STO godina je od smrti Alekse Šantića, a devedeset od rođenja Branka Miljkovića. Ali deset godina od smrti jednog do rođenja drugog nije jedino što razdvaja i povezuje ova dva pevidruga.
Aleksa je nazvan poslednjim vitezom romantike, a Branko princom poezije kao patetike uma. Dučić je napisao da je Šantić ličio na svoje pesme, a onaj koji ovo govori svedok je da su Miljkovićevi paradoksi, logika i poetika neodvojivi od njegovog lika. Za jednog je rečeno „da se divio tuđoj sreći, tuđoj slavi i tuđoj ženi“ a to se ne sa manje razloga može kazati i za drugog. Ni jedan se nije ženio, a obojica su doživeli zabranjene i nesrećne ljubavi. Jedan je uzaludno voleo, a drugi uzaludno budio svoju ljubljenu. Jedan je bio guru pesničkog kruga u Mostaru, a drugi neosimbolističkog pokreta u Beogradu.
Obojica su pisalo ode kraljevima i kralju. Jedan pravom, a drugi lažnom, misleći da je pravi. Negujući „ljubav za svet, a patriotizam za svoje ognjište“ pisali su rodoljubivu poeziju u ona vremena kad patriotizam niko nije nazivao lažnim.
Aleksa „nije verovao u mržnju prostaka ni u zavist fukare“ a Branku se pružila prilika da se uveri u oboje.
„Pesma nije loša, sem ako nije lažna“. Šantić nije lagao, a Miljković je glavom platio svoju poeziju, da bi bila istinita. Jedan je proveo život u svom rodnom gradu, šetajući samo jednom ulicom, kao Kant, drugi je krenuo auto-putem Niš – Beograd – Zagreb i otud vratio kući u drvenom sanduku. I jedan i drugi veći su od svog dela ali nisu od svog ljudskog i pesničkog čina.
Miljković nije jedini Branko koga smo rano izgubili, niti je Aleksa poslednji bard koji je umro u nemaštini i samoći.
Ubijali se ili ne, kako god živeli i umirali položaj pesnika ostaje nepromenjen.
Pesnici su vanzemaljci koji se rađaju i umiru na zemlji. I oni još nerođeni pesnici će umreti kad-tad, ali poezija neće nikad. Pesnici su smrtni, a poezija nije i sve pesnike će nadživeti. To i jeste jedini smisao života svih pesnika u svim vremenima!
