Boga, i to odmah pada na srce čoveka. Kakvo je to uplitanje, kakvo je to nasilje?
Ako sveštenik čoveku ne daje epitimiju, Gospod mu je daje. Samo ljudi to ne primećuju uvek. Veoma je važno to primetiti na vreme i pravilno tretirati. To može biti bolest, nevolja, nesklad. Ako čovek shvati da mu je ovo poslato radi isceljenja njegovih grehova i strasti, onda takva epitimija, koju je nametnuo sam Bog, može biti spasonosna. Naravno, Gospod bira epitimiju za čoveka mnogo vernije i ispravnije nego što bi to sveštenik izabrao, ali da smo primili epitimiju od sveštenika, onda nam Gospod, možda, sam ne bi dao epitimiju. I ne bismo morali da se suočimo sa mnogo žalosnijim i težim putem od čitanja Kanona pokajanja za kratko vreme.
sa igumanom Nektarijem Morozovim razovarala Marina Birjukova
