Narativ o oktobru 1810. često se pamti kao jedan od ključnih trenutaka Prvog srpskog ustanka — kada je srpska odbrana na Drini, na čelu sa lokalnim vojvodom Antom Bogićevićem, odbranila Loznicu od velike turske ofanzive koja je došla iz Bosne.
Ovaj događaj pokazuje i vojničku hrabrost stanovništva i sposobnost srpskog vođstva da brzo koordiniše udarce i pošalje pojačanja u trenutku odluke za srpski narod.
Koji je bio cilj turske ekspedicije?
Turska vojska iz Bosne — procenjivano oko 30.000 ljudi po savremenim narativima — krenula je preko Drine sa namerom da iskoristi privremenu proređenost srpskih snaga na tom delu fronta, pošto se glavni deo ustaničke vojske tada borio na drugim mestima (Varvarin, Deligrad, Sokobanja).
Cilj pohoda bio je ugušenje ustanka i povratak kontrole Osmanske vlasti nad zapadnim krajevima pašaluka.
Odbrana Loznice i uloga Ante Bogićevića
Loznica je bila organizovana kao utvrđeni šanac i njenom odbranom komandovao je vojvoda Anta Bogićević, čovek koji je sa svojim borcima uspeo da preduzme odlučne mere u uslovima velike nadmoći neprijatelja.
Prvih dvanaest dana turske artiljerijske paljbe lomili su se o otpor srpskih branilaca — grad nije pao zahvaljujući upornosti odbrane i dobro pripremljenim šančenim položajima.
Ova faza borbi imala je i značajne gubitke na obe strane, ali turska ofanziva nije donela očekivani uspeh.
Dolazak Karađorđa i presudan udarac
Kada je u kritičnom trenutku na Loznicu stigao i vođa ustanka, Đorđe Petrović — Karađorđe, situacija se brzo okrenula. Kombinovani napad srpskih jedinica, sada ojačanih vojvoda i rezervama, prešao je u kontraofanzivu na Tičarskom polju, u okolini Loznice.
U borbama 17.–18. oktobra 1810. (po novom kalendaru) Turci su pretrpeli poraz i u paničnom povlačenju mnogi su pokušali bekstvo preko Drine, gde je velika grupa i stradala jer nisu umeli da plivaju. Ova pobeda je protegla domet ustaničkog uticaja i ojačala moral pobunjenika.
Značaj pobede za ustanak
Boj za Loznicu nije bio samo lokalna pobeda; on je imao širi strateški značaj. Porijekom iz Bosne poslati veliki sastavi pokazali su da je Osmanska vlast još uvek u stanju da koncentriše snage, ali poraz kod Loznice je značio da će kampanje u regionu sve češće završavati neuspehom za centralnu vlast.
Pobeda je takođe učvrstila položaj Karađorđa kao vojnika i vođe — njegova sposobnost da koncentriše snage i da izvede rešavajuću kontraofanzivu podigla je ugled ustanika i privredila im neophodno vreme i prostor za dalje organizacione aktivnosti.
Pamćenje i kulturni trag
Događaji kod Loznice ispisani su su u narodnoj poeziji i čuvaju se u kolektivnom sećanju; pesme i epovi, kao i kasniji istoričarski radovi i lokalni spomenici, čuvaju sećanje na vojvode i ratnike koji su branili otadžbinu.
Antonije Bogićević ostao je jedna od centralnih ličnosti tih bojeva, a po njemu danas jedna škola u Loznici nosi ime.
Borbe oko Loznice u oktobru 1810. pokazale su da čak i u suočavanju sa brojčano nadmoćnijim neprijateljem, precizna organizacija, čvrsta odbrana i pravovremeno stiglo pojačanje mogu odlučiti ishod. Pobeda je imala značajan uticaj na tok Prvog srpskog ustanka i ušla je u nacionalnu sećanje kao primer vojničke hrabrosti i liderstva u najtežim uslovima.
