Pavle Savić: Čovek koji je cepao atome i išao stazama kojima drugi nisu gazili

Govoreći nad odrom Ive Andrića u ime Srpske akademije nauka i umetnosti, njen tadašnji predsednik Pavle Savić je tog vetrovitog 15. marta 1975. godine kazao i kako želi da istakne jednu karakteristiku prirode našeg jedinog nobelovca. „Što sam ga više poznavao u toku trideset posleratnih godina, sve više mi se predstavljao Andrić-naučnik, metodičan, racionalan, rekao bih matematičar sa suptilnom osećajnošću, pred kojim je bledeo pisac sa maštom.“

Ipak, Andrić bi, prema Savićevom pričanju koje je u svoj dnevnik pribeležio Rodoljub Čolaković, kada god svrati do njegovog kabineta u Akademiji, uvek ispričao „poneku priču, mahom iz Bosne“ koja bi prisutne razgalila.

Racionalnost nas ne sprečava da zamišljamo kako bi, opraštajući se u ime SANU od čoveka koji je krajem tridesetih godina dvadesetog veka bio jedan od najozbiljnijih kandidata za Nobelovu nagradu za fiziku, Ivo Andrić rekao da je njegova spisateljska mašta počinjala da bledi prilikom svakoga susreta sa Pavlom Savićem, čiji je životni put po broju i prirodi događaja uveliko nadmašivao zgode i nezgode junaka najboljih avanturističkih stripova.

Iako nikada nije ni pomišljao da napiše autobiografiju jer je smatrao „da ti podaci nemaju neku objektivnu vrednost“, namćorasti naučnik je ipak pristao da krajem sedamdesetih godina „pasioniranom istoričaru i skupljaču antikviteta“ i drugu iz detinjstva Vladimiru Dedijeru pomogne u sastavljanju „Priloga životopisu“, koji su potom objavljeni u Savićevoj knjizi „Nauka i društvo“.

Sem ovog memoarsko-dokumentarnog odeljka, Savićeve bibliografije, izbora fotografija i dokumenata, u knjizi se nalazi i izbor Savićevih istraživačkih radova posvećenih fisiji, fizici niskih temperatura i nebeskoj mehanici, te tekstovi nastali raznim povodima, a razvrstani u odeljke „Upotreba i zloupotreba naučnih tekovina“ i „Formiranje naučnih kadrova i njihovo mesto u društvu“.

Skoro pedeset godina kasnije, veliko interesovanje javnosti za filmove Kristofera Nolana o Robertu Openhajmeru i Dragana Bjelogrlića o nuklearnom incidentu u Vinči, ispuštanje radioaktivnog otpada iz nuklearne elektrane Fukušima, te strepnja da bi nuklearno oružje moglo biti upotrebljeno u Ukrajini i šire, i više su nego dovoljni povodi da još jednom ispričamo priču o životu i delu čoveka koji je, između ostalog, svojim istraživačkim radom doprineo otkriću nuklearne fisije, a o kome je, 1. oktobra 1939, Sekretar KP Jugoslavije „drug Valter“ (J. B. Tito) sročio sledeću karakteristiku:

„PAVLE SAVIĆ – Ima oko 30–34 godine. Naučni je radnik, asistent je madam Kiri u Parizu. Kandidat je za Nobelovu nagradu za svoj rad na polju cijepanja atoma. Obećao je da će dati Partiji polovinu nagrade. Sada je u Parizu izabran u biro konferencije omladine i za člana Međunarodnog komiteta omladine. Član Partije je od 1939. godine, a u Skoju je već odavno. Skroman je, pošten, politički dosta izgrađen, za Partiju dragocjen drug, naročito kao čovjek od nauke.“

Razabiranje u porodičnoj zaostavštini

Iako se u biografijama velikih naučnika ne može pronaći bilo kakva zakonitost, mnogi od ovih velikih ljudi su – uporedo sa kretanjem po neiscrpnim prostorima intelektualne znatiželje – stizali do mestâ čije pominjanje budi našu maštu. Pavle Savić je na takvo jedno mesto dospeo rodivši se u Solunu 1909. godine, gde je njegov otac Petar obavljao dužnost veterinara u tadašnjoj slobodnoj carinskoj zoni Srbije.

Potomak kamenorezaca koji su se iz okoline Prizrena doselili u Aleksinac, Pera je po prirodi bio „vrlo širok, mek i naivan, dobar otac koji nikada svoju decu nije tukao“. Želeo je da dobije dvanaestoro dece, a žudeo „da ima prvo sina, mudroga sina“. I prvi se rodio Pavle, a potom još dva sina i dve kćeri.

Pre nego što je sa ženom Anom prispeo u Solun, Petar Savić je studirao veterinu u Parizu, i to u jeku Drajfusove afere. Po ubeđenju socijalista, zbog naprednih ideja je izgubio državnu stipendiju, da bi nakon proterivanja iz Francuske, nakon raznih peripetija, uključujući i učešće u rudarskom štrajku, završio studije u Belgiji. Prevodio je Bodlera, Mopasana i Alfonsa Dodea.

Majka Pavla Savića poreklom je Cincarka, a porodica se bavila trgovinom. Bila je „jaka ličnost i požrtvovana majka i plemenita žena“. U ranoj mladosti sanjala je da bude glumica. Prema deci je bila stroža od Petra, a Pavlova sestra Danka bi tokom uobičajenih porodičnih razmirica znala da joj kaže: „Mama, siđi, molim te, s pozornice!“

Na onoj istorijskoj pozornici našao se Anin brat Kosta Stojanović, koga je usinio stric koji nije imao dece. Ujak Pavla Savića je kao jedan od najboljih đaka svršio srednju školu u Nišu i upisao se na Filozofski fakultet Velike škole u Beogradu. Studirao je u generaciji sa Mihajlom Petrovićem – Mikom Alasom, a na četvrtoj godini zainteresovao se za probleme sociologije, ali je u metod proučavanja društvenih pojava počeo da uvodi načela fizike. Na kraju studija sastavio je obiman rukopis „O važnosti matematike u vaspitanju“.

Diplomirao je 1889. kao najbolji student, a naredne godine je postavljen za asistenta na katedri za fiziku. Potom se vratio u Niš, gde je uporedo sa radom u tamošnjoj gimnaziji 1891. godine štampao rad „Atomistika – jedan deo iz filozofije Ruđera Boškovića“, gde su prvi put na srpskom jeziku objavljeni odlomci iz glavnog Boškovićevog dela „Teorija prirodne filozofije“.

