Otac Justin je od mladosti voleo delo Dostojevskog, nazivajući ga svojim učiteljem i mučiteljem. Jedan Srbin ogromnom ljubaljvu je zavoleo jednog Rusa, i preko njega svu Rusiju. Ali, ta ljubav nije bila sentimentalna. Mučio ga je Dostojevski, postavljajući Bogu najteža pitanja ( „Zašto stradaju nevini, pre svega deca?“ ), a učio ga je pokazujući i dokazujući da bez Hrista nema spasenja sveta i čoveka. Mučio ga je zato što je njegov ateizam bio višestruko ljudski, a nikako apstraktno – filosofski. Otac Justin je pisao: „Filosofija ateizma, kakvu su razvili Dostojevskovi antiheroji, nije prosto poricanje Boga, već duboki i mučni protest protiv Boga zbog stradanja sveta. To je ne samo filosofski problem, nego pre svega moralni i psihološki, bolni vapaj savesti.“ To jest, opet po ocu Justinu:„Sve stare i nove filosofije ateizma, upoređene sa filosofijom ateizma kod Dostojevskog, nisu drugo do Pleasant Sunday-afternoon literatura. U odricanju Boga – svi su osnovci prema Dostojevskom.“
Zato otac Justin kaže da je Dostojevski rođeni brat svojih čitalaca:„Ako vas muče ‘prokleta pitanja’, on vas zagrli kao najrođenijeg, provodi sa vama besane noći i svirepe dane i ne napušta vas dok zajednički ne pronađete pravilno rešenje.“
I zato je ćelijski svetac uzeo Fjodora Mihajloviča kao svoga putovođu ka Smislu.
DRAGOCENA KNJIGA
Veoma značajan pečat na predratno mišljenje o stvaralaštvu Fjodora Mihajloviča stavila je upravo knjiga oca Justina Popovića “Filosofija i religija F. M. Dostojevskog”, koju je ovaj ponudio kao doktorsku disertaciju na Oksfordu, ali je delo, možda zbog „preoštrih” reči upućenih na račun Zapadne Evrope, odbijeno. Filosofija u religija (naslov potonje, šire verzije je „Dostojevski o Evropi i Slovenstvu“) je pokušaj da se da jedan temeljan pravoslavno-hrišćanski pogled na ideje koje ruski pisac obrađuje u svojim delima. Popović, poznat po vatrenom, ispovednom stilu, Dostojevskog smatra proročkom ličnošću koja je bolje od sviju osetila šta se zbiva sa čovečanstvom u doba raspada Božanskih i ljudskih vrednosti. Dostojevskovi problemi su „večni problemi ljudskog duha”; „njemu je do tančina poznato ne samo evanđelje nego i apokalipsis evropskog čoveka”; on ima „titanski lik setnog proroka Evrope”. Fjodor Mihajlovič je i „legion” i „svečovek”; on je dao najpotpuniju „đavodiceju” i najpotpuniju teodiceju za koju zna savremena misao. Tamni likovi njegovog stvaralaštva su pakleni po dubinama zla kome se okreću; svetli, pak, imaju angelsku čistotu i belinu. Zato je otac Justin govorio: „Dostojevski se ne može studirati bez muke i suza. Njega može uspešno prostudirati samo čovek koji se iskreno i svesrdno muči njegovom glavnom mukom: rešavanjem večnih problema.“
I u zlim, najgorim ljudima ima božanska, neugasiva iskra; i u najboljim, najsvetlijim nešto od senke greha i smrti. Raspon je – od čovekomiša do Bogočoveka. I Popović smatra da je lek za gordo zapadnoevropsko čovekoboštvo, za svaki utopizam Velikog Inkvizitora, za svaku pobunu euklidovskog razuma – svečovečanska ljubav i smirenje, najlepše otkriveni u Gospodu Isusu Hristu, koji je Dostojevskom kao Ličnost – vaploćena Ljubav i Smisao – mnogo važniji od apstraktnih istina logike. Ako je u svojim đavodicejama mučitelj i legion, u teodiceji Dostojevski je svečovek i učitelj, istinski propovednik Evanđelja.
