Često čujemo da je naš cilj da nađemo smisao, pre svega našeg života i postojanja, pa i čitavog sveta, pojedinačnih događaja ili pojava. Nalaženje smisla se smatra uslovom održavanja i sticanja našeg duševnog i duhovnog, pa posledično i telesnog zdravlja i ravnoteže.
S druge strane, težnja za smislom kritikovana je kao represivna i ograničavajuća, najpre polazeći od stava da ove ili one ideje o smislu dolaze od određenih autoriteta, instanci moći, ili su rezultat naih sopstvenih projekcija, slabosti, predrasuda, (samo)obmana, koje nam pomažu da opstanemo u svetu punom neizvesnih i nepredvidljivih ishoda.
Smisao kao ideja
Smisao zaista ne može biti nekakva apstraktna i jednoznačno formulisana ideja (ili sklop ideja), koju od trenutka kada smo je spoznali i prihvatili samo mehanički sledimo i realizujemo u konkretnosti našeg života. Takođe ne može biti nešto prihvatljivo i obavezujuće za svakog, bez obzira na individualne razlike, kao što ne može biti samo nešto apsolutno i samo naše, pojedinačno, izolovano od svega i svih. Ako bi svako imao samo svoj smisao, opštenje i zajedništvo bi bili nemogući, kao što bi usvajanje samo jednog i nepromenljivog, pozitivno formulisanog smisla koji sve i svakog obavezuje i od svih se očekuje, poništilo svaku pojedinačnu volju i društvo pretvorilo u mravinjak.
Dakle, smisao je opasna reč, koju ne treba uzimati zdravo za gotovo. Smisao nečega je njegova srž, suština, ono ka čemu to nešto teži i u čemu se ostvaruje i to je lako shvatiti kada govorimo o smislu postojanja kašike, na primer, ili čak drveta i cveta. Ali šta ćemo sa čovekom? Da li je njegov smisao samo u domenu materijalnog preživljavanja ili sticanja, opstanka, proizvodnje i potrošnje?
Čovek i društvo
Naravno, smisao postojanja nekog čoveka nije odvojen od konkretnih društvenih i kulturnih okolnosti čovekovog života, pa tako i ono što radi, što proizvodi pa čak i troši, ne može biti nepovezano sa pitanjem smisla. Smisao nije apstraktna ideja, niti nekakav eterični entitet bez ovozemaljskih primesa, ideal nepovezan sa svetom i životom, i to baš ovim i ovakvom svetom i životom, ovde i sada, a ne zamišljenim, željenim, projektovanim, prošlim ili budućim.
Smisao je tako pitanje određene celine i celovitosti i pitanje iskustva i doživljaja (egzistencijalno pre nego esencijalno), jedno usmerenje našeg života koje pokreće naše najdublje energije, koje nas budi iz učmalosti, inercije i pasivnosti. Ono što nas duboko i postojano greje i osvetljava, to je smisao ili dolazi on nekog smisla. Ono što nas oslobađa i ispunjava, što nas čini stvarnim i stvarnijim, to je smisao.
Vladika Danilo Krstić je reč logos voleo da prevodi kao „smisao“, što ovaj pojam u jevanđeoskom kontekstu dovodi u direktnu vezu sa Hristom kao bogočovečanskom ličnošću. Smisao dakle nije stvar, predmet, ideja, volja, emocija, nego ličnost, i to ona čijoj ikonizaciji težimo, kojom valja da se ikonički upodobimo, otkrivajući i dostižući sopstvenu puninu i naznačenje, odnosno oslobađajući svog unutrašnjeg čoveka ka vaskrsnom i vaskrsavajućem preobražaju celine naše ličnosti kao psihofizičkog jedinstva, sa eshatološkim ishodom.
Tako gledano, smisao je istovremeno i opšti, zajednički i pojediničan, čak apsolutno pojedinačan, pošto svako ima svoj put ostvarenja sopstvene ličnosti, jer je svaka ličnost jedinstvena i neponovljiva, ali istovremeno ukotvljena i usmerena tvoračkim aktom i blagodatnim usmeravanjem, odnosno brigom Trojičnog Boga kroz čitav naš život.
Smisao, iz te perspektive, ne sme biti ideološka apstrakcija makar potkrepljena i „hrišćanskom“ retorikom, nego živi život, ono što svakog od nas budi iz ovosvetskog dremeža, budi na život, budi za sebe istinitog i istinitu realnost sveta, za svog unutrašnjeg čoveka, kao i za druge – ono zahvaljujući čemu se osećamo živima i istinski živimo.
A tu nam ne može niko dati nešto što već nemamo u sebi, već eventualno samo pomoći da tu klicu nađemo i razvijamo je na sebi svojstven način, u slobodi i sa odgovornošću. A to traži zaranjanje u sebe, suočavanje sa sobom, sa sobom kao starim i palim bićem, za šta je tek malo ko od nas spreman i kadar, i to uglavnom samo na mahove. Ali u tome je smisao i to je ono što smisao budi u nama, na šta nas pokreće, inače je svaka priča o smislu samo obmana i laž, pitanje moći a ne ljubavi, ropstva a ne slobode. Recimo sebi da je smisao Hristos i sve će nam biti jasno, biće nam osvetljen put. A dalja borba je pre svega na nama samima, u stalnom i živom dodiru i opštenju sa tim smisli, uz uspone i padove, prosvetljenja i zamračenja, sve do kraja života i sveta ovakvog kakav je, do kraja vremena.
Vladimir Kolarić, pisac