„To je jedna od prvih knjiga sa kojima sam došao u dodir u najranijoj mladosti, jer je u kući bilo neprodatih primeraka“, reći će Pavle Savić za „Književne novine“ 1975. godine. „Naravno, onda ništa nisam mogao da razumem, ali mi je otac pomogao da se razaberem u toj porodičnoj zaostavštini.“

A upravo je taj isti Kosta Stojanović „kriv“ što se najstariji sin njegove sestre rodio u Solunu, jer je slobodna carinska zona stvorena prema njegovoj zamisli, kada je kao ministar privrede i finansija u srpskoj vladi, kako je rekao Pavle Savić „dao osnove ekonomike toga poteza, kad smo bili u obruču, u ekonomskoj blokadi pod Austrijom za vreme carinskog rata; tu smo se probili na Egejsko more i u svet“.

Pre nego što se prihvatio teških poslova u javnoj službi, u nekoliko navrata obavljajući dužnost ministra privrede i finansija, Stojanović je u potrazi za znanjem stigao do Lajpciga i Pariza, a na Velikoj školi je osnovao katedru za nebesku mehaniku. Stanojevićeva „Narodna enciklopedija“ ga u istorijsko sećanje upisuje kao retko poštenog javnog radnika, koji je bio „legendarno otvoren i iskren“. Čini se da su upravo te osobine učinile da čovek čije delo mnogi naučnici smatraju pretečom kibernetike 1921. godine umre u krajnjoj bedi i bude sahranjen od priloga koji su sakupili njegovi prijatelji iz svih političkih partija.

U njegovoj zaostavštini ostao je rukopis knjige „Slom i vaskrs Srbije“, koja je zahvaljujući RTS Izdavaštvu prvi put objavljena 2020. godine. U tim zapisima je ujak Pavla Savića dao svoje viđenje uzroka tolikih stradanja srpskoga naroda i vojske tokom povlačenja preko Albanije u zimu 1915. godine, gde se kao najveći krivac za katastrofu navodi Nikola Pašić i „nevaspitani tipovi“ iz Pašićevog okruženja.

Pavle Savić je sa svojom porodicom nakon sloma 1915, umesto u Albaniju i na Krf, iz Prizrena, preko Ferizovića (današnjeg Uroševca) stigao do dedovske kuće u Aleksincu, da bi ubrzo prešli u Svilajnac, gde su dočekali oslobođenje u oktobru 1918. godine.

Sećajući se tog mučnoga puta, Pavle Savić je Dedijeru rekao kako mu je u sećanju ostala „slika mrtvog srpskog vojnika, kraj puta; imao je samo šajkaču na glavi, nag u blatu i kiši. Grlo mu je bilo prerezano“.

Misli Van Fu Džija

Budući saradnik Irene Žolio Kiri i budući pisac „Priloga za biografiju J. B. Tita“ postali su prve komšije kada su se Savići posle završetka Prvog svetskog rata doselili u Beograd, na Čuburu, u Makenzeovu 38, gde su živeli Dedijeri.

„Stanovi su imali po sobu i kujnu, bili su poređani s jedne i druge strane dvorišta, a u dnu je bio zajednički nužnik, vešernica i šupe za drva.“

Dedijeri su se potom preselili u Mutapovu ulicu, a Pavle Savić je osnovno obrazovanje završio u Savinačkoj školi, pa se upisao u Drugu mušku gimnaziju, gde će, pre nego što se zbog očeve službe porodica odseli u Požarevac, položiti malu maturu.

Matematiku, fiziku i hemiju je prosto obožavao „a geografiju ili istoriju nimalo nije fermao“. A dok su se njegovi vršnjaci opredeljivali između navijanja za fudbalske klubove BSK i Jugoslaviju, Pavle Savić se našao među prvih sedam beogradskih skauta.

U četvrtom razredu fiziku mu je predavao Bogoljub Todorović, čiji ga je rad „još čvršće vezao za prirodne nauke“. Srpski jezik i književnost mu je predavao Živko Stefanović zvani Kengur, na čiju ideju je prvo formirana književna družina „Mladost“, a potom i pokrenut đački list „Pokušaj“. U prvoj svesci, objavljenoj u martu 1923, nalazi se i priča ili, kako je odštampano, uspomena „Siročad“ učenika VI₂ razreda Pavla Savića, koja je počinjala rečima:

„Noć je… Napolju kiša pljušti, i nepogoda sa veoma jakom burom uzima sve većeg maha. Gusta pomrčina vlada nad celim gradom i nigde se ne vidi nijedna zvezda da zatreperi na nebeskom svodu…“

Iste godine u „Pokušaju“ izlazi priča od istog pisca „Veštica“, a porodica se seli u Požarevac, gde Pavle Savić završava četiri završna razreda gimnazije i maturira.

I tu se udubljivao pre svega u fiziku, hemiju i matematiku, ali će mu u najprijatnijoj uspomeni ostati profesor latinskog jezika Božidar Branković i profesor istorije Radivoje Pejić:

„Iako nisam mnogo voleo predmete koje su predavali, prosto me je srce vuklo ka prirodnim naukama, oni su svojim ličnim autoritetom i znanjem svoje struke, kroz svoj predmet, kod nas njihovih đaka, stvarali izvesno poštovanje prema radu i naučili nas radnim obavezama. Oni su bili pravi fanatici svoga poziva i uspevali da prenesu nešto toga fanatizma i na većinu svojih đaka. Taj kult rada, da ga tako nazovem, koji su oni preneli na svoje đake, po mome mišljenju, neophodan je u svakom radu, a naročito u naučnoistraživačkom.“

Uporedo sa slušanjem predavanja, Savić je mnogo čitao a onda sa svojim drugom Branom Rankovićem počeo da sklapa prvi radio-aparat u Požarevcu. Da bi došao do potrebnih delova, davao je časove svojim drugovima i uz veliku očevu podršku uspeo da sklopi radio koji je „uhvatio“ prve emisije iz etra.

Interesovanje za tehniku mu je pomoglo da nauči francuski jezik. Gramatika i sintaksa su mu bile dosadne, pa je zamolio oca da mu iz biblioteke požarevačkog „Društva prijatelja Francuske“ donese enciklopediju radio-amaterstva i časopise posvećene prirodnim naukama. Bio je član i đačke literarne družine „Razvitak“, a u „Požarevačkom almanahu“ je zabeleženo da je na sastancima između 1924. i 1927. čitao radove o etru, Dostojevskom, Ruđeru Boškoviću i Šopenhaueru.

Profesor srpskog jezika Nikola Bošković mu je jednom prilikom zamerio da u njegovim pismenim zadacima „nema citata misli velikih ljudi“. Zato je već sledećom prilikom Savić svako malo citirao misli slavnog kineskog filozofa Van Fu Džija i dobio čistu peticu.

„Po lenjosti svojoj nisam voleo probleme na kojima su drugi radili“, reći će Dedijeru četrdeset godina nakon izmišljanja Van Fu Džija. „I ako u većini mojih naučnih radova nema citata drugih, to je zato što hoću uvek da idem u neispitano, stazama kojima drugi nisu gazili; nešto me goni da budem pionir u toj svojoj oblasti. Ne znam da li sam uspevao, ali sam svakako pokušavao.“

„Moja je nevolja što imam malu nogu“

Katedra fizičke hemije na Beogradskom univerzitetu osnovana je još 1903. godine, u isto vreme kada i ona u Berlinu, te je jedna od najstarijih u Evropi. Kada je Pavle Savić postao student, ovu katedru je držao Miloje Stojiljković.

