Desilo se da sam upravo pročitao roman Fjodora Mihajloviča Dostojevskog „Zli dusi“. Nisam mislio da će knjiga na mene ostaviti tako snažan utisak. Emocije su neodoljive. Još uvek sam u laganom šoku. Ukratko: u ovoj knjizi, kao u ogledalu, video sam našu savremenost. I najblaže rečeno, osećao sam se nelagodno. Demoni su još uvek ovde, među nama, nisu otišli.
Zapravo, zaplet romana je opštepoznat. U provincijskom gradu lik koji je stigao iz inostranstva organizuje tajno društvo nihilista, koje nema poseban program, osim nejasne želje da se bavi „tresenjem temelja“ i drugim podrivanjima veza. On ih zavarava da je došao iz nekog stranog centra (koji ne postoji), i da je cela Rusija već prekrivena mrežom takvih ćelija (i to je laž). Organizuje niz raznih prljavih trikova koji su uzburkali tihu provincijsku močvaru, zatim su počeli da se pojavljuju leševi, a onda je organizovao ubistvo čoveka koji je prethodno napustio njihovu „svetu stvar“. Uradio je to, formalno, zato što je ta osoba htela da „propeva“ (a do tada su uradili prilično mnogo).
U stvarnosti, on je želeo da na ovaj način ujedini datu zajednicu. Povezivanje krvlju. Po klasici. E, taj čovek mu je jednom, još u inostranstvu, pljunuo u lice, što lik čoveku nije oprostio. Naravno, to se nije dobro završilo.
Ali evo kako je Fjodor Mihajlovič ispričao ovu priču… Snaga proističe upravo od epigrafa, od prvih redova – od citata iz pesme „Demoni“ Aleksandra Sergejeviča Puškina, prema kojoj imam veoma poseban odnos i koju smatram možda najsadržajnijom u klasičnoj ruskoj poeziji. A među stranim, možda je čak u rangu sa „Gavranom“ Edgara Alana Poa. Ali Fjodor Mihajlovič se tu nije zaustavio i odmah je dodao citat iz Jevanđelja po Luki – onaj gde Gospod Isus izgoni demone iz čoveka i useli ih u krdo svinja koje sa litice odmah juri u provaliju. Takav epigraf sam po sebi je ozbiljna najava i nisam sumnjao: ono što sledi u potpunosti će mu odgovarati. Jednostavno zato što je to – Dostojevski.
I nisam se prevario.
Ceo prvi deo (a ima ih tri u ovom prilično obimnom romanu) u suštini je prolog. Mnogo izlaganja pre glavne priče. Fjodor Mihajlovič uopšte nije žurio. Ubrzava se polako, ali svim srcem. I još kako se ubrzalo…
Za početak, reći ću, ako neko nije u toku: događaji iz knjige imali su pravi prototip – kružok Sergeja Nječajeva. I ono što je taj Nječajev uradio. Plus, autor je ovakvo društvo poznavao iznutra. Opet, ako neko ne zna, u slučaju „petraševaca“ Fjodor Mihajlovič je proveo oko deceniju na veoma udaljenim mestima. A u glavnom nitkovu knjige on kombinuje osobine ne samo Nječajeva već i Mihaila Petraševskog. U najmanju ruku, način govora je jasno njegov, o čemu je sam autor pričao u svojim pismima ili dnevnicima. Dakle, ono što je rečeno nije u potpunosti njegova fantazija. Ili, da budem iskren, uopšte nije fantazija. Međutim, to su već detalji.
Pre svega, u ovoj knjizi Fjodor Mihajlovič je prikazao rusko društvo. I, uglavnom, dva njegova dela – vlast i liberale. Bukvalno od samog početka žestoko ismejava konfrontacionu i „progresivnu“ javnost, čineći to na primeru oca glavnog ološa, koji je celog života naduvavao sopstvenu važnost, glumeći političkog izgnanika, kojeg su carski satrapi neprestano nadzirali. Neka vrsta „neuhvatljivog Džoa“, koji je, u stvari, nedostižan iz dobro poznatih razloga. Ali autor se tu samo zagreva. U nastavku je liberalna javnost bukvalno izvrnuta naopačke. Istresena kao prljave čarape iz starog kofera.
