Dositej Obradović, najveći sluga svog naroda

Pre više od dva veka Dositej Obradović je imenovan i za „popečitelja prosveštenija“, prvog ministra prosvete srpske države koja je počela da se, posle viševekovnog ropstva pod Turcima, obnavlja tokom Prvog srpskog ustanka. Ispada da je to, možda, najkraći mandat ministra prosvete u nas, ali reč je samo o ozvaničavanju nečega što je mnogo ranije u srpskom narodu prihvaćeno kao neopoziva činjenica.

Najpre, treba reći da je Dositej Obradović uz podršku Karađorđa 1808. godine osnovao Veliku školu i time udario temelj budućeg univerziteta. Ali, Dositej se osećao pozvanim da bude srpski ministar prosvete i nekoliko decenija ranije, da svojim delom i porukama upravo bude najveći sluga naroda na prosvetnom polju. Uostalom i značenje reči ministar jeste sluga u najplemenitijem smislu. On je bio i srpski ministar i najveći srpski učitelj mladih. Sva svoja dela posvećivao je junosti. Ali pod tim ne treba podrazumevati samo one po godinama mlade. Njegovo delo i njegove poruke bili su upućeni i odraslima, tad mladom i tek začetom sloju građanskog staleža koji se tek svikavao na knjigu i otvarao za naučna dostignuća, prema svetu.

Sva Dositejeva dela, bez obzira na žanr, bila su u osnovi prosvetiteljska obraćanja narodu, izraz želje da ga pouči, upozna sa svetom i prenese mu korisna znanja kako bi napredovao i priključio se zemljama koje su prednjačile. Kada je prvi put prispeo u Hale, spreman da uči, ushićen je univerzitetom sa hiljadu polaznika. Tada je skinuo mantiju i uzviknuo, pun nade, da će i Srbi jednom imati takve škole. Tu se rodila ideja o Velikoj školi! I njegovi spisi, i njegova dela, Život i priključenija, Sovjeti zdravago razuma, puni su i autobiografskog, i putopisnog, i poučnih priča, ali sve je u znaku prosvetiteljskog usmerenja, da posluži drugima da prošire svoja znanja i upoznaju ostali svet.

Ta njegova istrajavanja na približavanju Srba drugim kulturama jesu najveći dar koji nam je ostavio višedecenijski ministar prosvete Dositej Obradović. Drugi jeste čvrsta vera u zdrav razum, u nauku. U potrebu za učenjem. On ceo može da stane u sintagmu zdrav razum; njegovom delu najviše priliči naslov Sovjeti zdravago razuma. A kad je reč o etici, o moralnom uzdizanju naroda, centralna je reč dobrodjetelj, zadužbinarstvo u smislu činjenja dobrih dela za opštu korist, za polzu naroda.

Istorija svakog naroda veoma zavisi od istaknutih pojedinaca, od njihovog delovanja i harizme. Svakako da je Dositej bio još u 18. veku, pre Prvog srpskog ustanka, veoma značajan ideolog sa dobro promišljenim ciljem kada je reč o obnovi srpske države. Možda je i to razlog što je onako svesrdno prišao ustanicima i do smrti bio spreman da sve učini za opštu stvar. Gotovo je dirljiva njegova veza sa Karađorđem. Koliko ga je Vožd poštovao i kako je Dositej uzvraćao Karađorđu poštujući u njemu vođu naroda u najtežim godinama novije srpske istorije, u vreme kako neki vele seljačke bune, ali jedine koja nije ugušena u krvi bez ikakva rezultata.

Kad su Srbi početkom 19. veka započeli sa ostvarivanjem ideje obnove srpske države, delili su talante i zadatke prema vrednostima pojedinaca. Karađorđu dopade uloga vožda ustanka, mitropolitu Stratimiroviću posrednika sa Bečom, Proti Mateji da utemelji prvi srpski sud, Dositeju i Jakovu Nenadoviću da osnuju prva srpska ministarstva, knjazu Milošu ustanovljenje Kneževine Srbije, knezu Mihailu da vrati gradove, kralju Milanu da povrati kraljevstvo, Karađorđevićima da oslobode Staru i Južnu Srbiju.

Talanti i zadaci deljeni su i viđenim ljudima iz nauke i kulture: Dositeju i Vuku da nauku i umetnost približe narodu, da prošire čitalački krug, da pomognu demokratizaciji nauke i kulture tako što će sve učiniti da počnu da se prevode najznačajnije knjige i pišu nove na narodnom jeziku kojim govore „žitelji črnogorski, dalmatinski, hercegovački, bosanski, servijski, horvatski, slavonijski, sremski, bački i banatski“, kako Dositej veli 1780, a istim rečima to ponavlja i Vuk 1836. godine u tekstu „Srbi svi i svuda“ koji će objaviti u svom Kovčežiću za 1849. godinu.

