Пред ослободоцима на Газиместану Ракић у сузама рецитује своју чувену песму
„Дакле избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе. Постројише нас.
У пратњи штаба појави се командант: ‘Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се ово место зове?’
У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се рамењаче.
‘Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара! То је Газиместан на којем је Обилић…’
Око мене попадали војници. Погледам, љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко: ‘На Газиместану од Милана Ракића!’
Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и оста висећи као пламена застава. Исказа ме целог – планина! Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја?
С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта: ‘Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је са нама. Ево га позади, с бомбама, у одреду војводе Вука!’
И одмах одјекну командантов глас: ‘Добровољац Ракић, напред!’ Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе, први и последњи пут тада.”