Otac Justin zato i kaže:„Dostojevski ne voli kratke misli i kratka osećanja. Svaku misao, svako osećanje, svaki duševni pokret, on produžuje do krajnjih granica, da ih zatim stopi sa večnim problemima.“
Jednom rečju, Dostojevski se ne miri sa površnim rešenjima:„Na bojištu čovečijeg srca stalno biju boj sve protivrečnosti neba i zemlje. Dostojevski je usred tog boja. Čudovišne zagonetke udaraju na nj, strele otrovnih tajni probadaju mu srce i on sav izranjavan zapomaže: Gospodo, mene muče problemi; razrešite mi ih.“
Bez rešenja večnih problema, nema rešavanja ni onih privremenih, ovdašnjih.
U IME BOGOBORSTVA
Dostojevskovi bogoborci puni su sile – oni ustaju protiv Boga Koji je sazdao svet u kome ima toliko zla. Oni kažu Bogu – Ti nam nisi potreban, i mi Te nećemo. Naš tumač književnosti, Svetozar Poštić, piše tim povodom:“Čovek je zastrašujuće protivrečno biće. Svi smo mi podvojene ličnosti koje se čas odazivaju na savete anđela, čas na sablazni zlih duhova. Dostojevski je, kao verovatno niko pre ni posle njega, uspeo svoj autorski glas da podredi toj „polifoniji,“ različitosti prepletenih ljudskih glasova. On je, recimo, za svoje ateiste stvorio složene i precizno razrađene bezbožne filosofije. Za gorde umove Raskoljnikova, Kirilova i Ivana Karamazova, na primer, on je sazdao čitave ideologije zasnovane na razumu i logičnom razmišljanju. Ali, kao što znamo, „mudrost ovoga sveta ludost je pred Bogom“ (1.Kor. 3:19), i ti likovi, ukoliko ne uspevaju da shvate ograničenost svoje sposobnosti rasuđivanja, padaju u bezdan bogoostavljenosti.»
Otac Justin o njima kaže:„Antiheroji ne mogu da prime svet koji ‘na apsurdima počiva’. Za njih je ovaj svet najgori od mogućih svetova… A istoriju roda ljudskog mogu primiti ne kao teodiceju, već kao đavodiceju.“
LIČNOST BOGOČOVEKOVA
Otac Justin je govorio:„Prekrasna ličnost Hristova je jedino što Dostojevski obožava bez rezerve. Za njega ona je oličenje svega najuzvišenijeg, svega najsavršenijeg, svega najčovečnijeg. Mimo nje nema istinske blagovesti u ovom tužnom svetu.(…)
„Gde je lik Hristov, tamo je za Dostojevskog istinski progres, istinska prosveta, istinska radost, istinski život, istinska mudrost i svako istinsko savršenstvo. No ako upitate Dostojevskog: gde se nalazi, gde se čuva lik Hristov? On vam ne dvoumeći odgovara: u pravoslavlju, samo u pravoslavlju.“ I dodavao je:
„Bez ličnosti Hristove učenje Hristovo nema ni spasonosne sile, ni neprolazne vrednosti. Ono je samo utoliko silno i spasonosno, ukoliko je živa emanacija njegove božanske ličnosti.“
Zato otac Justin kaže:„Sve što treba čoveku u ovom, i u svima mogućnim svetovima, Dostojevski je našao u ličnosti Bogočoveka Hrista. U njoj on vidi rešenje svih ličnih i svih socijalnih problema ne samo našega doba, već i svih vremena do na kraj istorije.“
Živi Hristos znači žive ljude. I samo tu je istina ljubavi, za kojom svi vapiju.
O LJUBAVI BOŽIJOJ I LJUDSKOJ
Istinske ljubavi su veoma retke. Samo je ljubav Božja trajna i beskrajna. Ljubav Božja sazdala nas je po liku i po obličju Božjem. Uvrstila nas je u Crkvu iako je znala za naše bogoodstupništvo koje je imalo uslediti. Dala nam je sve, kako bi i nas načinila bogovima po blagodati i po daru. Mi, međutim, zloupotrebivši svoju slobodu, izgubismo prvobitnu lepotu i pravednost, te otpadosmo od Crkve. Van Crkve, daleko od Svete Trojice, izgubismo raj, izgubismo sve. No, izvan Crkve nema spasenja, nema života. Zato nas milosrdno srce Boga Oca nije ostavilo van ljubavi Svoje. Bog nam je ponovo otvorio vrata raja u poslednjim vremenima i javio se u telu. Jedan hrišćanski apologeta kaže:„Postoji istinska ljubav i ta ljubav je svugde oko nas – ljubav Hristova! Hristova ljubav je tako smirena, tako trpeljiva! Hristos se nada da će doći vreme kada ćeš za Njega naći makar malo vremena i udeliti Mu trunku svoje pažnje, da bi On mogao da ti kaže da te voli!
