Piše i da brigadni đeneral Martinović, izmučen teškom bolešću, prekrati sebi život – „taj junak od oca Mila, artiljerijskog komandira i iz porodice koja u minula dva veka dade niz znamenitih ljudi”.
Počeci i vojničko usavršavanje
„Taj državni pitomac, na vojnoj akademiji školovani oficir, koji prođe Balkanske ratove, a po objavi Prvog svetskog, 1914. godine, određen bi za šefa štaba Sandžačke vojske, najvećeg i najvažnijeg operativnog tela vojske, kojom je komandovao serdar Janko Vukotić, armijski đeneral i Počasni ađutanat NJ. V. Kralja, službovao je na potpuno zadovoljstvo obe Vrhovne komande i srpske i crnogorske”, zaključuje Blagojević.
Komandant u najtežim trenucima
A, kada su se naredne 1915. na srpsku vojsku sručile ujedinjene sile dva velika carstva i jedna kraljevina, i sa tri strane počele jednovremeno napadati, on je u tim najkritičnijim danima bio određen za komandanta novoformirane Javorske brigade, sa zadatkom da štiti najugroženiji bok odstupajućih srpskih armija preko Kosova.
Za uspešno izvršenje te operacije i stečene zasluge, unapređen je 6. decembra iste godine u čin brigadira i odlikovan Medaljom za hrabrost, te se prima komande nad Sandžačkom vojskom, na mesto serdara Janka, koji bi pozvan da hitno preuzme dužnost načelnika štaba Vrhovne komande.
Slava na Mojkovcu
Pod Martinovićevom komandom vojska je tukla i jednu od najvećih bitaka, one na Mojkovcu – „u kojoj je pokazano junaštvo, još jednom osvetlalo obraz srpskom imenu i u kojoj se vojska nepoštedno zalagala za spas odstupajućih srpskih armija”, niže sećanja Blagojević.
Dobrovoljci u Rusiji i borbe na Dobrudži
Kada je počelo formiranje dobrovoljačkih korpusa Srba, Hrvata i Slovenca u Rusiji, Martinović je po svojoj želji upućen u Rusiju i određen za komandanta 1. pešadijskog puka Prve dobrovoljačke divizije, koji uspešno vodi kroz krvave borbe na Dobrudži i biva ranjen.
Proboj Solunskog fronta i ratna odlikovanja
Iz Rusije puk ulazi u sastav Jugoslovenske divizije i uzima vidno učešće u operacijama, septembra meseca 1918. godine, prilikom probijanja Solunskog fronta. Iskazano vojničko umeće i zasluge u Prvom svetskom ratu, ovenčalo je Petra M. Martinovića mnogim visokim ratnim priznanjima, kao što su francuski Orden Legije časti i ruski Orden Svetog Stanislava sa mačevima drugog reda.
Vojna služba u miru i zaslužena penzija
Po svršetku ratnih operacija, Martinović ostaje da dalje služi vojsci, najpre kao komandant Zetskog, pa Vardarskog artiljerijskog puka, 21. oktobra 1923. godine, unapređen je u čin brigadnog đenerala i određen za komandanta artiljerijske brigade, a sedam godina kasnije i za pomoćnika komandanta Vardarske divizijske oblasti, kada po svojoj želji odlazi u penziju. Čini to ovenčan i ordenjima Svetog Save i Jugoslovenske krune trećeg reda.
Aktivnost u društvenom životu
Mirovinu Martinović provodi aktivan u svim nacionalnim, kulturnim i humanim udruženjima. Bio je na čelu Patrijaršijskog saveta, predsednik Pododbora rezervnih oficira i ratnika na Cetinju, osnivalac i zatim potpredsednik tamošnjeg Istorijskog društva, kao i član brojnih dobrotvornih i prosvetnih organizacija, posvećen očuvanju sećanja na podvige srpske vojske i izgradnji nacionalne svesti kod mlađih pokolenja.
Svedočanstvo o časti i dostojanstvu
Kao čovek od integriteta i duboke rodoljubive svesti, general Martinović nije samo bio simbol vojničke časti, već i snažna moralna vertikala u posleratnom društvu. Njegov dom bio je otvoren za saborce, prijatelje, istoričare i mlade oficire željne saveta i pouke. Umorna ali dostojanstvena figura ovog junaka, čije je lice nosilo ožiljke borbi, a oči toplinu i mudrost, ostala je u sećanju svih koji su imali privilegiju da ga upoznaju.
Tragičan kraj jednog velikog života
Ipak, kako često biva sa velikim ljudima, poslednji dani generala Martinovića bili su obeleženi teškom bolešću i, kako piše pukovnik Blagojević, „u samoći i tišini, mučen patnjama koje nije hteo ni s kim da deli, presekao je nit svog ovozemaljskog života”.
Njegov odlazak duboko je potresao saborce i poštovatelje, ali nije umanjio sjaj njegove žrtve i veličinu doprinosa koji je ostavio srpskoj istoriji.
Sahranjen je uz najviše vojne i državne počasti, u prisustvu brojnih oficira, predstavnika crkve, članova društava i običnih ljudi, koji su u njemu prepoznali više od vojnika – videli su simbol časti, hrabrosti i predanosti otadžbini.
Sećanje koje ne bledi
Danas, decenijama kasnije, ime Petra M. Martinovića spominje se u krugovima poznavalaca vojne istorije, ali nedovoljno u široj javnosti. Njegov lik i delo zaslužuju da se ponovo vrate u kolektivno pamćenje, kao primer čoveka koji je uvek bio tamo gde je bilo najteže – na komandnom mestu, u vatri boja, u izgradnji države, u miru i u ratu.
U vremenima kada se herojstvo često razvodnjava i zaboravlja, sećanje na generala Martinovića podseća nas da su postojali ljudi koji su živeli za ideal, stradali za čast i ostavili za sobom neizbrisiv trag u istoriji jednog naroda.
Neka mu je večna slava i hvala.
