Рођен сам у земљи где је латиница једино званично писмо и немам никакав проблем с тим. Не знам да ли и у говору, али у писменом облику лакше се изражавам на румунском језику. Разумљиво је, овде сам провео читав живот. Упркос томе, ћирилица је прво писмо које сам научио, како у школи тако и у породици.
Моја мајка је, игром случаја, рођена у Клужу, где је деда био прекомандован средином `50-их година. Баба Милица, која је завршила само седам разреда основне школе, била је једина особа српске националности у највећем граду Трансилваније.
Сава Шумановић је стрељан због употребе ћирилице
Самоиницијативно је, без икаквих националистичких побуда, са оловком у руци, предочила мојој матери ћирилично писмо. Како је знала и умела. Када сам мало порастао престао сам да марим о томе и почео да користим латиницу у скоро свакој прилици. Било је комотније и лакше. Сматрао сам да нема везе, да је свеједно.
Онда сам, случајно или не, наишао на напис о животу и делу сликара Саве Шумановића којег су усташе мучиле и стрељале августа 1942. У НДХ је ћирилица била забрањена те је Сава у знак протеста престао да потписује своје слике наводећи само годину настанка.
Пошто је то био један од разлога његовог хапшења и смакнућа одлучио сам да се на српском језику оглашавам искључило ћирилицом. Касније сам истраживајући дознао да су и други окупатори земље Србије забрањивали ћирилицу.
А било их је доста. Нећу ником да попујем нити солим памет, свако је слободан да ради и пише како жели. Што се мене тиче, коришћење ћирилице представља ствар личног избора и незнатни допринос очувању српског културног идентитета.
На данашњи дан, 22. јануара 1896. године рођен је Сава Шумановић. Слава му и вечни помен.