Kada, makar na pet minuta, isključiš televizor, da bi otvorio oči duše i ugledao Gospoda Isusa Hrista? Kada, u toku dana, otvorimo Sveto Pismo da bismo se duhovno prosvetlili? Kada, tokom dana, uzmemo brojanice u ruku, da bismo se pomolili i stekli blagodat Božiju? Gospod to čeka i govori ti: „Ti očekuješ telefonski poziv, ali Ja sam te zavoleo i volim te pre nego što je izumljen telefon, zavoleo sam te pre stvaranja sveta! Imam načina da se obratim tvome srcu. Ali, tvoje srce ne dejstvuje na pravilan način, jer nikada ne razmišljaš o Meni. Neprestano se baviš čas jednim, čas drugim, čas trećim, i nemaš vremena da Me čuješ kada ti se obraćam. Nemaš vremena da se zaustaviš makar na jedan jedini minut, da bi čuo šta ti govorim: „Dete moje, pre dve hiljade godine na Golgoti sam prolio Svoju Krv za tebe. Ko bi drugi umro za tebe? Ko bi pristao da bude razapet na Krstu radi tebe? Ko bi postradao za tebe? Ko bi iz ljubavi prema tebi prolio svoju krv i njome obagrio zemlju?“ Shvataš li to? I nemoj mi govoriti da je sve to teorija, da su sve to samo „mitovi“, jer da se sve to na Golgoti nije desilo upravo tako, onda ta ljubav ne bi duhovno nadahnjivala i osnaživala toliko ljudi kroz istoriju, ne bi činila svetogorske monahe, u njihovim skromnim kelijama, tako srećnim. Kada bi to o čemu govorimo bilo samo „mit“, onda ne bi ta ljubav učvršćivala život tolikih Hrišćana u iskušenjima i nevoljama životnim, u vremenima siromaštva i oskudice.“
Hrišćanski mislilac Pavle Evdokimov ističe:“Iz optimističkog dokazivanja da Bog postoji rasprostire se „suštinska dosada” i previđa se da Bog nije očigledan i da je Njegovo ćutanje Božansko svojstvo, jer svaki prisilni dokaz vrši nasilje nad ljudskom savešću. Zato Bog ograničava svoju svemoć, odriče se svoga sveznanja, ne daje nikakav znak i zatvara se u ćutanje svoje stradalne ljubavi. On je govorio kroz proroke, On je govorio za vreme Hristovog zemaljskog života, ali posle Pedesetnice On govori samo nailaskom Duha Svetoga.“
Bog se ne dokazuje: On se, Ljubavlju, pokazuje.
A šta je ljubav? Otac Justin u svojoj knjizi o Dostojevskom ističe:„Ljubav je primenjeno osećanje Boga i osećanje lične besmrtnosti. Ja mogu ljubiti večnom ljubavlju samo ako sam besmrtan, i ako moja besmrtnost crpe svoju silu iz Boga. Živog i večnog.“
Ako nema Boga i besmrtnosti, znao je Dostojevski, kao i apostol Pavle, jadniji smo od svih bića na planeti. I nade nam nema i ne može je biti. Jer kakva je to nada ako te, posle svega, sačeka večni mrak, a pojedu te crvi?
DOBA NIHILIZMA
Mi živimo u doba nihilizma, koji poriče sve vrednosti. Otac Justin nas podseća:„Nihilizam i nije drugo do primenjeni ateizam. Iz filosofije ateizma neminovno ističe moral nihilizma. To Dostojevski dokazuje neodoljivom ubedljivošću. Genijalnim psihološkim analizama i neoborivim dokazima on virtuozno pokazuje da je nihilizam neminovna posledica ateizma. Ako nema Boga, ako nema besmrtnosti, onda nema ni vrline, nema ni poroka. U tom slučaju – sve je dozvoljeno.“
I mi vidimo sve čudovišnosti, od krvavih ratova do satanističkog zlostavljanja dece, koje proističu iz toga – sve je dozvoljeno.