„Imao je premalo đaka, svakih četiri-pet godina dobijao je po jednog novog, te sam ja kod njega bio sve: i student i asistent i ceo orkestar.“

Sem fizičke hemije, Savić je polagao fiziku i hemiju, te matematiku, mineralogiju i meteorologiju. Matematiku su u to vreme, pored ostalih, ispitivali i Mika Petrović Alas i Milutin Milanković, čije je pedagoške metode Pavle Savić otkrio Dedijeru.

„Mika Petrović je imao svoj poseban stil. Mnogo je putovao, nema ga, nema, pa bi se odjednom pojavio na predavanjima. Nekako je smatrao da predavanja nisu toliko važna, a da je on svoja glavna shvatanja izložio u knjigama, a studentima je prepuštao da ih čitaju. Jednog jutra se pojavio pravo iz ribolova, u dubokim alaskim čizmama, čistim, kožnom kaputu i s velikom vlaškom šubarom na glavi. Počeo je da drži predavanje iz teorije grešaka. Reče da će prvo na tabli da nacrta kao kutiju od šibica ‘paralopiped’, ali mu se nekako jezik zaveza, pa nikako da izgovori paralopiped. Jednom ga prekrsti u ‘parapoped’, drugi put u ‘parepiped’, pa duboko uzdahnu, baci kredu, natuče šubaru i napusti predavanje.“

Milutin Milanković bi pak „doneo svoju knjigu, vozio po njom prstom i monotonim glasom čitao pedeset minuta koliko je čas trajao, ali je zato na ispitu stupao u široke diskusije sa studentima“.

Na raspustu između prve i druge godine studija, Savić je, na osnovu preporuke nekog svog teče iz Ministarstva šuma, dobio posao običnog radnika u pilani u Begovom Hanu u Bosni. Vrlo brzo je došao u sukob sa glavnim nadzornikom i podbunio radnike na štrajk, te je odmah proteran nazad, u Beograd.

Od druge godine je bio asistent-volonter kod profesora Stojiljkovića, te ga je po diplomiranju čekalo mesto ukaznog asistenta.

Odmah po diplomiranju, Savić je 1932. godine otišao na odsluženje vojnog roka. Zbog polaganja ispita zakasnio je sa javljanjem u kasarnu, pa su ga iz Kruševca, gde je kratko radio u vojnoj hemijskoj laboratoriji, ubrzo prekomandovali u treći vod đačke čete Desetog pešadijskog puka u Sarajevu:

„Studenti su se već bili premundurili, obukli se. Moja je nevolja što imam malu nogu. Odem u magacin da biram cokule, ali nigde da nađem dve jednake. Vodnik mi je bio iz garde Pere Živkovića, prebačen u pešadiju, jedan histerični pedant i nikako da nas poravnja kad se poravnjavamo. Ja poravnam prste, izađu mi pete. On dobije žuticu i naredi mi da se nikad ne pojavljujem u stroju. I divota! Za sve to vreme dok su nesrećni moji drugovi važbali korak na Čengić Vili, ja, onako tap, tap, tap, sa one dve različite cipele, pravac u kantinu, pa naručim kafu.“

Tu je, u notesima u kojima je trebalo da poslužitelj upisuje kom je vojniku dao koliko robe na veresiju, Savić pisao:

„Nešto iz Bodovog zakona i objašnjenje trećeg Keplerovog zakona… Nešto me je mučila kosmogonija onda. Interesantno, u svim pertubacijama s vojskom, ja sam se, čak i u ovom Drugom svetskom ratu, kada sam, po svojim zaslugama, išao po kazni u razne jedinice, pa i u Sedmu krajišku, uvek na kosmogoniju navraćao. Postavljali su mi pitanja iz kosmogonije. Ona su neposredno vezana za osnovne zakone kretanja materije.“

Ispunjena želja profesora Jovanovića

Po povratku iz vojske, Savić upoznaje studentkinju matematike Branku Božinović, koja je na ispitima redom dobijala sve čiste desetke. Počeli su da se zabavljaju i ona je jednom prilikom svratila do laboratorije u kojoj je radio njen izabranik. Umesto Savića, tamo je zatekla profesora Stojiljkovića, koji je inače bio zakleti neženja. Ljutito ju je upozorio da neće dopustiti „ljubavne sastanke u laboratoriji“ i time, ispostaviće se, usmerio svoga asistenta ka atomistici i svemu onome što je iz tog Savićevog usmerenja proizašlo.

Jer čim je laborant rekao Saviću šta se u laboratoriji desilo, ovaj je smesta otišao kod profesora i podneo ostavku. Dedijer navodi kako je posle toga Pavle Savić prešao kod profesora Dragoljuba Jovanovića, koji je predavao fiziku na Medicinskom fakultetu i tu postao ukazni asistent 1933. Iza ovih jednostavnih činjenica se, međutim, kriju priče o još jednom komedijantu slučaju i o još jednom velikom čoveku čija dostignuća i samopregor nismo sačuvali u kolektivnom sećanju.

Profesor doktor Dragoljub K. Jovanović rođen je 1891. godine u Paraćinu, a još kao student na katedri za fiziku, fizičku hemiju i hemiju je 1914. postavljen za asistenta Državne hemijske laboratorije. Novembra 1915. zarobljen je kod Prištine, dok je kao dobrovoljac pratio arhivu HV puka, te je kraj rata dočekao u austrijskom logoru Ašah na Dunavu. Tamo je zatočenim srednjoškolcima držao predavanja iz fizike, hemije, matematike i jezika, a potrebne knjige za učenje je preko Crvenog krsta nabavljao od svojih skromnih sredstava.

Tu je upoznao i Vlastimira Pavlovića Carevca, koji ga je uveo u svet muzike i naučio ga da svira violončelo, čijem zvuku je Jovanović ostao veran do kraja života. Po dolasku iz zarobljeništva kratko predaje u jagodinskoj gimnaziji, diplomira, biva postavljen za asistenta kod profesora Sime Lozanića, koji je predavao hemiju, a 1. septembra 1920. odobreno mu je jednogodišnje plaćeno odsustvo radi odlaska u Pariz.

Tamo se prvo nalazi sa profesorom Peranom, autorom knjige o atomima i od njega dobija preporuku za rad u novoosnovanom Institutu za radijum, gde sarađuje sa Marijom Kiri, i na njen predlog biva postavljen za plaćenog istraživača nakon isteka stipendije. Doktorira na Sorboni 1925. i ostaje u Parizu sve do kraja 1927, ali nastavlja da sarađuje sa Institutom za radijum sve do početka Drugog svetskog rata.

