Rođen sam u zemlji gde je latinica jedino zvanično pismo i nemam nikakav problem s tim. Ne znam da li i u govoru, ali u pismenom obliku lakše se izražavam na rumunskom jeziku. Razumljivo je, ovde sam proveo čitav život. Uprkos tome, ćirilica je prvo pismo koje sam naučio, kako u školi tako i u porodici.
Moja majka je, igrom slučaja, rođena u Klužu, gde je deda bio prekomandovan sredinom `50-ih godina. Baba Milica, koja je završila samo sedam razreda osnovne škole, bila je jedina osoba srpske nacionalnosti u najvećem gradu Transilvanije.
Sava Šumanović je streljan zbog upotrebe ćirilice
Samoinicijativno je, bez ikakvih nacionalističkih pobuda, sa olovkom u ruci, predočila mojoj materi ćirilično pismo. Kako je znala i umela. Kada sam malo porastao prestao sam da marim o tome i počeo da koristim latinicu u skoro svakoj prilici. Bilo je komotnije i lakše. Smatrao sam da nema veze, da je svejedno.
Onda sam, slučajno ili ne, naišao na napis o životu i delu slikara Save Šumanovića kojeg su ustaše mučile i streljale avgusta 1942. U NDH je ćirilica bila zabranjena te je Sava u znak protesta prestao da potpisuje svoje slike navodeći samo godinu nastanka.
Pošto je to bio jedan od razloga njegovog hapšenja i smaknuća odlučio sam da se na srpskom jeziku oglašavam isključilo ćirilicom. Kasnije sam istraživajući doznao da su i drugi okupatori zemlje Srbije zabranjivali ćirilicu.
A bilo ih je dosta. Neću nikom da popujem niti solim pamet, svako je slobodan da radi i piše kako želi. Što se mene tiče, korišćenje ćirilice predstavlja stvar ličnog izbora i neznatni doprinos očuvanju srpskog kulturnog identiteta.
Na današnji dan, 22. januara 1896. godine rođen je Sava Šumanović. Slava mu i večni pomen.