Nihilizam se može pobediti samo ljubavlju. Otac Justin nas podseća:„Opit aktivne ljubavi, kao metod bogopoznanja i samopoznanja, jeste čudesna blagovest kojom je Bogočovek obdario rod ljudski. Služeći se ovim metodom, čovek najbrže pronađe i Boga i sebe. A na putevima mržnje lako izgubi i Boga i sebe.“
Danas, kada se krvavo ratuje od Ukrajine do Gaze, sve ovo možemo videti i opitovati.
DVA TIPA JUNAKA DOSTOJEVSKOG
Po ocu Justinu, dva su tipa junaka Dostojevslog – bogomrsci i bogoljupci:„Psihološka analiza Dostojevskovih heroja potstiče nas da ih svrstamo u dve grupe. Prvu grupu sačinjavaju negativni heroji – ‘antiheroji’. Oni rešavaju večni problem negativno. Drugu grupu sačinjavaju pozitivni heroji. Oni isti problem rešavaju pozitivno. Prvi su bogoborci, drugi su bogoljupci.(…) Filosofija prvih je filosofija ateizma i religioznog bunta; filosofija drugih je filosofija teizma i religiozne smirenosti.(…)U svemu tome Dostojevski projavljuje neviđenu genijalnost. I mnogi se sablažnjavaju o njega, jer ne mogu da shvate gde ima više njega samog, da li u njegovim pozitivnim ili u njegovim negativnim herojima.“
Sve je to tako, jer je čovek biće rastrzano mnogim protivrečjima. Otac Justin nas upozorava: „Čovek je u dobru do Boga, u zlu do đavola. Zato je od nekih bogotvoren, a od nekih đavotvoren. Homo homini deus, no isto tako homo homini lupus. I jedno i drugo pokazuje da su u biće čovekovo utkane raznorodne beskrajnosti i svirepe protivrečnosti.“
Zapamtimo: mi smo na udaru svirepih protivrečja, na stalnom raspeću svoga tela i svoje duše, u vihorima istorije i metafizike. Probaj da se održiš u takvom svetu! Probaj – i ta proba će pokazati ko si i šta si. Ako uopšte jesi.
I bogoljupci su svesni da ovaj svet u zlu leži, ali neće da ga svedu na zlo:„Oni primaju svet, ali ne primaju grehe sveta. Oni ljube grešnike, ali ne ljube grehe njihove. Očišćen i osvećen Hristom, ovaj svet je najbolji od svih mogućih svetova, ali su ljudi učinili sebe gorima od svih mogućih ljudi.“
Pravi ljudi znaju da su slabi i ograničeni, ali ne sumnjaju u lik Gospodnji koji nose. Otac Justin o njima veli:„Istinska hristolikost pretpostavlja smirenje, ljubav, veru i stradanje. Hristoliki heroji Dostojevskoga misle Njime, osećaju Njime, delaju Njime i time svedoče istinu evanđelsku u svoj njenoj svakodnevnoj stvarnosti.“
Što je bližnji grešniji, to ga junaci Dostojevskog više žale i više se mole za njega. Tako Sonja Marmeladova žali Raskoljnikova; tako starac Zosima čini metaniju pred budućim stradanjima Dimitrija Karamazova. Otac Justin objavljuj da hristoliki heroji Dostojevskoga pronalaze besmrtno dobro i u najvećem grešniku. Oni veruju u čoveka ne po ljudskim standardima, već po božanskoj nadi da je svaka duša prizvana da bude hram Božji.
Jer, kako je govorio otac Justin, ovaj svet je bogojavljenje, a čovek je bogosluženje.
NAJVEĆI GREH SAVREMENE KULTURE
U čemu je najveći greh savremene kulture? Otac Justin je više nego jasan:„Najveći greh savremene kulture je u tome što hoće da reši problem čoveka bez Boga. A Dostojevski je pokazao da takav čovek – bezbožnik i smrtnik – ne može biti osnova ni morala, ni društva, ni istorije.“
Zato Dostojevski Evropu vidi kao groblje: ona ne može da reši pitanja bez Hrista. I ona umire, mada izgleda najživlja od svih kontinenata. Ivan Karamazov govori svom bratu Aljoši: “Hoću da putujem u Evropu, Aljoša. Znam da to znači otići na groblje, ali na groblje koje ti je najmilije. Tamo leže dragi pokojinici, svaki kamen nad njima govori o vrelom, minulom životu, o strasnoj veri u svoj podvig, u svoju istinu, u svoju borbu i nauku, i ja ću pasti na zemlju i celivati ono kamenje, i plakati nad njim; ali u isto ću vreme celim svojim bićem biti uveren da je sve to već odavno groblje i ništa drugo“.
