Beseda Ive Andrića povodom dodele Nobelove nagrade za književnost 1961. godine
O priči i pričanju
Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijaralnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovečijoj koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici tog pričanja menjaju se s vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče dalje i pričanju kraja nema.
Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove, priča samo sebi, u milion varijanti, u paraleli sa dahom svojih pluća i ritmom svog bića, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da prevari krvnika, da odloži neminovnost tragičnog ishoda koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja.
Ili možda pripovedač svojim delom treba da pomogne čoveku da se nađe i snađe? Možda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od života-ubice, nisu stigli da se izraze? Ili to pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u tami da bi prevarilo svoj strah? Ili je cilj tog pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo; tako da često tek iz reči dobrog pripovedača saznajemo šta smo učinili, a šta propustili, šta bi trebalo činiti, a šta ne. Možda je u tim pričanjima, usmenim i pisanim, i sadržana prava istorija čovečanstva, i možda bi se iz njih mogao bar naslutiti, ako ne saznati, smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obrađuju prošlost ili sadašnjost.
Kada je reč o pripovedanju koje ima za predmet prošlost, treba napomenuti da ima shvatanja prema kojima bi pisati o prošlosti trebalo da znači prenebregnuti sadašnjost i donekle okrenuti leđa životu. Mislim da se pisci istorijskih pripovedaka i romana ne bi složili s tim i da bi pre bili skloni da priznaju da sami stvarno i ne znaju kako ni kada se prebacuju iz onog što se zove sadašnjost u ono što smatramo prošlošću, da s lakoćom, kao u snu, prelaze pragove stoleća. Najposle, zar se u prošlosti kao i u sadašnjosti ne suočavamo sa sličnim pojavama i sa istim problemima? Biti čovek, rođen bez svoga znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponekad nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati i svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.
Tako, i s one strane crte koja proizvoljno deli prošlost od sadašnjosti, pisac susreće tu istu čovekovu sudbinu koju on mora uočiti i što bolje razumeti, poistovetiti se sa njom, i svojim dahom i svojom krvlju je zagrevati, dok ne postane živo tkanje priče koju on želi da saopšti čitaocima, i to što lepše, što jednostavnije, i što ubedljivije.
Kako da se to postigne, kojim načinom i kojim putevima? Jedni to postižu slobodnim i neograničenim razmahom mašte, drugi dugim i pažljivim proučavanjem istorijskih podataka i društvenih pojava; jedni poniranjem u suštinu i smisao minulih epoha, a drugi s kapricoznom i veselom lakoćom, kao onaj plodni francuski romansjer koji je govorio: „Šta je istorija? Klin o koji ja vešam svoje romane“. Ukratko, može postojati sto načina i puteva kojima pisac dolazi do svog dela, ali jedino što je važno i presudno, to je delo samo.
Pisac istorijskih romana mogao bi na svoje delo da stavi kao natpis i kao jedino objašnjenje svega i to svima i jednom zauvek, drevne reči: „Cogitavi dies antiquos et annos aeternos in mente habui“ (Razmišljao sam o drevnim danima i sećao se godina večnosti).
Pa i bez ikakvog natpisa, njegovo delo kao takvo govori to isto.
Ali, na kraju krajeva, sve su to pitanja tehnike, metode, običaja. Sve je to manje ili više zanimljiva igra duha povodom jednog dela i oko njega. Nije uopšte toliko važno da li jedan pripovedač opisuje sadašnjost ili prošlost, ili se smelo zaleteti u budućnost; ono što je pri tom glavno, to je duh kojim je nadohnut njegova priča, ona osnovna poruka koju ljudima kazuje njegovo delo. A o tome, naravno, nema i ne može biti propisa ni pravila. Svaki pripoveda svoju priču po svojoj unutarnjoj potrebi, po meri svojih naslednih ili stečenih sklonnosti i shvatanja, i snazi svojih izražajnih mogućnosti; svako nosi moralnu odgovornost za ono što priča, i svakog treba pustiti da slobodno priča.
Ali dopušteno je, mislim, na kraju poželeti da priča koju današnji pripovedač priča ljudima svog vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je mogućno više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničemu ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečanstvu. To je ono što je bitno.
