Za to vreme su slikar i njegov model imali prilike da se posmatraju. U stvari, Karas je posmatrao Omerpašu, a paša je, kao svi slavoljubivi i sujetni ljudi koji su se visoko ispeli na stepenicama vlasti, u sitnom slikaru neobičnog izgleda gledao samo veštaka koji treba da ovekoveči njegov, Omerpašin, lik za sve ljude i za buduća vremena, što znači da je gledao sebe.
I tu, na doksatu, gde je svetlost dana bila jača, pažnju slikarevu najviše su privlačile Omerpašine oči i u njihovim zenicama vatra nekog pijanstva koja ne potiče od alkohola, čudni povremeni blesak oholosti koji se, kao oganj svetionika, pali i gasi naizmenice. Obrve i trepavice crno-modrog sjaja bujne su i jake. Očni otvori rasečeni široko i srezani oštro i neobično: u njihovim linijama stalno se javljaju i smenjuju dva izraza, čas izraz ptice grabljivice, čas izraz ženske zavodljivosti.
Karas je mislio o tome, sećajući se drugih očiju koje je u svetu gledao i slikao. Sećao se poznatog rimskog modela, lepo i snažno razvijene Pine, koju su u slikarskom svetu u Via Marguta zvali Fiammetta i koja je i njemu služila kao model za sliku Menade. Njene su oči imale pijan sjaj naivne, čulne i brutalne životne radosti. – Sećao se i rimskih devojaka iz visokog društva, koje je izdaleka posmatrao dok su nedostižne kao sjajna priviđenja prolazile alejama na Monte Pinčio; i njihove su oči sjale nemilosrdnim sjajem bogatstva i isključivosti, i taj sjaj je padao kao najljući mraz na njegovu silnu želju za toplom ženskom ljubavi. – Da, sećao se mnogih lica i očiju, mnogih zenica koje su plamsale, zapaljene nekom od mnogobrojnih ljudskih strasti, jer on je zaista „imao oko za oči“, kao što su govorili njegovi rimski drugovi, ali nikad nije video oči koje ovako gore od sujete i oholosti.
Otkako je prešao granicu Turske i otkako putuje po Bosni i dolazi u dodir sa narodom i vlastima, njega progoni to pitanje: otkud ovolika oholost i ovoliko stalno i bezdušno nipodaštavanje drugog čoveka i svega oko sebe kod svih onih koje su vlast ili imetak bar malo izdigli iznad drugih? Tu oholost viđao je u svima mogući stepenima, tonovima i prelivima na licima ljudi raznog uzrasta, zanimanja i položaja. Već onaj turski podoficir koji je na granici, jedva sričući slova, pregledao njegov pasoš, nosio je na licu tu odbojnu i nedotupavnu masku.
Od Broda do Travnika putovao je u kolima zajedno sa jednim senzalom Jevrejinom iz Trsta i jednim travničkim trgovcem, nekim Rašidagom. A taj Rašidaga bio je tako nadmen i sa takve visine gledao na oba stranca i na sve oko sebe da je onaj Jevrejin već na prvom odmoru u Derventi rekao Karasu na italijanskom jeziku, sa finim osmejkom:
– Neprestano se pitam čime li ovaj mora da trguje, te je ovako gord i nadmen.
I posle, svuda isto. Travnički begovi, sa mračnim, tvrdim, kao iz kamena klesanim licima, bez drugog izraza do pustinjske, nepristupačne, neplodne i neprohodne oholosti. Omerpašin divan-efendija, Anadolac, sa podbulim licem, kosim očima iz kojih sipa prezir, i napućenim debelim usnama koje izgledaju pre kao da će pljunuti nego izgovoriti reč. Ahmetaga, kavedžibaša. Ostali činovnici u vezirskom Konaku u Travniku i Omerpašinom u Sarajevu, svi su manje-više i svaki na svoj način isto tako oholi, mrgodni, nepristupačni. Čak i kod dečaka od deset godina viđa se na licu prezriva gordost koja im daje neki zloćud i starmali izgled.
A sada, u Omerpašinim očima, vidi tu istu oholost, uzdignutu i izoštrenu do strasti, veštine i snage koja nema potrebe da se mršti i nadima, nego prezire sa osmejkom koji dolazi sa neznanih visina.
