Ivan Gundulić potiče iz ugledne patricijske porodice, stvarao je svoja dela u prvoj polovini XVII veka. U mladosti imao je za učitelja dvojicu jezuita; školovao se u Dubrovniku. Visoka upravna zvanja (knez i sl.) nije imao u svojoj karijeri. Gundulić se još u mladosti sav posvetio čistoj književnosti. Međutim, u njegovom radu, i to posle tridesete godine, osetio se jedan snažan prelom.
U prvom periodu rada stoji pod uticajem marinizma, piše drame, lake tragikomedije i sl. Međutim, na scenu stupaju jezuiti i vrše snažan uticaj i na društvo i na Gundulića posebno. Tu je kontrareformator Bartul Kašić, obrazovani jezuita, koji je, uzgred rečeno, ispitivao dijalekte u našem narodu i tražio da utvrdi kojim se dijalektom najviše govori; literatura pisaca jezuita toga vremena pisana je štokavskim dijalektom.
Kod Gundulića pod uticajem jezuita nastupa nagli preokret, od pisanja lakih tragikomedija prelazi na teren ozbiljne religiozne poezije. Tako se u stvaranju Gundulićevom mogu izdvojiti tri osnovne etape: a) pisanje dramskih spevova (dramski pisac i liričar), b) religiozni spevovi, v) stvaranje Osmana i Dubravke.
Od deset dramskih dela Gundulićevih iz prvog perioda stvaranja sačuvane su Ariadna i Prozerpina ugrabljena. Drame njegove kipte slobodom i razuzdanošću. U XVII veku negovana je drama i drugog tipa nego u prethodnom veku. Klasicisti uzimaju iz grčkih i rimskih izvora samo motive mitološkog karaktera, ali dodaju svoju obradu. Gundulićeve mitološke i romantične drame su neka vrsta ostatka klasične i renesansne drame. Međutim, u XVII veku bilo je drukčije. Glavni izvori za uzimanje građe za dramske oblike XVII veka su: klasični spevovi Enejida i Metamorfoze, ili renesansni izvori, Bijesni Rolando (od L. Ariosta) i Oslobođeni Jerusalim (od T. Tasa).
Od lirskih stvari nereligioznog karaktera Ivan Gundulić je napisao Ljubovnika sramežljiva, u stvari prerađenu pesmu Talijana Đ. Pretija.
Religiozna poezija
Već istaknuti dramski pisac, Gundulić prelazi naglo na ozbiljnu religioznu poeziju. On prevodi i prepeva sedam Davidovih psalama pod naslovom Pjesni pokorne. U toj fazi piše svoj poznati religiozni ep Suze sina razmetnoga. Za predmet je uzeo poznatu evangelsku priču o bludnom sinu. Ova epska pesma sastoji se iz tri „plača“, tri lirska pevanja. Stvar je data kao dugi monolog (duga ispovest) „razmetnog“, grešnog sina, kroz tri doživljavanja: greh, spoznaju greha i pokajanje. Iako je po obliku ep, po sadržini je čista lirika, ispovest unutrašnjeg života. Gundulić je uspeo duboko da prodre u unutrašnje doživljavanje čoveka. Značaj ovog kapitalnog epa, sa kojim se nijedan drugi religiozni spis iz Dubrovnika ne može meriti, leži u snažno kazanoj lirici. Jezik u ovoj poemi približava se današnjem južnom dijalektu. Po snazi svojoj, Suze sina razmetnoga mogu se postaviti paralelno sa Njegoševom Lučom mikrokozma, samo što je u „bludnom sinu“ kroz jedan greh razvijena sva veličina unutrašnjeg doživljavanja.
Drugo po značenju Gundulićevo delo je pastirska igra Dubravka. To je naša najbolja pastorala. Ovde vidimo Gundulića sa idejama Makijavelija. Dubravka je simbol, to je sama Dubrovačka Republika. Gundulić koristi pojedine epizode i ubacuje kritiku na račun upravljača Republike, govori, na primer, o korumpiranosti i slično. S druge strane, ističe slavljenje slobode rečima „O lijepa, o draga, o slatka slobodo“… Dubravka nosi u sebi misaoni, simbolični značaj i cela je data u krepkom tonu.
