Kad sam preko mreža pozivao ljude da vide izložbu „San“ troje studenata Akademije umetnosti Univerziteta u Prištini, Zvečan – Kosovska Mitrovica, otvorene u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka u Beogradu 11. aprila, naglasio sam da treba da dođu ne zato što ti mladi ljudi studiraju na Kosovu, nego zato to su dobri. Njima, dakle, ne treba sažaljenje niti podrška bilo kakve „patriotske“ agende, kojom često peremo svoju savest, nego ozbiljna recepcija njihovog umetničkog rada.
A ovo troje umetnika – Stefan Boškoćević, Anđela Ranković i Nikoleta Milosavljević – takvu recepciju svakako mogu da iznesu, i to prema najvišim standardima, imajući naravno u vidu njihove godine, i iskustvo nekog ko je još student osnovnih studija. Prvo što pada u oči je izrazita tehnička i formalna kompetencija studenata i njihovo vladanje izražajnim sredstvima, očito sa osnovom u dobro savladanom i izbrušenom crtežu, što se u današnjem likovno školovanju prečesto potcenjuje. U izloženim radovima vidljiva je i tematska i oblikovna raznolikost, spoj traganja i sa njim povezane igre sa disciplinom kako u izradi pojedinačnih radova, tako i u njihovom ciklusnom zaokruženju i sopstvenom umetničkom razvoju. Kod sve troje umetnika vidimo usaglašenu težnju ka razvoju i ovladavanju veštinom, ali i pronalaženju sopstvenog izraza, istovremeno za skromnom disciplinom, kao i za invencijom i samootkrivanjem. Za taj etički aspekt, kao i onaj formalno-zanatski, pored njih, svakako treba odati priznanje i njihovim profesorima.
Stefan Boškoćević je umetnik izuzetno širokog izražajnog raspona, koji savladavanje veština predstavljanja složenih vizuelnih struktura, poput čipki, nadograđuje efektom čiste likovnosti i evokativnosti – njegove male grafike, dakle, nisu samo vežba zanata i tehnike, nego poseduju i izražen stilski domet. Boškoćević ima i radove koji preispituju lično i kolektivno pamćenje, kao i one koji problematizuju velika pitanja vremena, poput prevlasti tehnologije i medijskog posredovanja u našem samopoimanju. Šaljivi i anegdotalni prizori u nekim njegovim radovima, poput onih koje predstavljaju životinje i za njih vezane uzrečice i idiome, poseduju i ironijski i umetnički samosvestan odmak. Pored nesumnjive veštine i inventivnosti, kod Boškoćevića se gradi i jedna metaumetnička svest, svest o mediju i postupku, koji ga otvara ka performativnosti i artificijelnosti veoma fine vrste.
Radove Anđele Ranković odlikuje ponešto melanholična atmosfera, sa izuzetno vešto u efektno građenom strukturom prostora na pejzažnim grafikama, koji verno i efektno predstavljene prizore realnosti transformiše bezmalo prema fantastici. Njeni portreti s druge strane, istražuju mogućnosti spoja jedne svedene i stilizovane, gotovo apstraktne izražajnosti, sa ikoničkom individualizacijom predstavljenih likova. I konačno, ciklus imenovan kao „Zapis jednog trenutka“, možda najizrazitiji među prikazanim radovima, kombinovanom tehnikom i ukrštanjem vizuelnih i tekstovnih elemenata vrlo uspešno traga za slikom kao jezikom koji sveobuhvatno zahvata prolazne životne trenutke, pretvarajući ih u svojevrsne šifre ili hijeroglife, koji nam se u svojoj nesvodivosti mogu otvarati pri svakom novom pogledu.
Izloženi radovi Nikolete Milosavljević u svom centru imaju ljude, stripovski i popartistički stilizovane, na prvi pogled u banalnim i svakodnevnim, ponekad epizodično strukturisanim prizorima, ali bogatim atmosferom sete i sećanja, slatko-tužne usamljenosti, koja sjedinjuje životnu konkretnost, empatičan odnos koji čuva lično (dakle jedinstveno i neponovljivo) dostojanstvo predstavljenih likova i fin humor. To su trenuci, zapisi, dnevnici, dokument viđenog ali i evociranje proživljenog, otisci unutrašnjeg života u prividu anegdotalnosti.
Pored dominacije relativno malih formata i svedenijih likovnih tehnika, što je bio izbor uslovljen ne umetničkim ograničenjima mladih umetnika nego pre organizacionim i praktičnim razlozima, ova izložba stvara jedinstven utisak. Taj utisak obojen je srećno odabranim naslovom „San“, koji nije samo spoj prvih slova imena izloženih umetnika i izraz njihovih snova o otiskivanju u umetnički svet u kom ova rana izložba nije bez značaja, nego nas upućuje na primat atmosfere u radovima – jedne atmosfere otvorenosti i slobode, sasvim aktuelnog osećanja života i stvarnosti, snolikosti nastale zgušnjavanjem i interakcijom tvarnog i tvoračkog, discipline i traganja, askeze i slobode. Kao svaki duhovni i stvaralački pokret uostalom, koji se nikada ne svodi na kopiranje bilo čega unapred zadatog, bilo koje oktroisane slike stvarnosti, pa makar to bola i sopstvena slika o sebi.
Vladimir Kolarić za Kompas info
