Jedan od najlepših dana u životu svake osobe, iz koga se dogodovšine prepričavaju godinama, a foto albumi ponosno pokazuju, svadbeni dan. Vekovima unazad učimo o braku kao instituciji ljudskog društva, koja povezuje parove u zajednicu ljubavi. Kada se odlučimo na,“ Dok nas smrt ne rastavi“, i venčanje, kroz istoriju se sa kolena na koleno, prenose različiti svadbeni običaji.
Ali vratimo se na početak. Pre svadbene ceremonije, muškarac otvara svečanu kutijicu, u kojoj se skriva prsten i uz reči koje odišu romantikom, pita svoju lepšu polovinu da li želi da se uda za njega. Njenim pristankom, ljubavna veza prelazi na sledeći nivo, verenički.
Od verenika, do mladenaca, potrebno je isplanirati do detalja svadbenu ceremoniju. Biranje venčanice, svečanog odela, pozivanje zvanica, muzika, prostor, zadaci su ne samo onih koji se zaklinju na večnu ljubav, nego i porodice i prijatelja.
U Srbiji, tradicionalno se vekovima prenosi poštovanje običaja, kao duboko utemeljeno verovanje. Čak i danas, u modernom vremenu, kada mladi sve više prate trendove 21. veka, uvrsti se bar po neki, čisto da se ne odvojimo od predaka. Za koji će se odlučiti, varira od kraja do kraja.
Ali šta se to promenilo do danas? Umesto pozivnice koje se šalju zvanicama, nekada su se gosti zvali buklijom. Mladoženjin otac, stari svat ili rođak, nosili su ovu čuturu napunjenu rakijom ili vinom od zvanice do zvanice. Ko popije iz buklije, potvrđuje svoj dolazak na svadbu.
Dan počinje rano. Bela venčanica, kao simbol čednosti i veo ili venčić, da uskoro nečiju suprugu, štiti od zlih sila. Na mladoj, kako običaji nalažu, nešto novo, staro, pozajmljeno i plavo, kao simboli optimizma i nade u srećan brak, povezanost sa porodicom, ljubav i vernost.
A onda sledi mladoženjin dolazak i „kupovina mlade“. Cenkanje obično predstavlja dobru zabavu, posebno ukoliko mladin brat nije zadovoljan ponudom, pa se iz kuće umesto prave neveste izvodi lažna. Međutim, zanimljiv podatak je da se nakada ovom običaju pristupalo vrlo ozbiljno. Sve do 1846. godine, kada je Aleksandar Karađorđević doneo zakon kojim je običaj ukinut, zbog protivljenja ljudskom dostojanstvu, davale su se velike svote novca i dukati.
Običaj, bez koga se ne može zamisliti svadbeni dan je pucanje u jabuku, koju na najvišu tačku ispred kuće, postavlja budući tast. Mladu može da dobije, samo ako obori jabuku, i tako pokaže spremnost da u budućnosti štiti porodicu.
Pored glavnih aktera svadbenog dana, važne uloge su podeljene i ostalima. Od devera koji mora da čuva mladu da je neko ne ukrade, provodadžije, koji u znak zahvalnosti što je upoznao mladence, na dar dobija cipele. Nezaobilazni običaj, kićenje, poverava se mladim neudatim devojkama, koje svatovi simbolično časte, nakon što na njihov rever okače svet.
Posebna čast ukazuje se barjaktaru, predvodniku svadbene kolone. On kupuje barjak koji je okićen vrednim sitnicama, od mladine sestre ili drugarice. Nosi ga na mesto održavanja svadbe, a onda ga kao dar odnosi sa sobom.
I kako ona narodna kaže, „Kum nije dugme“, glavni svedoci mladenačke ljubavi, pred Bogom i narodom su najvažniji gosti. Zaštitnici braka dvoje ljudi i njihovi najbolji prijatelji imaju posebne uloge ne samo na ovaj dan već i u životu. Ne manje važan je i stari svat, drugi kum, zadužen za zdravicu i raspoloženje svatova.
Poseban momenat svake svadbe je čekanje da preko mladine glave, poleti buket od cveća, bidermajer. Kako verovanje kaže, ona u čijim se rukama nađe, buduća je nevesta.
S jeseni, kada lišće požuti, prođu vrućine i seoski poslovi se završe, u različitim krajevima oglašavaju se svadbena zvona. I večito pitanje ko će koga posle čuvenog „Da“, prvi zgaziti i ona narodna muž je glava, a žena vrat kuće, ostaje zauvek zapisano u običajima svadbovanja kod Srba.
“Ono što je najlepše na iskrenoj i dubokoj ljubavi na kojoj je sve lepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo, nijedna naša mana ne dolazi do izražaja. Mnogo šta što je zlo u nama iščezava, a ono što je dobro ustostruči se.” – Ivo Andrić.