Najpre je prikazana partija takozvanih kulturnih delatnika. Tadašnjih. Ali ne mnogo drugačijih od sadašnjih. Pokazano je u šta se ova rulja uvek pretvori ako iza njih ne stoji Lavrentij Palič Berija ili bar Benkendorf. I odjednom shvatite: oni se uopšte nisu promenili! Već vek i po, čak i teme njihovih razgovora u tom istom „progresivnom društvu“ ostaju iste. A govorili su, na primer, o „korisnosti fragmentacije Rusije po nacionalnosti“, o zameni ruskih slova latiničnim, o komičnosti reči „Otadžbina“ i o štetnosti religije. Na šta vas to podseća? Šta mislite o frazi: „mi smo pigmejci u poređenju sa poletom misli severnoameričkih država“? Ovo je sredina 19. veka, momci! To jest agenda ruskih liberala, sa izuzetkom sitnih detalja, uopšte se nije promenila. Ponavljam: kao ni oni sami. Autor ih ovde karakteriše jednom, sad već dobro poznatom, frazom: „Naš ruski liberal je pre svega lakej i samo gleda da nečije čizme očisti.“ Ispod sloja čitavog ovog smeća još uvek se nalaze ista pohlepa i žeđ za novcem. Što je takođe jasno pokazano u nizu momenata.
A na drugoj strani prikazana je vlast koja iz sve snage koketira baš sa ovim smećem i pokušava da mu udovolji. Opisano „tajno društvo“ – to su prirodni oligarsi, koji se prejedaju i glupiraju, stvaraju haos i postaju sve gluplji od svedopuštenosti. Tom društvu su pokrovitelji glupa gubernatorka i njen bezvoljni mužić. Trčkaraju za njima, brišu im sline, govore da su oni „još deca“, pa čak i na sve njihove ludorije reaguju sa određenom nežnošću. A ovi im se otvoreno rugaju, drsko i razvratno. Baš kao i sad. Bukvalno. Neke situacije se totalno preklapaju sa trenutnom realnošću. I evo, ta „još deca“ sve brže i šire otvaraju ono čuveno „okno Overtona“, iako sam Overton još nije bio ni rođen. I neće se još dugo roditi. Da, na kraju to okno otvore uz krckanje i zvonjavu, tako da su fragmenti poleteli na sve strane, kao geleri.
A ništa manje nije upitan ni sadržaj njihovih glava. Čitajući njihove fantazije o svetskom poretku, prosto vidite modernu levoliberalnu priču sa njihovim specifičnim pogledom na pravdu i, u stvari, dehumanizaciju čovečanstva. Dovoljno je poslušati šta kaže Petruša Verhovenski kad u noći trči za Stavroginom. Oh, tamo ima mnogo toga da se vidi. Pogledajte samo citat: „…sad nam je neophodna jedna ili dve generacije razvrata“. To je upravo ono što sad posmatramo.
Osim njegovih zapleta, kod Fjodora Mihajloviča su sjajni i njegovi likovi. Tu mu se zaista otvara ponor. Već sam rekao i ponoviću: kako on uspeva da opiše ništarije, niko drugi ne uspeva. To su jednostavno fantastične gnjide. Kao iz bajke. I to u raznim formatima – od malih do veoma velikih. A „Zli dusi“ su možda najupečatljiviji primer ovoga.
Što se tiče sitnih gnjida, ovde je dat njihov standardni obrazac – kapetan Lebjatkin. Dugo sam razmišljao da nađem pristojan književni sinonim, ali, izvinite, nisam uspeo. Dakle, on je apsolutni kreten. Poželiš čak da ga šutneš, pa i tada sumnjaš da li je uopšte vredno prljati noge. Svako ko je pročitao roman razumeće o čemu govorim.