Osman
Treće kapitalno delo Gundulićevo je Osman. Ono spada u najmonumentalnija književna dela u Evropi XVII veka. To je ep koji peva o savremenim istorijskim događajima. Ceo spev rađen je u duhu poezije Torkvata Tasa, u duhu renesansnih epova, sa vrlo velikim brojem epizoda. Jedna od glavnih ličnosti je poljski kraljević Vladislav, koji je u očima mladog Gundulića dobio herojska obeležja. Pored Vladislava, u glavne ličnosti epa spadaju Korevski i Osman; Krunoslava je tip žene viteza, Sokolica (sa strane Turaka) takođe luta kao vitez.
Ivan Gundulić je celog veka morao raditi na ovom spevu, pa ipak 14. i 15. pevanje nije stigao da napiše, ili su se ova dva pevanja izgubila, ili ih je neko iz političkih razloga uništio. To su scene koje su trebale da se dese u Carigradu. Ivan Mažuranić je kasnije, vrlo uspešno popunio ovaj nedostatak. Delo nije štampano ni za života Gundulićeva niti do pada Republike, jer su se Dubrovčani očevidno bojali Turaka. Po svojim pesničkim i slobodarskim odlikama Osman prelazi uzane granice jednog lokaliteta i dobija evropski i svetski značaj.
U spevu nema glavnog događaja niti glavnog junaka, ali su zato pevanja harmonično složena u jednu veliku celinu. Gundulić raspolaže velikim pesničkim zalihama, ima veliku snagu za plastično prikazivanje. To je krepka poezija, ali se i u Osmanu oseća izvestan uticaj marinizma.
Osman je napisan južnim dijalektom i ima višestruki značaj. Prvo filozofski, jer govori o nestalnosti ljudske sreće.
Gundulić među 100 najznamenitijih Srba
„SANU je Gundulića uvrstila među 100 najznamenitijih Srba, dok se u Hrvatskoj smatra jednim od najznačajnijih hrvatskih pesnika. Potomci Gundulića bivaju proterani iz Duborvnika kao Srbi-katolici početkom 20. veka.“
Gundulić u odrednici Enciklopedije Britanike iz 1911. godine
Ivan Gundulić (1588-1638), poznat i kao Đovani Gondola (Giovanni Gondola), srpski pesnik, rođen je u Dubrovniku (Ragusa), 8. januara 1588. godine. Njegov otac, Franko Gundulić (Franco Gundulich), dubrovački diplomata u Konstantinopolju i konzul Dubrovačke Republike, omogućio mu je izuzetno obrazovanje. On je studirao „humanitarne nauke“ sa jezuitom Ocem Mucijem (jesuit, Father Muzzi), i filosofiju sa Ocem Rikasolijem (Father Ricasoli). Potom je studirao rimsko pravo (Roman law) i opšte pravo. Bio je član „Donjeg Doma“ ili „Malog veća“ (Lower Council) i šef magistrata republike. Umro je 8. decembra 1638. godine.
Rođeni poeta, oduševljavao se italijanskim pesnicima toga vremena, a neke i preveo na srpski jezik. Veruje se, takođe, da je preveo i „Gerusalemme liberata“ od Tasoa (Tasso’s Gerusalemme liberata). Poznat je i kao pisac osamnaest radova, od kojih su jedanaest drame, ali su samo tri potpuno sačuvane, dok su ostale nestale u vreme velikog zemljotresa i požara 1667. godine. Većina tih drama su bile prevedene sa italijanskog, a izgleda da su bile izvođene sa velikim uspehom od amatera angažovanih od strane uglednih familija Dubrovnika.
Ali njegovo najveće delo, upravo ono koje ga je proslavilo, je ep pod imenom Osman, u dvanaest pevanja. To je prvi politički ep o Istočnom pitanju, koji glorifikuje pobedu Poljaka nad Turcima i Tatarima u ratnom pohodu 1621. godine, ohrabrujući zajednicu hrišćanskih naroda pod upravom Vladislava, kralja Poljske, u nameri da protera Turke iz Evrope. Četrnaesto i petnaesto pevanje su izgubljeni. Verovatno je Dubrovačka vlast sklonila od Sultana, protektora republike, ta dva pevanja, zbog toga što su verovatno bila antiturska.