Po povratku u Beograd postaje vanredni profesor na Medicinskom fakultetu i osniva Zavod za radiologiju. Za njegov rad se interesuje Rokfelerova fondacija i Zavodu poklanja 750 dolara za nabavku vakuum-rendgen spektrografa. Jovanović je prvi ispitivao radioaktivnost voda u našoj zemlji, a ta istraživanja su dovela do izgrađivanja Sokobanje, Niške banje i banje u Topuskom.

Kralj Aleksandar Prvi Karađorđević hteo je da ga nagradi za ova dostignuća, a Jovanovićeva želja je bila da zaposli jednog asistenta na svom Institutu. Taj asistent bio je Pavle Savić.

„Postao sam mu tada saradnik i prvo vreme našeg zajedničkog rada vrlo lepo smo provodili. Sve novine koje je doneo i pokušao da primeni u uslovima tako različitim od onih u kojima je dotle tekao njegov naučni rad, bile su za mene interesantne i korisne. Mnoge aparate i pribore za studentska vežbanja radio je sâm od stakla, a najčešće ih je improvizovao.“

Još dok je bio student, Savić je na kompenzacionom mikrokalorimetru koji je bio Jovanovićevih ruku delo obavljao merenja gama-zračenja i rezultate poslao u Pariz, gde je profesor tada radio na Institutu za radijum.

Tako je u dvadeset i prvom broju časopisa „Comptes Rendus“ 1931. godine objavljen rad koji su potpisali Dragoljub K. Jovanović i Pavle Savić.

Krajem 1935. Savić dobija polugodišnju stipendiju francuske vlade, putuje u Pariz i sa preporukom profesora Jovanovića i pomenutim objavljenim radom odlazi u Institut za radijum.

„Primio me direktor A. Debiern i poslao sekretarici, koja mi je odredila mesto u biblioteci Instituta.“

„Kako nismo kćer nazvali Uranija nego Ana – ne znam“

Savić je na Institutu boravio po ceo dan, a u biblioteku su svraćali saradnici Irene Žolio Kiri i sa prisutnima diskutovali o problemima sa kojima se suočavaju tokom istraživanja.

O većini tema o kojima su tu razgovaralo Savić nije znao gotovo ništa, „jer mizerni budžet katedre za fizičku hemiju, kao i ostalih katedara na Beogradskom univerzitetu, nije omogućavao redovno snabdevanje ni materijalom ni literaturom.“

I dok je Savić nadoknađivao propušteno, Irena Kiri je sa Hansom Halbanom i Peterom Prajsverkom radila na bombardovanju torijuma neutronima, nakon čega su ispitivali dobijene sintetičke radioaktivne elemente. Kada su završili taj posao, Halban i Prajsverk su u biblioteci razgovarali šta dalje, s obzirom da su se suočili sa problemom detektovanja neutrona.

„Slušajući njihovo vajkanje, ja se osmelim i umešam u razgovor. Upitam ih zašto ne koriste De Broljijeve talase neutrona za njihovo fokusiranje i pomoću radioaktivnih detektora ustanove njihovo skretanje ka kristalima. Oni me zgranuto pogledaše i izađoše iz sobe.“

Savić dodaje da nije bio svestan posledica ove upadice koja će imati presudni uticaj ne samo na njegov dalji rad u Institutu, već i na mnoge događaje u njegovom životu.

Dvojica naučnika su odmah pristupili eksperimentu kojim je potvrđena Savićeva pretpostavka.

„Dok su oni vršili svoj eksperiment, uđe u biblioteku Irena Žolio Kiri i uputi se pravo k meni. ‘Znate li vi nemački?’, upita i pruži mi jednu od najnovijih publikacija Hana i Štrasmana u kojoj oni iznose čitavu seriju transurana koje su našli bombardujući uran neutronima. Ja pročitam i na pitanje Irenino šta o tome mislim odgovorim da ne mogu ništa određeno da mislim, jer mi je nerazumljivo. ‘Hoćete li sa mnom da radite na tome?’ – bilo je sledeće pitanje. Ja, zbunjen, promucah: ‘Biće mi čast’, ili tako nešto slično – tačno se ne sećam. Tako je počela moja saradnja sa Irenom Žolio Kiri, dug i mučan posao, komplikovan i za iskusnije radio-hemičare, a ja sam bio tek početnik.“

U početku se njihov rad sastojao od proveravanja rezultata dvojice nemačkih naučnika i od sopstvenih ispitivanja.

„Naše prostorije sastojale su se iz njenog kabineta i jedne laboratorije. U kabinetu je bio namešten pisaći sto i jedna stolica. U jednom uglu nalazio se Gajger-Milerov brojač i anodne baterije.“

Savić je u tu prostoriju uneo jedno kanabe, gde se odmarao tokom bombardovanja urana. „Tu su mi prošle mnoge noći u toku tri godine.“

Radni dan je počinjao dolaskom Irene Kiri u laboratoriju oko osam časova ujutru. „Sela bi za svoj sto i izvadila iz notesa neki listić ispisan programom eksperimenata za taj dan. U početku je to bilo proveravanje ‘transurana’ koje su Han i Štrasman neiscrpno otkrivali. Ja sam sa puno uvoda i izvinjenja stavio poneku primedbu i to je u prvo vreme najčešće bilo neumesno i neznalački. Učtivo bi me saslušala  i odgovorila kratko i jasno da je to besmislica što predlažem.“

Najdosadniji ali nepohodan deo njegovog posla bilo je prečišćavanje urana. Sate i dane provodio je u pripremanju urana. „Kad god se neko iz društva setio da pita gde sam, drugi su u horu odgovarali: ‘prečišćava uran’ – na to su se svi kikotali’.“

Savić je sazrevao kao istraživač i isparavao kao ljudsko biće. „Težina mi se naglo spuštala. Sa ženom i detetom sam gladovao, a bio sam i neispavan.“

Njegova stipendija isplaćivana iz fonda Karnedži-Kiri iznosila je 750 franaka, što nije bilo dovoljno za iole normalan život.

„Kući sam dolazio na kratko i ne sećam se da sam ikad zatekao dete budno… Kako nismo kćer nazvali Uranija nego Ana – ne znam. Sav sam bio u uranu. Istina, niko me za ime deteta nije pitao – i bolje.“

A čime su se to bavili Irena Kiri i Pavle Savić?

Slobodan Bubnjević u svojoj aktuelnoj knjizi „Alhemija bombe“ naučne peripetije prevodi na svima razumljivi jezik konstatujući kako su „tokom leta 1938. u laboratoriji kraj Pariza neutronima bombardovali izotop uranijuma 235 pokušavajući da izazovu njegovo cepanje. Pošto su u tome imali očiglednog uspeha, Pavle Savić i Irena Žolio Kiri objavili su tri članka na tu temu.“

U trećem članku, objavljenom u jesen 1938. godine, oni su pokazali da se „uranijum pri bombardovanju neutronima pretvorio u element sličan lantanu.“

Krajem te iste godine Han je poslao pismo Frederiku Žoliju u kome ga moli da utiče na svoju suprugu i Savića ne bi li oni demantovali svoje rezultate, jer će u suprotnom stručnoj javnost morati da ukaže da su u zabludi.

