Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti, književnik i prevodilac Danilo Kiš rođen je u Subotici 22. februara 1935. godine. Porodica Kiš se ubrzo po njegovom rođenju preselila u Novi Sad. Tu je kršten po pravoslavnim običajima.
Sklanjajući se od antisemitske politike okupacionih vlasti, porodica se preselila u Mađarsku, gde je Danilo završio osnovnu školu i niže razrede gimnazije. Njegovog oca nacisti su 1944. godine odveli u Aušvic.
Posle Drugog svetskog rata, Danilo se sa majkom i sestrom preselio na Cetinje. Nakon završene gimnazije, 1954. godine upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu. Diplomirao je 1958. godine kao prvi student na Katedri za opštu književnost sa teorijom književnosti.
Odrastanje u teškim vremenima
Odrastanje na prostoru opterećenom društveno-političkim previranjima, u vremenu ispunjenom velikim tragedijama, porodični lomovi Danila Kiša, neizvesno detinjstvo prožeto strahovima, ličnost i tragična sudbina njegovog oca, odredili su ne samo njegov književni stil, već i životni okvir, od početka do kraja.
Njegovo kulturno nasleđe protkano je jevrejskom, srpskom i mađarskom tradicijom, a njegova dela obojena istorijskom dramom on je svojim književnim duhom pretvarao u poeziju. Dobitnik je niza prestižnih domaćih i međunarodnih književnih nagrada.
Kao prevodilac i pisac Danilo Kiš je od 1953. godine sarađivao u mnogobrojnim časopisima. Pisao je pesme, romane, pripovetke, drame, eseje, polemičke rasprave, prevodio je sa ruskog, mađarskog, francuskog i engleskog. Osim toga, bio je lektor za srpsko-hrvatski jezik na univerzitetima u Strazburu, Bordou i Lilu. Honorarno je radio u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu i kao dramaturg u pozorištu Atelje 212.
Odlikovalo ga je osećanje za etičnost
Danilo je posedovao osobinu koja danas intelektualcima posebno nedostaje – jako osećanje za etičnost, koje nosi iz svoga detinjstva. Suočavanje sa nasiljem i nepravdom opredelilo ga je da se nasilju i nepravdi svuda suprotstavlja, u književnosti, kao i u stvarnom životu.
Zapisao je: „Detinjstvo je razdoblje gde postoji jedan moćan zajednički imenitelj, jedinstven za sve ljude, bez obzira gde žive i koje su rase. Ali postoje i različitosti. One koje su sudbinske i opredeljuju šta će ko postati u životu.
Bez te „uznemirujuće različitosti“ koje je donosilo moje jevrejsko – mađarsko – crnogorsko poreklo i bez nedaća svog ratnog detinjstva, bez sumnje, ne bih postao pisac.“
Ta etičnost proističe upravo iz ranog sagledavanja životnih strahota, ljudske patnje, besmislenog, surovog zločina na kojima su, kako se čini, sazdani temelji ovog našeg sveta, nekada, kao i danas.
Kada saznanje da smo bačeni u takav svet dođe u najranijoj dobi prvog sazrevanja onda pokriva tragičnom senkom preostali deo života. Otuda i Danilov žestok glas protiv nedužnog ljudskog stradanja, kako u Holokaustu, tako i u Staljinovim gulazima.
Ta težnja za pravdom osećala se u svakom njegovom postupku, svakom razmišljanju, bilo da je reč o politici, književnosti ili svakodnevnom druženju sa prijateljima. Tražio je i od drugih ono što je sam posedovao: doslednost, iskrenost, tačnost. Užasavala ga je ljudska glupost jednako koliko i traljavost, nedarovitost, nepoštenje, a iznad svega vlast čoveka nad čovekom oličena u diktatorskim i totalitarnim političkim sistemima.
Dela Danila Kiša
Najpoznatiji roman Danila Kiša „Bašta, pepeo“ je veliko delo o detinjstvu i odrastanju. Uzbudljiva slika jednog sveta data u moćnoj lirskoj svetlosti i u suočenju s najvećim izazovima svog postojanja.
„Čas anatomije“ je jedna od najpoznatijih knjiga Danila Kiša. Ovo delo je veliki polemički spis u kome ovaj pisac govori o književnosti, svojim delima, ali i o politici i društvu. „Čas anatomije“ je proistekao iz velike polemike koju je Danilo Kiš vodio krajem sedamdesetih godina povodom svoje knjiga novela Grobnica za Borisa Davidoviča. Jedna od ključnih knjiga moderne srpske književnosti.
„Enciklopedija mrtvih“ prvi put je objavljena 1983. godine u okviru tadašnjeg izdanja Dela Danila Kiša.
Prevedena na sve veće svetske jezike, ova knjiga je ostala trajna inspiracija generacijama čitalaca i tumača moderne književnosti. O ovoj Kišovoj knjizi napisana je čitava jedna biblioteka studija i kritičkih tekstova. Novele u knjizi Enciklopedija mrtvih, kako je sam pisac govorio, „u znaku su jedne teme koju bih nazvao metafizičkom; od speva o Gilgamešu, pitanje smrti jedna je od opsesivnih tema literature“.
„Gorki talog iskustva“ je knjiga Kišovih razgovora i svedočenja. U ovoj knjizi veliki pisac govori o svojim knjigama, o svom životu, o svom iskustvu, o prijateljima, o politici i sudbini, o najvećim izazovima pred kojima su se nalazili njegovi savremenici. Razgovori Danila Kiša jesu neka od najuzbudljivijih svedočenja o našoj književnosti i društvu novijeg vremena.
„Grobnica za Borisa Davidoviča“ je najpoznatija Kišova knjiga novela.
Objavljena prvi put 1976. godine, Grobnica za Borisa Davidoviča je prevedena na sve veće svetske jezike, a o njoj su pisali neki od najpoznatijih svetskih pisaca druge polovine XX veka, poput Josifa Brodskog, Milana Kundere, Đerđa Konrada, Petera Esterhazija ili Vilijama T. Volmana. Ova knjiga bila je povod za jednu od najvećih polemika u istoriji srpske književnosti, iz koje je proistekla i Kišova briljantna knjiga „Čas anatomije“.
Bitno je spomenuti dela: „Psalam 44“, „Iz prepiske“ , „Lauta i Ožiljci“, „Mansarda“, “ Peščanik“, „Noć i Magla“ itd.
Borba sa karcinomom pluća
Pred kraj života, Kiš se borio sa rakom pluća. Njegov najbolji prijatelj i kum, Boško Mijanović kaže da je redovno dolazio na Cetinje, pa su se tako sreli i nekoliko meseci pred piščevu smrt.
„Govorio je kako ne veruje da će se izvući. „Osećao je da se približava kraj i rekao bih da je imao popriličan strah“, seća se.
Iako je preminuo u Parizu, po Kišovoj želji, telo je dopremljeno u Beograd. Na sahrani je, tvrdi Mijanović, opelo čitao pravoslavni sveštenik. „Tek tada sam doznao da je ostavio oporuku da želi da bude sahranjen po pravoslavnim običajima“, kaže, uz dozu začuđenosti.
Među manje poznatim i retko pominjanim detaljima iz piščeve biografije je upravo krštenje.
„U mojoj četvrtoj godini (1939), u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj, roditelji su me krstili u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu u pravoslavnu veru, što mi je spaslo život“, zabeležio je Kiš u autobiografiji.
Kiš je preminuo 15. oktobra 1989. godine u Parizu, a sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.