U njemu veli: „Srbija, Metohija (od Kosova preko Stare planine, gdje je Dušanova stolica Prizren, Srpska patrijaršija Peć, i manastir Dečani), u Bosni, u Hercegovini, u Zeti, u Crnoj Gori, u Banatu, u Bačkoj, u Srijemu, u desnom Podunavlju od više Osijeka do Sentandrije, u Slavoniji, u Hrvatskoj (i Turskoj i Austrijskoj krajini), u Dalmaciji, i u svemu Adrijatičkom primorju gotovo od Trsta do Bojane – narod jednim jezikom govori.”

Đuri Daničiću dopalo je da ceo život posveti tom jeziku, Jovanu Steriji Popoviću da osnuje srpsko pozorište i Srpsku akademiju nauka, plejadi pripadnika omladine srpske, sledbenicima Dositeja i Vuka da osnivaju škole, otvaraju knjižare, pokreću listove i časopise. Boljeg tima, drim tima, nije, tada, moglo biti kada je reč o srpskom narodu. To bi, svakako, trebalo da bude podsticajno i danas, kada u novom veku pokušavamo svim silama da utvrdimo pravac obnavljanja srpske države. Za sudbinu svakog naroda važni su kontinuiteti, u tome je upravo najveća vrednost tradicije. A svako nasilno prekidanje sa tradicijom ostavlja loše i, često, nenadoknadive posledice.

Kada je reč o kulturološkim dugoročnim projektima, srpsko prosvetiteljsko doba mnogo duguje protestantizmu. Njemu su Srbi bili okrenuti. Najveći srpski pisci, Dositej, Sima Milutinović, Vuk Karadžić svoja ključna dela štampaju u Lajpcigu, centru protestantizma. Srbima u državi koja se tek obnavljala odgovarala je ideja protestantske provenijencije da nauka treba da se približi narodu i prestane da bude ekskluzivna, elitistička prednost izabranih.

Kada je započela život srpska periodika, pokretanje srpskih listova povereno je Dimitriju Davidoviću. On je pokrenuo i prvi srpski Zabavnik. Naučni časopis, u kojem bi se sabirale starine, dokumenta važna za pisanje srpske istorije, pogotovu najnovije, najpre je trebalo da se poveri Pavlu Šafariku. Pominjan je i Vuk kao mogući urednik takvoga časopisa. A onda je stvar poverena Đorđu Magaraševiću i pokrenut je Letopis koji i danas izlazi. Iz Letopisa rođena je i Matica srpska. Ostvarena je ideja koja je prosinula u 18. veku, sa Magazinom Zaharija Orfelina. I on je, najpre, pominjan pod imenom „Serbskaja pčela, k polzje i uveselenija služašaja“. I tu je Dositejeva uloga nezamenljiva.

Dositej je svoju knjigu Basne uredio kao čast magazina. U naravoučenijima basana, u brilijantnim njegovim esejima, nalazimo i pesme i priče, prikaze vrednih knjiga, promišljanja prilika u svetu, poduka iz istorije, kao i posebne odeljke, sentencije i alegorije. Ta knjiga podseća na vladajuće oblike periodike u 18. veku, na magazine i cvetnike. To je forma koja je pogodovala demokratizaciji kulture i nauke. Od svega pomalo. Takvim publikacijama širilo se čitalačko kolo, to je bilo od neprocenjive važnosti za obrazovanje srpskog naroda. D

Dositej Obradović i mnogi drugi posle njega okreću se, tada, basnama, najstarijem žanru koji je blizak i vladarima i najprostijem plebsu: „One soveršeno pristoje kako najvećim filozofom i politikom, tako i najprostijem seljanom koji samo čitati mogu i svoj jezik razumedu.” I, kao kruna svega, tu je i okretanje jezicima naroda, počev od nastojanja da se i Biblija prevede na jezike naroda. Za Dositeja to je značilo i radikalno okretanje narodnom jeziku, jednom jeziku kojim i u 18. veku i u prvoj polovini 19. veka govore i sporazumevaju se narodi zapadnog Balkana.

U trenutku kada su, čini mi se, protutnjala i pokazala se besmislenim ruženja i kuđenja srpskog jezika kao svojevrsnog vida unitarističkih i velikosrpskih težnji, kada se sve jalovijim pokazuju napori da se istaknu razlike jezika na ovim prostorima u odnosu na srpski, započele su rasprave o imenovanju tog jezika koji svi razumeju, polemiše se kako bi se on mogao zvati. Stvari su se i politički, i svakojako, dosta izmenile, ali širina sa kojom je Dositej pisao o tom jeziku mogla bi, danas, biti veoma lekovita. Jer živ jezik, ako je živ, ima snagu da živi i da se razvija po najvećoj sili koja čoveka čini čovekom, po sili izražajnosti.