Vladislav Petković-Dis, jedan od najznačajnijih srpskih pesnika s početka 20. veka, ostavio je neizbrisiv trag u srpskoj književnosti, a njegovo delo je simbol stradanja, patnje i melanholije. Rođen 1880. godine u Čačku, Dis je svoje stvaralaštvo oblikovao u periodu velikih istorijskih i društvenih potresa, što je snažno uticalo na tematiku njegovih pesama.
Disova poezija duboko je prožeta subjektivnim doživljajem sveta, a često se opisuje kao lirska i sumorna. Njegova dela odražavaju osećaj bespomoćnosti i bola, dok se između redova može nazreti snažna težnja za lepotom i idealom. Pesnikova najpoznatija zbirka, „Utopljene duše“, objavljena 1911. godine, predstavlja vrhunac njegovog književnog stvaralaštva. Ova zbirka, prožeta slikama samoće, prolaznosti i apsurda, izraz je duboke filozofske i egzistencijalne krize.
Disov stil odlikuje specifičan ritam i melodija, kao i upotreba snažnih simbola i metafora. Njegova pesma „Možda spava“ jedan je od najpoznatijih primera njegove lirske genijalnosti. U njoj pesnik duboko i emotivno govori o ljubavi, snu i nedostižnosti, stvarajući atmosferu mistike i tuge.
Disov život bio je obeležen ličnim tragedijama i ekonomskim teškoćama. Kao učesnik Prvog svetskog rata, bio je svedok užasa koji su oblikovali njegovu viziju sveta. Njegova smrt je bila tragična i simbolična. Udavši se u Jonskom moru 1917. godine, Dis je postao metafora svog dela – utopljena duša u moru sudbine.
Iako je Disova poezija u njegovo vreme često bila predmet kritika zbog svojih mračnih tonova i nekonvencionalnog izraza, danas se smatra ključnim delom srpske moderne. Njegova lirika ostaje neprolazna, inspirišući generacije pesnika i čitalaca.
Dis je pesnik koji nas podseća na krhkost ljudskog postojanja, ali i na lepotu koja se krije u najdubljim ponorima duše. Njegovo delo živi kao svedočanstvo vremena i večne potrage za smislom.
Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podigo se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.
Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.
Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata;
Obesismo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.
Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.
Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.
Mesto svetle istorije i grobova
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova.
Ostala nam još prašina na hartiji
Ko jedina uspomena na džinove;
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.
Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnjenje,
Naraštaji, koji sišu kô pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.
Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al’ kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.