Irena Kiri je ovo pismo pokazala Saviću i pitala ga šta misli o njemu, na šta joj je on rekao: „Ja sam za to da nastavimo svoj posao, a Han neka radi šta hoće.“

Već u januaru 1939. Han i Štrasman objavili su rad gde se, kaže Savić, „prvi put pojavio stidljiv nagoveštaj o cepanju uranovog jezgra – fisiji. Posle pomenutog Hanovog pisma Žoliju, zaista čudna stidljivost i neočekivan luping.“

Tako je otkriven nov način reakcije: cepanje uranovog jezgra pod uticajem neutrona. Reč je o otkriću bez kog, između ostalog, ne bi bilo atomske bombe.

U nekim publikacijama i danas se ovo otkriće pogrešno pripisuje Hanu i Štrasmanu. Činjenica je da su Kiri i Savić svoje otkriće objavili 1937. a Han-Štrasmanova publikacija o fisiji „Als Chemiker als Physiker“ pojavila se u januaru 1939. godine.

Sam Pavle Savić je za časopis „Galaksija“ 1979. godine o tome rekao sledeće:

„Na osnovu hronologije objavljenih radova i metodike rada, redosled prioriteta otkrića fisije, koji je i zvanično utvrđen jeste sledeći: Fermi, I. Žolio Kiri i P. Savić, Han i Štrasman, i to odgovara činjenicama. U palati otkrića u Parizu na panou gde je izložen istorijat otkrića fisije stoji docnije izmenjen redosled: Fermi, Han-Štrasman, I. Ž. Kiri i P. Savić, što se ne slaže ni sa hronologijom ni sa Hanovim pismom F. Žoliju.“

Da Ireni Kiri i Pavlu Saviću pripadaju zasluge za otkriće nuklearne fisije, potvrđuje i činjenica da su početkom te iste 1939. godine bili predloženi za Nobelovu nagradu.

Ova vest je, videli smo, došla i do članova KPJ koji su u to vreme, a prema uputstvima Kominterne iz Moskve, ilegalno boravili u Parizu.

Kako se politička situacija u svetu usložnjavala, tako je i dalji istraživački Savićev rad u Parizu postajao sve neizvesniji, sve dok mu Frederik Žolio u jednom trenutku nije saopštio kako će Institut uskoro prestati s radom.

I baš negde pred kraj ovog perioda života, Savić postaje član Komunističke partije Jugoslavije, u koju ga u junu 1939. godine prima Boris Kidrič. Kasnije je rekao:

„Moram ovde da istaknem da je sticanju mojih određenih političkih koncepcija isključivo doprinela nauka. Tu nikakva klasna svest nije bila u pitanju. Ja sam detinjstvo i mladost prilično lagodno proživeo, koliko su lagodno mogla da žive ostala činovnička deca. Kroz svoje sazrevanje u struci došao sam do osnove – do saznanja o materijalističkoj koncepciji sveta. Svako ko se bavi naukom mora do toga da dođe.“

Koferčić Čede Makedonca

Pavle Savić je tokom boravka u Francuskoj bio izabran i za predsednika tamošnjeg Udruženja jugoslovenskih studenata, koje je igralo važnu ulogu u obezbeđivanju logistike za odlazak naših dobrovoljaca u Španiju, gde je uveliko trajao građanski rat. Josipa Broza je upoznao u svome pariskom stanu, gde ga je bio doveo Boris Kidrič. Prethodno se sa Titom srela Branka Savić, prvo u jednom bistrou, a potom u partijskoj knjižari kojom je u to vreme rukovodio Lovro Kuhar, u svetu književnosti poznat pod imenom Prežihov Voranc.

Dedijer navodi kako je, prema njegovim izvorima, Savić u saradnji sa Kidričem pomagao u pripremanju 69 falsifikovanih pasoša, među kojima je bio i onaj kanadski, namenjen Titu.

U decembru 1939. vreme je za Savićev konačni povratak u Jugoslaviju, gde su već ranije otputovale supruga Branka i ćerka Ana.

Dobija zadatak da prošvercuje šest hiljada američkih dolara, koji su pripadali Partiji. Tokom putovanja pretresaju ga dvanaest puta, ali novac nije pronađen i Savić ga po Kidričevoj direktivi predaje njegovoj supruzi Zdenki u Ljubljani.

Odmah po povratku biva izabran za profesora fizičke hemije na Farmaceutskom odseku Medicinskog fakulteta u Beogradu i od Tita dobija zadatak da za potrebe KPJ napravi radio-stanicu.

„Radio-stanicu sam gradio u jednoj prostoriji Hemijskog zavoda Medicinskog fakulteta, čiji je upravnik bio dr Petar Matavulj. Jačina radio-stanice bila je 500 vati. Kada sam je završio, odlučio sam da je ugradim u svojoj laboratoriji u zidu ‘mračne sobe’, kako smo tada nazivali salu za spektro i foto-hemiju, koja se nalazila u zgradi pomenutog zavoda.“

Ta zgrada je 6. aprila 1941. stradala od direktnog pogotka avionske bombe.

Tog jutra je Savić kao rezervni pešadijski potporučnik krenuo na Železničku stanicu, ne bi li vozom otputovao na zborno mesto u Valjevo.

„Svratio sam u restoran i naručio kafu. Bio sam zamišljen. Još u svetu svojih formula. Iznenada, razlegla se eksplozija i zgrada je počela da se trese. Nastala je pometnja, ljudi su se razbežali, a kelner je istrčao na peron. Vratio se sav bled.

– Što mi ne donesete kafu? – rekao sam malo ljutito.

– Bombardovanje – jedva je odgovorio.

– Kakvo bombardovanje  – rekao sam. – To je samo proba.

Kasnije se sve smirilo i ja sam ušao u voz za Valjevo. Putnici su bili preplašeni i govorili su samo o bombardovanju, a ja sam razmišljao: ‘Kako jedna obična proba može da izazove paniku. Šta bi bilo da je pravo bombardovanje.’“

Savića je kratki ratni put odveo do Sandžaka, odakle se odmah po kapitulaciji vratio u Beograd, gde se sa suprugom i ćerkom iz oštećenog stana u Mačvanskoj ulici preselio u Cvetkovu ulicu, gde su mu živeli roditelji.

Odmah se povezao sa Partijom, pa je po nalogu Sretena Žujovića počeo da prvo ispisuje recepte za spravljanje eksploziva, a onda da i sam pravi eksploziv. Početkom jula u Savićevu roditeljsku kuću je nekoliko puta dolazio i Tito, koji mu je rekao da se spremi, jer će uskoro morati da otputuje u unutrašnjost „na letovanje“.