Ali, avaj, ovaj zoološki vrt nije ograničen samo na Lebjatkina. Postoje tamo i još krupniji stvorovi, kao, na primer, već pomenuti Petar Stepanovič Verhovenski – glavni izrod ove knjige. I najgore je što on nije nekakav pakleni zlikovac, iako je ono što je na kraju uradio prilično pakleno. On je zlo, infantilno, uvređeno dete, nevoljeno od oca, koji je, inače, isto tako infantilan, samo star. Oca koji se pretvara da je liberal da bi naduvao svoj ego. Pa eto, i njegov sin se pretvara, ali su ulozi su drugačiji. I što je najodvratnije: on nije neka divlja životinja, nije zlokobna mračna figura. On je sitni čovečuljak. Pudlica koja pokušava da se naduva do veličine vuka. On je patetičan. Svi ga preziru i vređaju. Gledaju ga kao da je prljav, što i jeste. I ubija ljude zarad samopotvrđivanja. I ostavio je iza sebe mnogo leševa. To nikako nije bilo ograničeno na jedno finalno ubistvo. Štaviše, bilo je i indirektnih žrtava čija je smrt prouzrokovana njegovim postupcima. Uključujući, uzgred, njegovog oca. I, možda, najsjajnija scena u romanu je kako on jede kuvanu piletinu. To u potpunosti otkriva njegovu unutrašnjost. Mogu samo da žalim što je on jedini uspeo da pobegne. U početku sam zbog toga bio ljut, ali onda sam razmislio i shvatio da je ovaj momenat neprijatan, ali istinit. Možda je to jedan od glavnih problema naše zemlje i našeg naroda – kopilad koja beži u inostranstvo.
Ostali likovi nisu ništa manje koloritni. Na primer, Kirilov je, po mom mišljenju, možda najmračniji lik u knjizi. Kome posvećuju mnogo manje pažnje nego Verhovenskom, ali pogrešno. Verujem da upravo on na nivou nekog proviđenja izgleda maksimalno zlokobno. Čovek kojeg bukvalno proždire ponos. Koji je toliko hteo da postane bog da se ubio. Uopšte, to je izuzetno zanimljiv momenat – spor o Bogu između dva ateistička revolucionara.
I na kraju, naravno, Stavrogin. Ličnost maksimalno dvosmislena. S jedne strane, krajnje neprijatan. Počinio je najstrašniji, monstruozni greh. Takav greh o kome ne želim ni da pričam (opet, oni koji su pročitali knjigu razumeće na šta mislim). S druge strane, on zbog toga strada divlje, surovo, neverovatno. Dostojevski direktno kaže da onaj ko tako greši ubija Boga u sebi. Stavrogin je, dakle, samo čovek sa ubijenim Bogom unutra. On to zna, oseća i ne može da podnese da sa tim živi. Što zapravo vodi do finalne scene romana.
I ostali likovi su jednako dobri. Neću ih sve opisivati, mada su toga vredni, ali bi bilo potrebno mnogo vremena.
Rezultat svega toga sumira otac Verhovenskog Stepan Trofimovič kad na kraju knjige umire daleko od kuće. Seća se iste one scene iz Jevanđelja o svinjama opsednutim demonima i bačenim u more sa litice. Kaže da će valjda biti bolje da se svi, kao te opsednute svinje, bace u more, a narod, očišćen od njih, ponovo sedne pred noge Božije. Moćan, veoma jak trenutak.
Ima i smešnih momenata. Na primer, u jednoj sceni jedan od likova ismejava roman „Očevi i deca“ Turgenjeva. A humor je u tome što su Dostojevski i Turgenjev bili prijatelji celog života, ali su se smrtno posvađali. Tamo postoji neverovatna priča vezana za činjenicu da je jedan od njih bio zavisnik od kockanja i da nije vraćao prijateljima novac koji je od njih pozajmio. Kao rezultat, svađa se, očigledno, pokazala toliko ozbiljnom da se čak odrazila i u knjigama.
Završavajući svoju podužu priču, mogu reći da sam konačno shvatio zašto ne samo liberali već i levičari gaje takvu mržnju prema Fjodoru Mihajloviču. Čitajući „Otkrovenja“ Verhovenskog, posmatrajući njegovo arogantno samozadovoljstvo koje prikriva pokvarenu, sitnu, pa čak i kukavičku dušu, zaista sam uhvatio sebe u pomisli da praktično vidim nekoliko levičarskih blogera koje sam pratio. Neki od njih su sad pobegli čak u Francusku.
Takođe, sad razumem ljude koji uporno navode ovu knjigu kao primer o čitavom nizu pitanja. Toliko uporno da to čak i nervira. Prema njima ću biti tolerantan zato što ih savršeno razumem: ljude preplavljuju emocije. Baš kao mene sad. I želim to da podelim.
E zbog toga to i jeste – velika književnost.
Prevod: Želidrag Nikčević
