Uticaj pervitina, morfijuma, opijuma i kokaina na rasuđivanje Adolfa Hitlera

Hitler sa Musolinijem i Geringom u Vučijoj jazbini, 20. jula 1944.

Juče sam, prolazeći pored Metropoliten muzeja u Njujorku, naišao na brojne štandove koji prodaju razne tričarije i među njima jedan sto prepun knjiga. Jedna mi je privukla pažnju. Zove se Blitzed: Drugs in Nazi Germany autora Normana Olera (na srpski prevedena pod naslovom Odvaljeni: Droge u Trećem rajhu, prim.)

Nikada ranije nisam čuo ni za ovu knjigu ni za autora. U početku sam čak oklevao da je uzmem u ruke, jer mi je delovala namerno „skandalozno” – poput onih knjiga koje, radi prodaje, uživaju u iznošenju (ili izmišljanju) najsramnijih detalja iz života totalitarnih vođa. Ali, posle nekoliko pročitanih stranica, moje rezerve su nestale i kupio sam je. Koštala je pet dolara.

Izdanja Olerove knjige

Norman Oler, novinar sa istoričarskim ambicijama, objavio je knjigu 2015. godine. Podeljena je na tri celine. U prvom delu Oler opisuje uspon nemačke farmaceutske industrije pre i posle Prvog svetskog rata. Do kraja 19. veka Nemačka je postala svetski lider u onome što danas zovemo „big pharma”, a mnoge od tada osnovanih kompanija, poput „Merka“, i danas uspešno posluju. Nemačka je svetu podarila čitav niz supstanci – od aspirina, otkrivenog 1897. godine preko derivata morfijuma (otkrivenog iste godine i od strane istog čoveka, dr Feliksa Hofmana), pa sve do različitih metamfetamina, tzv. „stimulansa”.

Drugi deo usredsređuje se na jednu takvu supstancu – pervitin (sličan američkom benzedrinu) – koja je, uprkos formalnoj zabrani šire upotrebe od strane nacistističkih vlasti, postala sveprisutna u najvišim ešalonima režima, uključujući i Vermaht. Pertvitin je trebalo da poveća koncentraciju, smanji potrebu za snom i hranom, poboljša oštrinu misli, i stoga je bio idealna supstanca za vojnike i oficire koji su morali satima da se bore, voze ili marširaju.

Ipak, čini se da Oler precenjuje značaj pervitina u nemačkom blickrigu 1940. godine. Iako postoji izvesna verovatnoća da se efekti stimulansa dovedu u vezu sa potrebom vojske za brzom pobedom (koja je zahtevala dvadestčetvoročasovnu budnost vojnika i oficira), tradicionalni elementi ratovanja, kao što su izuzetno smelo planiranje generala fon Manštajna i Guderijana i slab moral francuske vojske, ipak su odigrali mnogo veću ulogu od amfetamina.

Pervitin

Najzanimljiviji je treći deo knjige, u kome se detaljno i istorijski dokumentovano analizira odnos između dr Teodora Morela, Hitlerovog ličnog lekara, i njegovog „Pacijenta A“. Dr Morel je u Berlinu imao veoma uspešnu karijeru, a Hitlera je upoznao 1936. godine. Od 1942. postali su nerazdvojni, jer je Pacijent A sve više zavisio od dnevnih doza koje mu je dr Morel „prepisivao” – najpre vitamina, potom pervitina i morfijuma, da bi zatim prešao na kokain i konačno na mešavinu opijuma i kokaina (tzv. „speedball”). Oler uverljivo tvrdi da, osim Eve Braun, niko nije bio bliži Hitleru od dr Morela, barem od trenutka kada se vođa preselio u Vučiju jazbinu u istočnoj Poljskoj, a potom u drugi utvrđeni kompleks kod Vinice u današnjoj Ukrajini.

Od avgusta 1941. do avgusta 1943, kaže Oler, prošlo je 1349 dana, a u 883 od njih postoje dokumentovani zapisi o Morelovim susretima sa Hitlerom (str. 132). Njegova ordinacija bila je odmah pored Hitlerovih prostorija, i gotovo svakog dana – ponekad i usred noći – bio je pozivan da mu ubrizga drogu.

Nema mnogo sumnje da je do sredine 1943. godine Hitler postao zavisnik od opioida. Teško da je prošao i jedan dan a da nije ili primio injekciju ili progutao tabletu s nekim od preparata dr Teodora Morela. Morel je pedantno vodio evidenciju svih supstanci i injekcija, kako bi se zaštitio od eventualnih optužbi za lekarski nemar od strane Hitlerovog okruženja. Upravo ti dnevnici bili su Olerov glavni izvor informacija.

Oler posebno razmatra diktatorovo mentalno stanje nakon 1943. godine, kada su njegove vojne odluke postajale sve disfunkcionalnije, sa vojne tačke gledišta. Prema tom tumačenju (koje, po mom mišljenju, nije sasvim ubedljivo), Hitlerovo fizičko i mentalno stanje značajno je uticalo na tok poslednje tri godine rata i stoga priča o Morelu pripada Istoriji (sa velikim I), a ne samo domenu ličnih osobenosti diktatora.