Desetak dana kasnije, sastaje sa jednim drugom sa crnim naočarima, za koga će se kasnije ispostaviti da je Aleksandar Ranković. Ovaj mu daje uputstva da se još iste večeri pre policijskog časa spakuje i sa suprugom dođe pred hotel „Orijent“, koji se nalazio u blizini Železničke stanice.

Ćerku Anu ostavljaju kod majčinih roditelja i odlaze na ugoverni sastanak. Isperd „Orijenta“ ih je Ranković sačekao sa čovekom koga je nazvao Čedom Makedoncem. Čeda je nosio jedan koferčić. U njemu je bila radio-stanica. Ranković je Saviću dao koverat u kome je bila šifra. Trebalo je da otputuju u Čačak, gde ih je u obućarskoj zadruzi „Napredak“ čekala veza. Ugovoreni znak je bio: „Došli smo da poručimo sandale, ali da majstor Miša uzme meru.“

Majstor Miša, podrazumeva se, nikada nije napravio te sandale, ali su Pavle Savić i njegova supruga Branka postali šifranti Vrhovnog štaba.

Čeda Makedonac je poginuo u novembru te iste godine u Užicu, u eksploziji u fabrici oružja, u kojoj je i Pavle Savić povređen, a veza sa Kominternom je preko radio-stanice iz onog koferčeta uspostavljena tek početkom 1942, nakon što je Josip Kopinič stigao iz Zagreba u Rogaticu, i kao Vazduh (čovek koji je do tada jedini održavao vezu sa Djedom – Kominternom u Moskvi) Savićima dostavio ostale potrebne podatke koji su konačno otvarali šifru.

Od tada je svako slovo koje je Tito slao Moskvi prošlo kroz ruke Pavla Savića i njegove supruge Branke.

Savić je uz ovaj poverljiv posao obavljao i mnoge funkcije u novoformiranim telima partizanskog aparata, a bio je većnik oba zasedanja AVNOJ-a. Prošli su kroz mnoga iskušenja, uključujući i ono najveće, na Sutjesci.

Nekadašnji saradnik Irene Žolio Kiri nije mogao ni u tako promenjenim životnim uslovima da utiče na ćudi svoga temperamenta, pa je u jednom trenutku, za kaznu, prekomandovan u Sedmu krajišku. Ko zna, možda je tu o kretanju nebeskih tela razgovarao i sa nekim od književnih junaka Branka Ćopića, čije je pisanje Savić veoma cenio.

„To što on piše jesu šeretluci u obradi, jer je Ćopić intelektualac“, rekao je Dedijeru, kad je i priznao da voli da čita krimiće Žorža Simenona, dok Agatu Kristi ne ceni, jer su joj razrešenja zapleta „glupava“.

Prvih dana aprila 1944. Pavle Savić je kao član vojne misije Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije krenuo iz Drvara za Bari, a zatim preko Malte, Maroka, Kaira, Teherana i Bakua stigao u Moskvu.

U Kairu je major Savić, kao saradnik gospođe Irene Žolio Kiri  u Institutu za radijum, na savršenom francuskom jeziku dao intervju francuskoj agenciji AFI u kome je „ocrtao napore armije maršala Tita u borbi protiv okupacionih trupa kao i jugoslovenskih kvislinga.“

Posao sa niskim temperaturama

O onome šta je radio za vreme boravka u Moskvi i kako je, odmah posle rata, nastao Institut u Vinči, Pavle Savić je krajem januara 1993. godine u mikrofon ispričao svom dugogodišnjem saradniku Milenku Šušiću. Od toga je nastala knjižica koju je pod naslovom „Kazivanja Pavla Savića o periodu 1944-1960. godine“ iste, 1993. godine, objavio Institut za nuklearne nauke „Vinča“.

Savić na početku kazivanja objašnjava kako je ubrzo po dolasku u Moskvu tražio od Tita da ga razreši rada u vojnoj misiji, u kojoj nije imao nikakvog posla. Tražio je da ode u neki institut u Moskvi i da se vrati svome istraživačkom poslu.

Dedijer beleži da Savić ni tih prvih moskovskih dana nije sedeo besposlen, jer je pre nego što će Molotov poslati svoga ađutanta koji će ga odvesti u „Institut fizičeskih problem“, uspešno obavio zadatak o kome bi mogla biti napisana zasebna knjiga ili snimljen film:

„Molio je da radi na pronalaženju dece jugoslovenskih komunista, koja su bila evakuisana iz Moskve krajem 1941. godine. Drug Tito je dao saglasnost i Pavle Savić je otišao u Ivanovo na sever, gde su se deca nalazila u jednom kolhozu. Prilike su bile teške, deca su bila slabo uhranjena, vašljiva. Po povratku u Moskvu Savić je napisao izveštaj, Vrhovni štab je intervenisao, pa su se prilike promenile. Među tom omladinom bilo je i dece naših palih dobrovoljaca u Španiji. Tako je Pavle Savić našao Maju Parović, ćerku Blagoja Parovića, zatim Vladu Babovića, sina Cane Babović. Većina se te omladine vratila u svoju domovinu posle oslobođenja.“

Institutom u koji je Savić poslat rukovodio je čuveni Pjotr Leonidovič Kapica. Tu su se naučnici bavili niskim temperaturama o kojima Savić do tada nije imao nikakve veze, ali je želja za ponovnim bavljenjem istraživačkim radom bila jača od svih prepreka.

Ubrzo se posvetio ispitivanju i uklanjanju fenomena puzanja kod tečnog helijuma.

„Taj fenomen puzanja je bio prepreka daljem snižavanju temperature helijuma u djuaru (Djuarova posuda – termos)“, pričao je kasnije. „Ja sam došao do zaključka da je to prirodna osobina helijuma koju ja ne mogu izmeniti, ali mogu da izmenim okolnosti u kojima se helijum nalazi.“

Nasuprot niskim temperaturama kojima se bavio na moskovskom institutu za fiziku, na jugoslovenskom ratištu bilo je sve vrelije, a Narodnooslobodilačka vojska bila je sve bliža Beogradu. Tito je ispunio obećanje dato svome šifrantu pre nego što je ovaj sa vojnom misijom otišao u Moskvu, pa je Savić u oktobru 1944. preko Krajove i Vršca stigao na obalu Dunava baš pred samo oslobođenje glavnoga grada:

„Prilikom prebacivanja preko Dunava, zakasnim za zakazani prevoz, pa sačekam idući. Šlep u kojem je trebalo da budem naiđe na minu i potone, pri čemu je poginuo i Ivan Milutinović. U razrušenom Beogradu ubrzo dobijem odgovorno zaduženje Poverenika za obnovu Srbije.“

U razrušenom Beogradu zatekao je žive roditelje, ali je i saznao da mu je sestra Slobodanka-Danka, koja je radila u partijskoj tehnici, posle hapšenja i mučenja u specijalnoj policiji streljana u Jajincima 1943. godine.

