Pred oslobodocima na Gazimestanu Rakić u suzama recituje svoju čuvenu pesmu
„Dakle izbismo na samo mesto Kosovske bitke. S desne strane gudio je Lab, pun nove snage od jesenje kiše, i žurio da odnese veliku vest. S leve, na brežuljku, slegalo se zamišljeno Muratovo turbe. Postrojiše nas.
U pratnji štaba pojavi se komandant: ‘Junaci moji, znate li gde se nalazite? Znate li kako se ovo mesto zove?’
U zbijenom stroju lupkarala je puška o pušku, zatezale se ramenjače.
‘Ovde, gde mi sada stojimo, na Vidovdan 1389. godine, istog dana i istog sata, poginula su oba cara! To je Gazimestan na kojem je Obilić…’
Oko mene popadali vojnici. Pogledam, ljube zemlju! Valjda sam se i ja bio sagnuo, kad nisam primetio otkud izađe mlad oficir s isukanom sabljom. Stade pred komandanta, pozdravi, raportira nešto, pa se okrete stroju. Diže sablju i poče gromko: ‘Na Gazimestanu od Milana Rakića!’
Prvo me izdade sluh, pa onda i vid. Ispred mene se podiže breg sa turbetom, zavi u crveno i osta viseći kao plamena zastava. Iskaza me celog – planina! Od uzvika se lomilo nebo. Nova i mlada Srbija slavi Vaskrs, a ja?
S mukom sam se držao na nogama. Više osetih, no što videh, kad se neko odvoji iz moje jedinice i, u trku, stiže pred komandanta: ‘Gospodine pukovniče, taj koji je ispevao ovu pesmu ovde je sa nama. Evo ga pozadi, s bombama, u odredu vojvode Vuka!’
I odmah odjeknu komandantov glas: ‘Dobrovoljac Rakić, napred!’ Čuo sam sve, ali nisam mogao ni da koraknem. Čak ni da otvorim usta. Rukavom od šinjela zaklonio sam lice i pustio suze, prvi i poslednji put tada.”
