Pisanje Tajane Poterjahin u njenom romanesknom ciklusu „Varoška legenda“ („Prvi sneg“, „Đavolji tefter“, „Naman“, „Vukovi i pastiri“, „Molitva za dušu suđenu“), posvećenom istorijskim, porodičnim i ličnim kovitlacima sa centrom u Kraljevu od kraja devetnaestog pa tokom prve polovine dvadesetog veka, začuđuje današnjeg čitaoca. To je zgusnuta realistička proza, metaforama bogatog jezika, snažno evokativna, bez lepršavosti stila kao posladice dominacije vizuelnih tipova percepcije današnjeg vremena, formalnih zahvata koji lomljenjem sintakse i pripovedne strukture sugerišu modernost ili postmodernističkim nametima u smeru referencijalnosti, formalne samosvesti i identitetske ironizacije.
Njena proza je realistička i pripovedna, pripovedački glas se ne trudi da po svaku cenu i na spoljašnji način motiviše svoje prisustvo, kao i snažno evokativna i poetizovana, s namerom da podstakne ekspresiju i emocionalni doživljaj predstvaljenog. Ovo pisanje podrazumeva poznavanje istorijskog i kulturnog miljea, snažno i ubedljivo evociranog, ali ne na uštrb očitog primata imaginacije i fikcije, koji preobražava svaki dokumentarizam, pa time i ideološku tendencioznost bilo koje vrste. Takođe, njeni likovi su snažno individualnizovani i nisu puki glasnogovornici ideja ili proizvod bilo kakve kolektivne identifikacije, ali s druge strane oni su uvek integrisani u istorijsko iskustvo zajednice, koje se prelama kroz njihove sudbine.
To su takođe romani preglednog i dosladnog zapleta, ali bez nametljive konstrukcije, izuzetno integrisanog iskaza i stila, koji ne ometaju ni primese žanrovske tipizacije i propovedne modulacije, kao ni jasne odlike (ne samo folklorne) fantastike i horora. Ukratko, ono što zbunjuje današnjeg čitaoca kod pisanja Tajane Poterjahin je upravo ta integrisanost, njom sugerisana snažna stvaralačka volja, kao i ta koncentracija i trud da bi se ovako pisalo, u današnjem vremenu, a da taj trud ne liči ni na početničku muku, ni na pretenziju nekog željnog slave i priznanja, ni na bilo kakav oblik vlastoljublja, pa makar i onog čisto ideokratskog.
S druge strane, ono što današnjeg čitaoca zbunjuje, kao da je isto ono što nemali broj njih ujedno i privlači, kao da su (konačno) dobili ono što su želeli, makar sebi i ne umeli da objasne šta je to. Jer deluje da ipak neki u tom trudu vide pre svega odgovornost – prema sebi, stvaralaštvu, prema svom narodu i kulturi, prema istoriji i precima, pa samim tim i onima što dolaze, koliko god to danas delivalo arhaično i patetično. Ali ta odgovornost nije tek deklarativna već je praćena ipak promišljenim stilom i izrazom, koji nije tako arhaičan, niti pak kičast, kako bi nekima moglo da se čini, ili kako bi neki voleli da je.
To njeno preplitanje ličnog i kolektivnog, duboko unutrašnjeg i spolja vidljivog, narativnog i poetskog, stvara utisak izuzetne celovitosti predstavljenog iskustva, koje uvek ima opipljivu i ličnu osnovu, a širi se ka kolektivnom, istorijskom, pa i metafizičkom. Iza svakkog prizora njenih romana, iza svakog lika, svake njegove misli i postupka, kao da vri ne samo njegova krv i uzburkana (pod)svest, nego i istorija njegovog roda i podneblja, usud zajednice kojoj pripada, ali i onaj okvir koji obično imenujemo kao metafizički, duhovni ili kako god. Pored istorijske i predmetne stvarnosti, ovde se snažno i ubedljivo evocira i ono nevidljivo, pre svega zlo i palost sveta, koji kao u romanima sasvim prisutni entiteti stalno urušavaju i mrve sve pred sobom. Ali koji nikad ne nadvladaju, makar ne potpuno, jer tu je i nešto što im se suprotstavlja, a to nije u sistemima ni u idejama po sebi, nego je nešto čiji su nosioci ljudi, ličnosti koje svojom snagom kao da nadladavaju spoljašnje okolnosti i prirodne nužnosti, lične i kolektivne usude, makar im nizgled, u svom materijalnom vidu i podlegnuli.
Sama Tajana Poterjahin kaže kako ona spada među pisce koji uvek polaze „od lika“: „Mislim da snaga tog doživljaja potiče upravo iz činjenice da je meni uvek u priči najvažniji čovek. Mistična ljubav koja nestvarno čini stvarnim za mene je najveća tajna stvaralaštva i najlepši udeo u pričanju priča. Jer ja samo to činim. Bez velikih ambicija da kažem nikad rečeno, da rečima menjam svet. Samo vam pričam priče o ljudima koje znam.“
Integrisanost, snaga i suverenost njenog pisanja upravo potiče iz ovakog odnosa prema čoveku-ličnosti i ka njemu je usmerena. Začuđenost, pa i zbunjenost ili odbijanje koju ponekad izaziva, potiče najpre od skandala vraćenja takvom mesta čoveku i takvog viđenju čoveka u vremenu opšteg i usmerenog obezvređivanja svega stvorenog, a ljudskog lika pogotovo. Ali u tome je i njena najveća privlačnost, koju – kao po pravilu – pre prepoznaje šira publika, koja čitanju i dalje pristupa sa nevinošću koja ne isključuje lični doživljaj i neposredost iskustva, nego naša samoproglašena elita, odavno otuđena ne samo od naroda i kulture kojoj pripada, nego i od svake zapitanosti na smislom i svakog stvaralačkog poriva – da ne govorimo od onog koji bi mogao da dobije oblik (meta)istorijske usmerenosti ka zajedničkom podvigu.
Vladimir Kolarić, pisac
Za Kompas info