Naš Institut

U julu 1945. godine ponovo odlazi u Moskvu, da prisustvuje proslavi dvestadvadesete godišnjice Ruske akademije. Tu se sreće sa Irenom Kiri i njenim suprugom, pa nakon završetka svečanosti sa suprugom i ćerkom ostaje u Moskvi, gde dobija zvanje starijeg naučnog saradnika Akademije nauka Sovjetskog Saveza i nastavlja s radom u Kapicinom institutu:

„Još prilikom prvog boravka u Moskvi me je Alihanov pitao čime se ja bavim u Institutu, kada imam svoju profesiju. Pitao je da li bih hteo da napustim taj posao s niskim temperaturama, a da se bavim atomskom energijom. Uslov je bio da pet godina prekinem svaku vezu s porodicom, zemljom i svim poznanicima. Rekao sam Alihanovu da se slažem pod uslovom da dobijem odobrenje od naših. Rekao je da će preneti i da ću dobiti odgovor. Traženo odobrenje sam dobio, ali mi je kasnije sa sovjetske strane saopšteno da kao stranac ipak ne mogu učestvovati u predloženom poslu. Tako sam nastavio rad na niskim temperaturama.“

A pre nego što će odnosi između Staljina i Tita sasvim zahladneti, Savić se vratio u Jugoslaviju. Tito je prilikom posete Moskvi 1946. posetio i Institut i tom prilikom rekao Saviću: „Dođi ti u zemlju da gradimo naš institut.“

Savić se krajem 1946. vratio i prvo obavljao funkciju prorektora Beogradskog univerziteta, zamenivši na tom mestu Dušana Nedeljkovića, „koji je bio pobrkao svoju funkciju predsednika suda za saradnju sa okupatorom s prorektorskim zvanjem“, kako je svedočio. „Bio je sve profesore proglasio za saradnike okupatora i zaveo teror na Univerzitetu.“

U jesen 1947. doneta je i zvanična odluka da se počne sa gradnjom Instituta za nuklearne nauke.

Lazo Škoro (ne) pravi Bombu

Birajući mesto za izgradnju Instituta, Savić je obilazio razne lokacije, među kojima su bili Torlak i Zemun Polje, ali Tito je izabrao Vinču.

„To je bio najbolji izbor: voda, mirno mesto ali potpuno pusto bez ijedne kuće, bez ičega“, rekao je Savić u mikrofon 1993. „Tu je bio bostan. Na geografskima kartama mesto se zove Zmijak. Ja sve to nisam znao, tako da se nasadim tu među smukovima. Počne ‘borba’ sa seljacima oko zemlje i sa zmijama oko užasa koji sam pravio“

Nakon lokacije, trebalo je izabrati i izvođača radova, pa je posle razgovora sa predstavnicima nekoliko građevinskih preduzeća, na kraju izabran „Trudbenik“.

„Upravnik jednog dela radova bio je Ljuba Jankulović, major kraljevske jugoslovenske vojske. Inače je učestvovao u četnicima za vreme okupacije. Pribojavao se partizana i bio je miran. On je postavio definitivno gradilište za izgradnju Instituta i tako mi 1947. počnemo sa fundamentom.“

Savić je svojeručno projektovao fizičku, fizičkohemijsku i biološku laboratoriju.

„Spavao sam u štali iznad konja te zime, jer je bilo toplo iznad njih. Nije bilo nijedne kuće za smeštaj.“

Savić potom navodi da je u Institut kao pomoć došao Aca Milojević. „Njega smo sa profesorom Dragoljubom Jovanovićem slali u Nemačku po opremu, literaturu i časopise za biblioteku.“ Došao je da pomogne i Savićev kolega iz pariskih dana, holandski naučnik Robert Valen, koji je bio oženjen Srpkinjom Milenom Radosavljević, inače školskom drugaricom Branke Savić.

„U međuvremenu se pojavi jedna grupa biologa u Novom Sadu sa Petrom Martinovićem, Kanazirom i Zamurovićem, koje pozovem… Ova grupa je bila među prvima koja je došla u Vinču jednovremeno kada su stizali časopisi i materijal iz Nemačke koje su slali Aca i Dragoljub. Bili su spakovani u sanducima na kojima je pisalo ‘Univerzitet’, a bilo je namenjeno Vinči. To je sve išlo preko Udbe.“

Udba je, očekivano, obezbeđivala i snabdevanje, tehnički kadar i radnike.

„Tako se među prvima meni na Univerzitet javio sedmostruki udarnik iz Rakovice, Lazo Škoro. Uputili su ga u ‘atomski institut’, a on se zove ‘Institut za ispitivanje materije pri saveznoj vladi’. Kasnije, kad je Kidrič umro, Kardelj je došao kod mene i rekao da institut treba da nosi Kidričovo ime. Tako je institut dobio novo ime: Institut za nuklearne nauke ʼBoris Kidričʼ.“

Biblioteka Instituta ubrzo je postala vrlo dobro snabdevena, ali iz Nemačke su prvo stigli nekvalitetni merni instrumenti koji su služili za gimnazijske oglede. Dobri aparati su počeli da pristižu naknadno, a nabavljani su iz Engleske i Francuske.

Stručni kadar je stvaran od svršenih diplomaca fizičke hemije, fizike, hemije. Savić je uporedo sa rukovođenjem Institutom predavao fizičku hemiju i atomistiku na PMF-u.

„U elektronskoj laboratoriji su vodeće ličnosti bili Dušan Mitrović i Rajko Tomović, koji su među prvima u Evropi konstruisali digitalni i analogni računar.“

Na Savićev predlog pokrenuto je izdavanje biltena koji je on uređivao sa Velenom. Tokom deset godina izašlo je deset brojeva, ali je njegovo objavljivanje prekinuto nakon Savićevog odlaska iz Vinče.

U posetu Vinči dolazili su mnogi državnici, među kojima su bili Nikita Hruščov i Hajle Selasije.

Bilo je i gostiju koje Pavle Savić nije zapamtio po dobrom. Među prvim strancima u Vinči je boravio Indijac Uviresvara Rao.

„Boraveći u Vinči godinu-dve, dojadilo mu je (a nije bio nikakav radnik), pa je otišao u Ameriku. Tu se oženio i postao trgovac. Slao nam je i pozivnice za svadbu.“

Norvežanin Grinland, koji je došao sa ženom i bebom tražio je od Savića da mu nabavi nokšir i dodatak za seckanje mesa.

Institut se razvijao i sticao ugled u svetu, pa je Jugoslavija, u vreme održavanja Prve međunarodne konferencije o mirnodopskoj upotrebi nuklearne energije koja je pod okriljem UN 1955. godine održana u Ženevi, smatrana za petu nuklearnu silu.

