Dositej Obradović, jedan od najznačajnijih prosvetitelja ne samo u srpskoj, već i u široj evropskoj istoriji, bio je čovek čija je životna priča isprepletana avanturom, putovanjima, introspekcijom i neumornim radom na unapređenju društva i kulture.
Rođen kao Dimitrije Obradović sredinom 18. veka u rumunskom mestu Čakovo, Dositej je odrastao u vreme kada je pristup obrazovanju bio privilegija samo odabranih. Svoju mladost proveo je u potrazi za dubljim znanjem i smislom života, te je u svojim dvadesetim godinama pronašao put ka monaškom životu u manastiru Hopovo na Fruškoj Gori. Međutim, brzo je shvatio da je njegov poziv šire društveno delovanje i prosvetiteljstvo.
Insistirao je na upotrebi narodnog jezika u književnosti
Jedan od ključnih aspekata Dositejevog dela bilo je insistiranje na upotrebi srpskog narodnog jezika u književnosti i obrazovanju. On je smatrao da je korišćenje jezika koji razumeju obični ljudi ključno za širenje znanja i ideja među masama. Ova odluka nije bila samo jezička, već i politička i kulturna. Dositejeva dela, kao što su autobiografija „Život i priključenija“ i traktat „Sovjeti zdravago razuma“, postala su temelji srpske književnosti i prosvetiteljstva.
Ali Dositejev doprinos nije stao samo na jezičkoj reformi. Tokom svojih dugih putovanja Evropom, Dositej je bio izložen različitim političkim, filosofskim i kulturnim idejama koje su ga inspirisale i obogatile njegovu viziju društva. Njegovo obrazovanje u Nemačkoj, gde je studirao pod vođstvom uglednih profesora, imalo je poseban uticaj na njega i proširilo njegovo razumevanje prosvetiteljstva i filozofije.
Dositej u Nemačkoj
Osamdesetih godina 18. veka, Dositej Obradović stiže u Nemačku – zemlju u kojoj će doživeti veliki lični preobražaj.
Obrazovanje, koje 1782. godine započinje u nemačkim gradovima Haleu i Lajpcigu, bilo je prekretnica u Dositejevom životu.
„Baš tu i baš tada, od 1782. do 1784. godine, bio u pravo vreme, na pravom mestu.
„Zrelo prosvetiteljstvo u Zapadnoj Evropi dostiže vrhunac, a on je u prilici da preko svog profesora Johana Avgusta Eberharda bude u neposrednom dodiru sa idejama najvažnijih filosofa i akterima polemika koje su se tada vodile i u kojima se definisao pojam prosvetiteljstva“, dodaje.
Stigao je kao nepoznat autor, a u Lajpcigu je objavio prva dela.
A skinuo je i monašku mantiju.
„Život i priključenija“
„Ovde se preobučem u svetske grešne haljine, ka’ i ostali ljudi čelovečeskoga čina“, zapisao je u autobiografskom delu „Život i priključenija“ koje je napisao 1783. godine.
„Dam se zapisati u katalog universiteta i pođem slušati filosofiju, estetiku i naturalnu teologiju“, dodao je.
Dositejeve godine u Haleu i Lajpcigu predstavljaju „svojevrsnu prekretnicu i za srpsku kulturu“.
„Život i priključenija“ je prva autobiografija u srpskoj književnosti, a objavljena je samo nekoliko meseci posle „Ispovesti“ Žana Žaka Rusoa, koja se smatra prvom modernom autobiografijom u svetskoj literaturi.
Nešto ranije je štampano i „Pismo Haralampiju“, Obradovićevo prvo delo i prosvetiteljski manifest, u kojem obrazlaže zašto mu treba novac za pripremu i objvljivanje knjige na srpskom narodnom jeziku.
„U akademskim novinama Univerziteta u Haleu objavljena je recenzija Dositejevog dela, kao prva recenzija srpske književnosti u Zapadnoj Evropi, u kojoj je na nemačkom jeziku hvaljen slavenosrpski jezik i Dositejevi napori da demokratizuje znanje, pišući na narodnom jeziku, razumljivom svima.“
U Lajpcigu je nastalo i delo „Sovjeti zdravago razuma“, zbirka traktata i eseja o ljubavi, vrlini i drugim filosofskim pitanjima.
Prvi srpski ministar prosvete
Povratak u Srbiju (1807. godine) označio je novu fazu Dositejevog života, gde je imao priliku da svoje ideje sprovede u delo.
Tada je nastala čuvena Dositejeva pesma „Vostani Serbie“ koju je posvetio voždu Karađorđu Petroviću, nadahnut prvim srpskim ustankom i događajima koji su se odvili.
Postao je prvi srpski ministar prosvete i osnovao institucije koje su bile ključne za razvoj obrazovanja u zemlji. Velika škola, preteča današnjeg Univerziteta u Beogradu, i Bogosloviju, samo su neki od primera institucija koje je osnovao.
Preminuo je 1811, samo četiri godine po povratku u Beograd.
„Ovde leže njegove srpske kosti on je ljubio svoj rod“, glasi epitaf na Obradovićevom grobu na ulazu u Sabornu crkvu u Beogradu.
Dositej je takođe bio simbol i odraz modernog evropejca u tadašnjem društvu. Njegova strast prema obrazovanju i putovanjima nije bila samo lična, već je imala širi društveni i kulturni značaj.
Njegova vizija obrazovanja i kulture kao ključnih faktora razvoja društva ostaje inspiracija i danas, a njegovo ime ostaje simbol prosvetiteljskog duha koji je oblikovao srpsku kulturu i obrazovanje tokom 18. veka. Dositej Obradović nije samo bio prosvetitelj, već i ličnost koja je promenila tok istorije i ostavila dubok trag u srpskom nacionalnom identitetu.