Hitler sa Teodorom Morelom i njegovom suprugom Hani

Stanje Pacijenta A bilo je zaista žalosno. Živeo je u potpuno veštačkim uslovima oklopljenih bunkera (posebno nakon neuspelog atentata u julu 1944), bez fizičke aktivnosti, gotovo bez izlaganja svežem vazduhu i suncu, spavao je u zagušljivoj i smrdljivoj prostoriji i hranio se isključivo vegetarijanski. Hitler je naglo ostario: „Do 1940. godine Hitler je izgledao mlađi nego što je zaista bio [imao je 51 godinu], ali nakon toga je brzo stario. Do 1943. godine njegov izgled je odgovarao njegovim godinama, ali potom je njegovo naglo fizičko propadanje postalo očigledno” (str. 226).

Još važnije bilo je njegovo mentalno stanje. Loše fizičko zdravlje izazivalo je neurozu, nesanicu, nedostatak koncentracije, probavne tegobe, slabljenje vida i sluha. Očigledno nije mogao jasno da razmišlja. Tu na scenu stupa dr Morel sa svojim „čudotvornim” lekovima. Pacijentu na ivici snage Morel je davao doze stimulansa koji su mu, gotovo čudom, vraćale energiju i sposobnost odlučivanja; a što je još važnije, omogućili mi da pred generalima i stranim državnicima koji su ga posećivali deluje potpuno prisebno, fizički spremno i da potpuno drži kontrolu nad situacijom. Oler, pozivajući se na Morelove dnevnike, više puta opisuje transformaciju oronulog starca, koji bi se u roku od nekoliko minuta nakon injekcije pretvarao u ornog i samouverenog čoveka koji krupnim koracima koračao ka sali za sastanke i tamo privlači pažnju svih i dominira razgovorom.

Moguće je da je Morel preuveličavao čudotvorne efekte svojih preparata, ali nema sumnje da je s jedne strane Hitlerovo fizičko i mentalno stanje bilo u rasulu, dok su, s druge strane, brojni posmatrači i učesnici konferencija tokom 1943. godine pa sve do kraja 1944. odlazili sa sastanaka sa utiskom da je firer isto onako snažne volje i odlučnosti kao i u vreme svog uspona na vlast.

Hitler i dr Morel u Berghofu 1940.

Sve ovo nas, prirodno, vodi do sledećeg pitanja: da li je dr Morel bio „ludak”, „šarlatan” ili „diletant”, kako ga gotovo uvek opisuju u knjigama o Hitleru? Za njega sam znao iz raznih Hitlerovih biografija, ali u svakoj od njih bio je sveden na jedva nekoliko redova, predstavljen kao nadrilekar koji se dodvoravao Fireru. Olerova knjiga nam, međutim, pruža drugačiju sliku.

Pristup dr Morela imao je vrlo malo veze sa medicinom kao takvom. Njegov cilj je bio krajnje kratkoročan: da Pacijent A u datom trenutku izgleda bolje, da deluje prisebno i samouvereno, a naročito da takav utisak ostavi na one kojis kojim se sretao. Dugoročno zdravlje, kao ni opasnost od zavisnosti, Morela uopšte nisu zanimali. Njegov zadatak bio je da reši politički problem.

Čitajući knjigu, nema sumnje da je Morel u tome uspeo, i da nije bilo iracionalno od Hitlera što ga je toliko dugo držao kraj sebe, čak i ignorišući pokušaje Ribentropa, kasnije i Himlera i Bormana, da se otarasi arogantnog i tvrdoglavog lekara. Hitler je u potpunosti zavisio od svojih droga – i od onoga ko mu ih nabavlja. Kako Oler piše, to je bio odnos potpune zavisnosti narkomana od dilera.

Adolf Hitler, 20. mart 1945.

Da li je sve ovo bilo neetično sa Morelove strane? Na to pitanje mogu se dati dva odgovora. Da li bi bilo „etičnije” da je Morel otrovao Hitlera (za šta ga je, bez ikakvih dokaza, optuživao Himler)? Možda bi to spasilo mnoge živote. Ali tako nešto, čini se, nikada nije ni palo na pamet dr Morelu – a bilo bi i u suprotnosti sa Hipokratovom zakletvom. Da li je, pak, Morel ostao veran toj zakletvi? Ne, jer ga zdravlje Pacijenta A samo po sebi nije zanimalo, već samo njegova sposobnost da iz dana u dan izdrži a da se mentalno i fizički ne slomi pred svima – što mu se, konačno, i desilo u aprilu 1945. Ovde se, dakle, ne radi o čisto profesionalnom, već o političkom imperativu nečijeg posla. A gledano iz tog ugla, dr Morel je bio veoma uspešan.

P.S. Za jednog ekonomistu zanimljiv je sledeći detalj koji se pominje u knjizi: nemačke okupacione snage su kod Vinice, nedaleko od mesta gde su boravili Hitler i Morel, zatekle ogromnu, ultramodernu klanicu, izgrađenu u potpunosti američkom tehnologijom, verovatno tokom prvog sovjetskog petogodišnjeg plana. Morel zahteva ovu klanicu da bi iz nje uzimao kao „sirovine” delove zaklanih životinja. Za ekonomistu ova činjenica iznenada i nedvosmisleno otkriva koliko je pristup američkoj tehnologiji bio važan za rani razvoj Sovjetskog Saveza.