„Mi nismo imali namere da proizvodimo bombu, pa nismo imali razloga da krijemo takve rezultate“, rekao je jednom prilikom Pavle Savić.

No, uprkos Savićevom stavu da Institut i reaktor treba da služe za obuku kadrova, postojalo je zakulisno mišljenje da se gradi nuklearna bomba.

„Od mene to javno nisu tražili. Ja sam govorio novinarima da ‘i da sam znao da napravim bombu, ne bih je pravio, jer od nje vajde nema’. Ipak sam svojim đacima crtao šemu od čega se bomba sastoji.“

Ovakvo svoje opredeljenje Pavle Savić je demonstrirao i učešćem u radu Treće pagvaške konferencije, organizacije koju su krajem pedesetih godina, uz pomoć američkog biznismena Sajrusa Itona i britanskog filozofa Bertranda Rasela, osnovali nuklearni fizičari Zapada i Istoka.

A reaktor je u Institut dopremljen iz SSSR-a 1956, da bi proradio četiri godine kasnije. Na Rankovićevo pitanje kako tumači to što su Sovjeti to učinili, imajući u vidu da su sa Jugoslavijom prekinuli svaku privrednu saradnju, Savić je rekao: „Reaktor ne služi za razvijanje ekonomije, nego za njeno ruiniranje. On služi samo za obuku kadrova i ne donosi nikakve prihode.“

Ali pre nego što je propala ekonomija, došlo je do incidenta na nultom reaktoru u Institutu 15. oktobra 1958. godine. Savić tog dana, prema svome ustaljenom rasporedu, nije bio u Vinči, ali je, čim su mu javili, kolima dojurio iz grada, izvukao celu ekipu iz zgrade gde se reaktor nalazio i zapečatio objekat.

Čim su izvršena prva merenja stepena ozračenosti onih koji su se u to vreme našli u blizini reaktora, Savić je telefonirao profesoru Žaneu u bolnici „Kiri“, jer su oni jedini mogli da obave zamenu koštane srži ozračenih.

O drami koja se narednih meseci odigravala u Parizu govori film Dragana Bjelogrlića „Čuvari formule“, koji je nastao na osnovu romana Gorana Milašinovića „Slučaj Vinča“.

Savić u svome svedočenju iz 1993. godine kaže kako je nakon vremena koje je bilo potrebno za hlađenje paviljona formirana dvanaestočlana komisija, u kojoj se našao i on.

„Otvorili smo pečate da konstatujemo stanje. I šta vidimo? Prvo da su sa baka (reaktorskog suda) skinuti merni i komandni instrumenti za kadmijumske sigurnosne poluge, da bi eksperiment išao brže. Komandni pult prekriven, nijedan se instrument ne vidi, jer je Rosa Dangubić učila engleski na pultu umesto da ga nadzire. Njene sveske, čitanke i gramatika prekrile su instrumente. Znači, žurilo im se. Eto tako je došlo do ovog akcidenta.“

Bez obzira na to šta je rekao trideset i pet godina nakon ovog događaja, Pavle Savić je odgovornost za ovu nesreću preuzeo na sebe i ubrzo je napustio mesto rukovodioca Instituta, u kome je u to vreme radilo preko hiljadu i po ljudi, od čega je gotovo polovina njih imala visoku stručnu spremu.

Dve godine kasnije podneo je molbu Predsedništvu vlade da bude razrešen dužnosti u Atomskoj komisiji i njenim organima.

„Kardelj me je pitao zašto to činim. Rekao sam da mi je dosadilo da se izvinjavam radničkoj klasi što se bavim naukom.“

Od teorije Savić-Kašanin do prakse Vojka i Savla

Radnička klasa, naravno, nije imala ništa protiv toga da se Pavle Savić odmah posle odlaska iz Vinče vrati onim notesima iz sarajevske kasarne i interesovanju za poreklo rotacije nebeskih tela.

Razvijajući svoju hipotezu, koju je upravo 1960. godine saopštio u SANU, Savić je sa akademikom Radivojem Kašaninom nastavio rad na izučavanju svojstava materijala pod visokim pritiscima. Tako je nastala teorija Savić-Kašanin, na osnovu koje je Pavle Savić 1969. godine izneo saopštenje o teorijskim predviđanjima sastava Meseca. Njegove proračune potvrdili su rezultati leta sovjetske kosmičke sonde „Luna II“.

Ova teorija je korišćena i prilikom priprema kosmičkih letova, pa su američki astronauti koji su leteli na Apolu 16 boravili u Beogradu, tražili prijem kod Savića i tom prilikom mu rekli kako su diskutovali o njegovoj teoriji o poreklu rotacije jer ih je naročito interesovalo njegovo tvrđenje da Mesec nema magnetno polje, te da  im je to pomoglo u odabiru mernih instrumenata koje su poneli u svemir.

Ali jedna teorija važi na Mesecu, dok na Zemlji, naročito u zemlji Srbiji, društvo funkcioniše po sasvim drugim zakonitostima.

Tako je Pavle Savić, nekadašnji predsednik SANU, počasni član mnogih stranih akademija, ugledni naučnik i profesor, te osnivač brojnih naučnih instituta postao predmet sprdnje u humoreski „Vojko i Savle“, koja je objavljena u nedeljnom izdanju „Politike“ 1987, jedne od famoznih godina raspleta.

Iako je otrovnija žaoka bila uperena u akademika Gojka Nikoliša, do danas neidentifikovani autor ovog teksta „potkačio“ je i Pavla Savića. Zasedali su razni komiteti, u kolo ove afere hvatao se sve veći broj nimalo lirskih subjekata, ali društveno-političku fisiju tadašnjeg društva ništa nije moglo da spreči.

Desetak godina pre „Vojka i Savla“, gosti emisije „Nedeljno popodne“ Televizije Beograd bili su Pavle Savić i Oskar Davičo. Naučnik i pesnik sedeli su jedan do drugoga, a voditelj je prvo razgovarao sa Davičom, dok je Savić gledao negde u stranu, sve smrknutiji i smrknutiji. Davičo je, najzad, rekao sve što je te nedelje popodne imao da kaže, a voditelj se okrenuo prema drugom gostu i rekao:

„Druže Saviću, kakav je vaš komentar na ovo što je rekao drug Davičo?“

„Nisam slušao“, rekao je Savić. Tu više nije moglo bilo šta da se kaže.

A da je novinar, umesto toga, upitao Savića da li u atomistici ima poezije, dobio bi odgovor koji je naučnik dao novinaru „Duge“ u razgovoru koji je pod naslovom „Šta će nam centrale, imamo vetrenjače“ objavljen 15. maja 1976. godine:

„Ako pod poezijom podrazumevate izvesno nadahnuće koje može čoveku da pruži stvaralaštvo, ili oduševljenje za bavljenje tim poslom, onda nesumnjivo ima… Ništa manje nego u literaturi, muzici ili matematici…“