Pesnik i putopisac Ljubomir Nenadović rođen je u jednoj od najuglednijih porodica u Srbiji, u Brankovini kod Valjeva, 14. novembra 1826. godine. Sin je čuvenog vojvode iz Prvog srpskog ustanka, prvog diplomate Karađorđevog i pisca Memoara, Prote Mateje Nenadovića i unuk oborkneza Alekse, kojeg su dahije pogubile u seči srpskih knezova početkom 1804. godine.
Nenadović je često poređen sa Dositejem. Njegovo je mesto, smatrao je Ljubomir Nedić, „pokraj Dositeja, iza njega, odmah posle njega”. Ljubomir Nenadović je nastavljač Dositejeve tradicije po svemu što je učinio za srpsku prosvetu i kulturu.
Školovanje i politički rad
Gimnaziju i prvu godinu Liceja završio je u Beogradu. Potom od 1844. do 1848. studira filosofiju i književnost na univerzitetima u Pragu, Berlinu, Hajdelbergu, Ženevi i Parizu, a u vreme školskih raspusta putuje po evropskim zemljama. Pripada prvom naraštaju mladih Srba, koji se školovao u inostranstvu.
Završivši studije, Nenadović se vraća u Srbiju, gde radi kao profesor Liceja u Beogradu. U periodu od 1851. do 1857. službuje u ministarstvima prosvete i unutrašnjih dela. Godine 1858. postavljen je za sekretara Srpskog poslanstva u Carigradu.
Od 1859. do 1868. bio je načelnik Ministarstva prosvete, kad je zatražio penziju i povukao se u Brankovinu.
Prijateljstvo s Njegošem
Godine 1850. pokrenuo je list Šumadinka, koji s prekidima izlazi do 1857, jer je često zabranjivan. U listu Nenadović objavljuje svoje prve putopise, koji su nastali spontano i bez književnih pretenzija posle putovanja u toku 1850. i 1851. po Srbiji, Nemačkoj, Belgiji, Engleskoj i Italiji. Prilikom putovanja Italijom, 1851, susreo se i zbližio s Njegošem. O tome je ostavio dragoceno svedočanstvo u svojim Pismima iz Italije. Nenadović je bio opčinjen Crnom Gorom i dvaput je u njoj boravio. Prvi put 1853. i drugi put, znatno duže, 1874—1875.
Napisao je veliki broj didaktičkih, refleksivnih i rodoljubivih pesama, od toga nekoliko dužih po ugledu na Šilerovo „Zvono“. Pisao je poučne priče za narod i basne, zbog čega je često poređen sa Dositejem. Preveo je dve knjige sa francuskog od A. Dime oca i A. Minjea.
Književni rad
Posle smrti svoga oca, Prote Mateje, objavio je njegove Memoare, jedno od najboljih dela srpsks memoarske proze, ali i dragoceno istorijsko svedočanstvo o zbivanjima u Karađorđevoj ustaničkoj Srbiji, u kojima je porodica Nenadović imala značajnu ulogu.
Nenadović je počeo da piše pesme kad i Branko Radičević, 1843. Pisao ih je gotovo do kraja života. Bez obzira što se ogledao u raznim književnim žanrovima, sebe je smatrao pesnikom. Za njega je pevanje isto što i življenje, izjednačavao je život sa pesničkim stvaranjem. Njegova poezija je njegova životna i duhovna biografija. Sve što je mislio, želeo, video, on je o tome i pisao. Podjednako o svakodnevnim, malim stvarima i onim velikim, ili večnim.
Prve pesničke knjige, Pesme i spev Slovenska vila, objavio je 1849. godine. Ljubomir Nenadović je pisao lako, menjajući žanrove i klišea. Od njegovih dugih poema (Slovenska vila) i stihovanih pripovedaka („Dojčinović Vojin“ i „Begunci“) izdvajaju se stihovane basne, originalne ili parafraze starijih i novih basnopisaca, kao i humorističke i satirične poeme, pesme i epigrami. Godine 1889. održao je akademsku besedu „Pogled na poeziju i njen uticaj na čovečanstvo“ u kojoj je istakao, kao dominantnu dimenziju, etički značaj poezije. Kao pripovedač, pesnik, humorista i britki satiričar, kao dečji pisac i putopisac, Nenadović je zaista bio jedan od najčitanijih i najpopularnijih pisaca srpskog romantizma, po mnogo čemu blizak Zmaju.
Putopisi
Premda je sebe smatrao pesnikom, najznačajnija Nenadovićeva književna dela su putopisi. Prvi putopisi, Jedan dan iz putovanja mog po Srbiji 1845. godine i Putovanja po Prajskoj i po ostrvu Rigenu, objavljeni su 1850. Slede Pisma iz Švajcarske (pisana 1847, objavljena 1852. i 1855), Pisma iz Italije (pisana 1851, objavljena pod naslovom Vladika Crnogorski u Italiji god. 1868. i 1869), Pisma iz Nemačke (1870), Pisma sa Cetinja ili O Crnogorcima (1889).
Većina Nenadovićevih putopisa je zanimljiva za čitanje. Odlikuju se duhovitošću, vedrinom, lepim i skladnim stilom i osećanjem za slobodu i pravdu. Posebno se izdvajaju Pisma iz Nemačke kako svojom književnom vrednošću tako i jednom novom dimenzijom, koja nije bila svojstvena mlađem Nenadoviću. Pisma iz Nemačke odražavaju duševno stanje već bolesnog i razočaranog čoveka, ispunjenog osećanjem praznine, usamljenosti i besmislenosti modernog života na prelazu iz XIX u XX vek. Turobna piščeva osećanja sigurno su posledica teških političkih prilika u Srbiji posle atentata na kneza Mihaila i neprilika u kojima se nalazila i porodica Nenadović.
Umro je u rodnoj Brankovini početkom 1895. godine.