Omer-paša Latas
I tamo u svetu iz kojeg dolazi, Karas je poznavao oholost i znao je da manja ili veća nabusitost ide kao neka uniforma uz ime, rang i položaj. Pamti dobro lica zagrebačkih građana, oficira i plemića, mecenatske osmejke grofa Revickog i drugih, sitnijih austrijskih diplomata u Rimu. Blesak oholosti bio je i na licu slavnog vajara Torvaldsena kad je u mermernom, studenom salonu svoje rimske vile primio nepoznatog umetnika nepoznatog naroda (hrvatskog – prim. M.Z.) i pozvao ga svečano da sedne, ne rukovavši se s njim, jer je obe ruke, kao dve svetinje, držao u malom mufu od belog krzna. Isti blesak nazreo je u hladnim severnjačkim očima nemačkog slikara Overbeka, koji mu je u svom prostranom ateljeu, u kome su sve slike bile ljubomorno pokrivene i zavijene kao odaliske, izjavio da ga ne može primiti za stalnog učenika, a pri tom je pritvorno i duboko spuštao očne kapke, krijući tako i taj oholi blesak, ljubomoran valjda i na njega kao na sve ostalo.
Sve je on to doživeo i zapamtio, ali oholost tih ljudi na Zapadu bila je ublažena složenim i mnogobrojnim formulama učtivosti, nešto kao simbolična, tanka, jedva vidljiva ali osetna i neprelazna pregrada koja deli kastu od kaste, „svet“ od „sveta“, nešto defanzivno i bezlično, kao opšte, za sve jednako i tradicijom osveštano pravilo. Ali ovde je drukčije, ovde se ta oholost, to preziranje i omalovažavanje drugog čoveka javlja svuda, ide pravo na čoveka i udara ga grubo i lično, bez forme i poštede, bez ikakva reda i pravila; oholost kod ovih turskih ljudi predstavlja stvarnu silu, kao što je snaga mišića ili oružja, i otvoreno služi kao sredstvo u borbi, kao jedan od načina kako će čovek drugog čoveka potisnuti, potčiniti, iskoristiti ili uništiti.
Lično, on to nije ni osećao kao naročit teret i uvredu, jer se sav gubio u posmatranju te oholosti i tako postajao gotovo neosetljiv na nju, ali ona ga je zanimala, nagonila da razmišlja, izazivala u njemu želju da sa nekim razumnim i čovečni razgovara o njoj. Ali s kim?
Kad se sve sabere, i u Sarajevu i u Travniku naišao je do sada na jednog jedinog čoveka sa kojim se bar ponekad i bar donekle moglo razgovarati i o nečem što je izvan i iznad potreba i neposrednih interesa svakodnevnog života. To je bio fra Grgo Martić. Kad god bi ga pozvao na ručak, župnik bi sa njim vodio razgovore o zagrebačkim književnicima, recitovao latinske i italijanske stihove, raspitivao se o slikarstvu u Italiji. Razgovarali su i o Bosni i Turcima. Karas mu je kazivao svoje utiske, govorio mu je i o toj naročitoj, gruboj gordosti kod Turaka. Fra Grgo je to priznavao – on nije nikad ništa poricao! – ali je i o tome kao i o svemu ostalom govorio šaljivo-razignirano. Pričao je kako mu je neki od stranih konzula rekao jednom, kad je bila reč o mogućnostima izvoza iz Bosne:
– Znate, kad bi oholost i drskost bile artikli koji se traže u međunarodnoj trgovini, Bosna bi sa svojim vezirima i svojim begovatom mogla u tome konkurisati svima drugim zemljama u Evropi.
I fra Grgo je dodao od svoje strane:
– Tako ti je to, moj maestro, oduvijek u nas: jači konja jaše, a slabiji peške kasa.
Na taj ili sličan način, fra Grgo je završavao svaki razgovor, bez prave veze sa onim o čemu je reč, bez određenog stava i bez pokušaja da dublje uđe u pitanje, zaklanjajući se lukavo za poslovice i mudre izreke, bežeći uvek u neku šaljivu i neiskrenu neutralnost.
O svemu tome mislio je Karas brzo i živo, za onih nekoliko trenutaka dok je posmatrao Omerpašu od glave do pete, slobodnim, mirnoispitivačkim pogledom slikara, vraćajući se neprestano na njegove oči koje su sjale, kao hladnim ludilom, sjajem neljudske gordosti.
Miroslav Zdravković
