Наратив о октобру 1810. често се памти као један од кључних тренутака Првог српског устанка — када је српска одбрана на Дрини, на челу са локалним војводом Антом Богићевићем, одбранила Лозницу од велике турске офанзиве која је дошла из Босне.
Овај догађај показује и војничку храброст становништва и способност српског вођства да брзо координише ударце и пошаље појачања у тренутку одлуке за српски народ.
Који је био циљ турске експедиције?
Турска војска из Босне — процењивано око 30.000 људи по савременим наративима — кренула је преко Дрине са намером да искористи привремену проређеност српских снага на том делу фронта, пошто се главни део устаничке војске тада борио на другим местима (Варварин, Делиград, Сокобања).
Циљ похода био је угушење устанка и повратак контроле Османске власти над западним крајевима пашалука.
Одбрана Лознице и улога Анте Богићевића
Лозница је била организована као утврђени шанац и њеном одбраном командовао је војвода Анта Богићевић, човек који је са својим борцима успео да предузме одлучне мере у условима велике надмоћи непријатеља.
Првих дванаест дана турске артиљеријске паљбе ломили су се о отпор српских бранилаца — град није пао захваљујући упорности одбране и добро припремљеним шанченим положајима.
Ова фаза борби имала је и значајне губитке на обе стране, али турска офанзива није донела очекивани успех.
Долазак Карађорђа и пресудан ударац
Када је у критичном тренутку на Лозницу стигао и вођа устанка, Ђорђе Петровић — Карађорђе, ситуација се брзо окренула. Комбиновани напад српских јединица, сада ојачаних војвода и резервама, прешао је у контраофанзиву на Тичарском пољу, у околини Лознице.
У борбама 17.–18. октобра 1810. (по новом календару) Турци су претрпели пораз и у паничном повлачењу многи су покушали бекство преко Дрине, где је велика група и страдала јер нису умели да пливају. Ова победа је протегла домет устаничког утицаја и ојачала морал побуњеника.
Значaj победе за устанак
Бој за Лозницу није био само локална победа; он је имао шири стратешки значај. Поријеком из Босне послати велики састави показали су да је Османска власт још увек у стању да концентрише снаге, али пораз код Лознице је значио да ће кампање у региону све чешће завршавати неуспехом за централну власт.
Победа је такође учврстила положај Карађорђа као војника и вође — његова способност да концентрише снаге и да изведе решавајућу контраофанзиву подигла је углед устаника и привредила им неопходно време и простор за даље организационе активности.
Памћење и културни траг
Догађаји код Лознице исписани су су у народној поезији и чувају се у колективном сећању; песме и епови, као и каснији историчарски радови и локални споменици, чувају сећање на војводе и ратнике који су бранили отаџбину.
Антоније Богићевић остао је једна од централних личности тих бојева, а по њему данас једна школа у Лозници носи име.
Борбе око Лознице у октобру 1810. показале су да чак и у суочавању са бројчано надмоћнијим непријатељем, прецизна организација, чврста одбрана и правовремено стигло појачање могу одлучити исход. Победа је имала значајан утицај на ток Првог српског устанка и ушла је у националну сећање као пример војничке храбрости и лидерства у најтежим условима.