I zato Evropa teško može da razume Rusiju. Svetozar Poštić, tumač ruske kulture, podseća nas:“Dostojevski je imao i svoje kritičare, i kritike njegovih radova bile su veoma različite. Litvanski hrišćanski mislilac Antanas Macejna (1908-1988), koji je čitavu knjigu posvetio „Velikom inkvizitoru“, poemi Ivana Karamazova, navodi primer izvesnog italijanskog kritičara, koji je ruskom piscu zamerio da nikad ne prikazuje tipičnu svakodnevnicu. Prosečnom čoveku, tvrdio je R. Gvardini, najveći deo dana odlazi na posao, a likovi Dostojevskog ništa ne rade, samo pričaju. U tome i jeste suština, uzvratio je Macejna, koji je drugu polovinu života proveo u Nemačkoj bežeći od sovjetskih komunista. Jedan Nemac ili Francuz nije u stanju da napusti razmišljanje o poslu čak ni kad se uveče vrati kući, večera i legne da spava, dok Rus odmah posle posla hita kod sabesednika na razgovor. Samo zapadnjacima može izgledati da su likovi Dostojevskog „odvojeni od svakodnevne stvarnosti,“ tvrdi Macejna. Oni su, međutim, samo „koncentrisan izraz ruske duše“ i ruske svakodnevnice, koja se „ne ispoljava kroz rad, već kroz razgovor“.“
A iz grobova podiže samo Hristos, kao što je učinio sa Lazarom Četvorodnevnim. Ruski tumač Dostojevskog, Vladimir Zaharov, ukazuje na ljubav Fjodora Mihajloviča prema Jevanđelju, blagoj vesti za čoveka i svet, vesti o besmrtnosti i vaskrsenju:“ Jevanđelje je za Dostojevskog uistinu bilo “Blaga Vest”, davno otkrovenje o čoveku, svetu i istini Hristovoj. Iz te knjige Dostojevski je crpeo duhovnu snagu u Mrtvom domu, po njoj je naučio da na ruskom čita i piše dagestanskog Tatarina Aleja, koji mu je na rastanku priznao da ga je on iz robijaša učinio čovekom. Robija menja sistem kulturno-istorijskih koordinata stvaralaštva Dostojevskog. On više ne računa vreme od Stvaranja sveta već od Roždestva Hristova, i ne samo što i sam doživljava vreme kao hrišćansku misteriju nego taj dar dodeljuje svojim junacima. Razotkrile su mu se neograničene umetničke mogućnosti jevanđeljskih tekstova. Tragovi njihovog pažljivog čitanja postoje u svim piščevim delima, počev od “Zapisa iz mrtvog doma” i “Poniženih i uvređenih”. Razmatranje Jevanđelja čini ključne scene svih velikih romana Dostojevskog od “Zločina i kazne” do “Braće Karamazovih”.“
Ostavši bez Hrista, Koji je Logos ( Smisao ) čoveka i sveta, Evropa tone u smrt i beslovesnost. Jer, kako kaže otac Justin:„Ideja o Bogu je imanentna ljudskoj svesti. U najunutrašnjijem jezgru svom čovekova samosvest je bogosvest. Jer je svest, u suštini, dar Božji čoveku.“
Nije se igrati sa Božjim darovima.
KONAČNA REČ ISTINE
Otac Justin je jasan:“Sve ljudske misli, sva ljudska osećanja, sva ljudska dela, ako se produže do kraja, imaju samo dva završetka: jedan je — čovekobog, a drugi — Bogočovek. Između toga kreće se celokupna stvaralačka delatnost roda ljudskog, i na duhovnom i na materijalnom planu. Hteo ili ne, svaki čovek služi ili čovekobogu ili Bogočoveku, doprinosi napretku ili čovekoboštva ili bogočoveštva. Ne samo glavne nego i jedine determinante svekolikog ljudskog života na zemlji jesu: čovekoboštvo i bogočoveštvo. Sva božanstva svih religija na ovoj našoj planeti ustvari su samo raznovrsna uobličenja i preobraženja dvaju božanstava: čovekoboga i Bogočoveka.
