Potreba čoveka da misli o Dostojevskom i dan i noć, ne dolazi samo u doba obletnica i opomena kroz štampu.
A kad dođe to vreme, tama popadne po svoj ostaloj literaturi sveta.
Prostre se veliki oblak a nad oblakom se diže ono što će za čoveka uvek biti zagonetno i strašno, ali uvek ostati tačka čežnje – vrhunac, vrh iznad poznatog i postignutog, usamljeni, nad gromadama zemlje i kamena i ljudskih staništa uzvinuti – vrh nad vrhovima.
Dostojevski je vrh nad vrhovima, sur samotan, tužan, ali vrh.
Sva obrađena tela, sve kose i padine, sve šume i perivoji i naselja mogu biti, i jesu, svojina drugih naroda i rasa, ali vrh je naš, slovenski.
Na najvišoj tački čovečnoga, stradalnoga, i zato dobroga i smeloga, pobodena je zastava ruska, slovenska.
Vrh nije sa životom, on je nad životom.
Sa Dostojevskim, Slovenstvo nije donelo u svet ni jasnoću, ni korisnost, ni veselost; donelo je žeđi mučne i vatrene: žeđ za savršenstvom, žeđ za ostvarenjem odnosa između ograničenih jedinki i ideje Boga; žeđ za saradnjom vaseljenskom čoveka.
Delo Dostojevskog nije literatura, nego čudo.