Ovo su uvek osećali snažno i shvatali jasno samo čelnici ljudske misli. Među njima, na prvom mestu, Dostojevski. Svekolike probleme duha ljudskog on je sveo na dva glavna problema: na problem Boga i problem čoveka. Pa i ova dva problema pretstavljaju u stvari samo jedan problem: „prokleti problem“ čovečije ličnosti. Ko reši ovaj problem, rešio je njime i sve ostale probleme, – to je osnovno ubeđenje Dostojevskoga. Čovek je hiljadama godina rešavao „prokleti problem“ čovečije ličnosti, i nije ga rešio. Završno i potpuno rešio ga je samo Bogočovek. I to rešio svojim bogočoveštvom, a ne čovek svojim čovekoboštvom.“
DOSTOJEVSKI I SRBI
Otac Justin je znao da je Dostojevski, njegov omiljeni pisac, voleo srpski pravoslavni narod, i zalagao se za njegovu budućnost. Nije o tome pisao, ali je odlično znao,jer je Dostojevskog čitao od korica do korica.Dostojevski je svojevremeno odlučno dizao svoj glas protiv turskih zverstava prema hrišćanima na Balkanu. Podržao je rat Srbije i Crne Gore proti Turaka 1876, i zapisao:“Izgleda da se već sigurno može tvrditi da će Sloveni sigurno pobediti ako ne bude mešanja od strane Evrope“. On je znao o čemu govori – Zapad je podržavao Turke:“Turska armija dobija iz Engleske i Amerike kolosalne pošiljke municije. Sada se zna da turski vojnik dnevno troši po petsto metaka, a sami Turci nemaju novaca da tako opreme armiju“. Pored pomoći u novcu i oružju, Turska dobija i zapadne oficire, koji ratuju na njenoj strani. Dostojevskom je mnogo značilo kad je video da Rusi ustaju u odbranu pravoslvne slovenske braće – Srba i ostalih:“Ko nije mogao da pođe ( u rat sa ruskim dobrovoljcima, nap.V.D.), doneo je svoj poslednji groš, a dobrovoljce su pratili svi, čitava Rusija“. Veliki pisac je tih dana svojim čitaocima saopštio da je kod njega u redakciju došla osamnaestogodišnja devojka, koja je rešila da odloži maturski ispit, kako bi otišla da bude dobrovoljna bolničarka u Srbiji. Fjodor Mihajlovič je ovako opisao zbivanja:“Dame, ugledne gospođe, idu ulicama sa tasom u rukama i sakupljaju pomoć za braću Slovene i narod sa pažnjom i saosećanjem gleda na tu pojavu, do sada neviđenu. Znači, svi smo opet zajedno, svi smo, ipak, hrišćani! Odavno ruska zemlja nije tako svesno i tako složno dala glas od sebe, a osim toga mi smo stvarno našli rođake i braću našu – a to već nije samo stvar visokog stila. Eto, to je za mene nešto neočekivano, u to ranije nisam moao da verujem. (…)Ruski oficiri odlaze u Srbiju i tamo ostavljaju svoje kosti.(…) Oni pronose slavu ruskog imena po Evropi, a svojom krvlju zbližavaju se sa braćom. Ta junačka krv neće biti zaboravljena, nju će svi zapamtiti“.Dostojevski piše i ovo: “Nas Ruse sa Slovenima ne treba ništa da razjedinjuje. Postoje dve Srbije: Srbija gornjih slojeva – vatrena i neiskusna, koja još nije živela i stvarala, ali već sa partijama i sa intrigama koje ponekad dostižu takve razmere kakvih nema ni kod već politički razvijenih i većih nacija. Uporedo sa tom Srbijom postoji i – Srbija narodna koja baš Ruse smatra svojim spasiocima i braćom, a ruskog cara svojim suncem, ona Srbija koja voli Ruse i koja im veruje. I na kraju ću reći: neće mnogo vremena proći i javiće se spasonosna reakcija, jer su većina Srba vatreni patrioti. Oni će se setiti Rusa koji su dali život za njihovu zemlju… Veliki ruski duh će ostaviti svoje tragove u njihovim dušama, a iz ruske krvi koja je prolivena u Srbiji izrašće i srpska slava. I Srbi će se uveriti da je ruska pomoć bila nesebična i da Rusi ginući za Srbiju nisu imali nameru da je osvajaju.“ Tako je i bilo. I otac Justin, koji je pisao o raju ruske duše, bio je svakako zahvalan Dostojevskom.
