Perfekcionizam je znak da ne živimo, već da samo živimo svoje strahove i projekcije i da stalno pokušavamo da budemo u kontroli.
Perfekcionizam je jedna od onih osobina koja se oduvek visoko cenila u našoj kulturi, a danas je potpuno neadaptabilna i problematična. U današnjem svetu, perfekcionizam je znak niske brige o sebi, niskog mišljenja o sebi, slabog podnošenja konflikata i nerazumevanja sopstvenih emocija i potreba.
Perfekcionizam je način na koji se socijalno prepoznaje osoba sa niskim samopoštovanjem, lošom slikom o sebi i velikom nesigurnošću.
Pretpostavlja da se moramo dokazati svima, da moramo ispuniti svačija očekivanja i da su svi gospodari naše sudbine. Nažalost, ti ljudi u čije ruke stavljamo našu sudbinu, naše mišljenje o samima sebi, našu vrednost, toga su nesvesni i često to mogu zloupotrebiti ne znajući da to čine. Nisko samopoštovanje i dokazivanje svima potiče iz porodice i porodičnih odnosa i najčešći je obrazac nošenja sa neprihvatanjem od strane roditelja.
Izloženost stresu, svađama i nasilju kao jednu od posledica ima i ovo preterano ispunjavanje tuđih potreba, a da nam drugi to nisu tražili.
Perfekcionizam se u poslovnom okruženju prepoznaje kao preterana organizovanost i odgovornost, ili kao prokrastinacija, baš zbog straha od greške, a u socijalnim, kao socijalna anksioznost, odsustvo sopstvenih želja i nezadovoljstava.
Zašto mislite da je jedini način da se zaštitite od rizika i bola taj da stalno živite u patnji i manjku samopouzdanja? Bolje prigrliti rane nego izgubiti sebe. Ranjivost je ključ.
Prokrastinacija je čest pratilac ovog problema, baš zato što se zasniva na dubokom verovanju da je bolje biti večni potencijal, i nikada ne pokušati, nego dokazani neuspeh. Suštinski, perfekcionizam je obeležje našeg unutrašnjeg deteta koje veruje da je malo i nedoraslo u svetu odraslih, i koje čeka da svet postane manje strašno mesto.
Ta pozicija nas neizbežno stavlja u poziciju nekoga ko čeka da se nešto desi, da “nešto osetimo”, da drugi prepoznaju da vredimo i da nas pohvale, kao što bi odrasli pohvalili dete. Naravno, ta se pohvala ne prihvata, pošto uvek može bolje. Veoma je važno da perfekcionista nikada ništa ne prihvati i ne dovede u pitanje, pošto bi to podrazumevalo da rizikuje da se desi nešto nekontrolisano u njegovom/njenom životu.
Perfekcionizam predstavlja znak da nam je potrebno da se pozabavimo svojim potrebama, svojim odlukama, preuzimanjem odgovornosti, svojim besom, tugom, a najviše onime od čega bežimo celog života – bespomoćnošću.
Svi smo nekada bespomoćni. Svi smo nekada povređeni. Međutim, u umu povređenog i napuštenog deteta ostaje samo strah da će se bol ponoviti i da će se vratiti na ono mesto patnje sa kojeg je pobeglo.
Paradoksalno, što više bežimo od patnje i bola, to nas više određuje. Sprečava nas da živimo, radimo, ulazimo u partnerske odnose vredne rizika. Sprečava nas da rizikujemo, da pokušamo i poverujemo da zaslužujemo sreću, a ne samo patnju.
Sprečava nas da shvatimo da drugi ljudi mogu da nas vrednuju više nego roditelji, ali ne i više nego mi sami sebe. Sprečava nas da prihvatimo da ne možemo sve da iskontrolišemo, i da nije sve dokaz naše vrednosti. Drugi ljudi ne smeju biti jedini arbitri naše vrednosti. To moramo biti i mi.
Toliko se plašimo toga da sami o sebi mislimo kao o vrednim ljudima baš zato što se bojimo da ćemo postati sebični, a pritom zaboravljamo da briga o sebi i samopoštovanje ne može biti samo stečeno spolja, na osnovu mišljenja drugih i naših postignuća. Samo se zapitajte sledeće: ukoliko je to tako, da li ikada postoji mogućnost da vam drugi kažu da ste vredni, a da vi to usvojite, i zašto ne?
Koliko je dovoljno, i zašto ništa? Zašto mislite da je jedini način da se zaštitite od rizika i bola taj da stalno živite u patnji i manjku samopouzdanja? Bolje prigrliti rane nego izgubiti sebe. Ranjivost je ključ.
Problem sa manjkom ranjivosti je u tome što nas to odvaja od ideje kontrole. Sve dok želimo da dostignemo savršeni svet, savršeni posao, savršenu vezu, savršenog sebe, dotle ćemo biti nesrećni. Iza perfekcionizma je tuga, očaj, bes zbog neispunjavanja kriterijuma koji od starta nisu bili održivi.
Ta želja za sveopštim priznanjem od strane drugih otkriva psihički sistem deteta koje može biti ili najbolje svima, ili najgore sebi. Kada nismo najbolji, tada možemo osetiti tu prazninu koja “guta” našu psihu i zbog koje mislimo da ne vredimo i da život nema nikakvog smisla.
Jedan naizgled mali problem perfekcionizma jeste zapravo veliki problem neprihvatanja odgovornosti i nemogućnosti da prihvatimo da se život završava, da naše odluke nose određenu težinu i da je i odluka da ne vredimo kako bismo se zaštitili od bola takođe odluka. To je odluka da biramo da stradamo, ali od poznatog zla. To je odluka da stalno sebi govorimo da ne vredimo kako bismo stalno iznova dokazivali sebi da nismo vredni ljubavi i ostali sami.
Sve dok želimo da dostignemo savršeni svet, savršeni posao, savršenu vezu, savršenog sebe, dotle ćemo biti nesrećni. Iza perfekcionizma je tuga, očaj, bes zbog neispunjavanja kriterijuma koji od starta nisu bili održivi.
Vrlo je važno da ovo na vreme razumemo.
U suprotnom, život će nam biti samo nastavak detinjstva, nastavak dokazivanja, nastavak jurnjave da drugima objasnimo da zaslužujemo ljubav i da nije u redu da nas ostave da patimo. Isto je i sa prokrastinacijom koju perfekcionizam proizvodi.
Ona je isto izbor, izbor da se nikada ništa ne pokuša i da nikada sebe ne izložimo gubitku fantazma o sebi. “Eh, mogao sam ja, nego mi se nije dalo, prokrastinacija me je sprečila” zapravo je način da ne prihvatimo da nas nije prokrastinacija sprečila, nego potreba za kontrolom. Može da se vredi i voli čak i ukoliko nije sve savršeno.
Suštinski, mi mislimo da nas nikada neće voleti, da drugima nećemo biti bitni, i ne shvatamo da smo u pravu u određenom smislu. Drugi će nas voleti, prihvatiće nas, bićemo im važni, ali ne isto onako kako smo želeli da budemo važni roditeljima.
Nažalost, nesrećno detinjstvo se tako ne leči. Ne možemo da izbrišemo nedostatak nečega što je bila roditeljska uloga da pruže, a ne uloga partnera i prijatelja. To mora da iziskuje i nošenje sa tugom, i da se rizikuje ponovo da nekome verujemo, da sa nekim ponovo rizikujemo odnos.
Perfekcionizam je znak da ne živimo, već da samo živimo svoje strahove i projekcije i da stalno pokušavamo da budemo u kontroli.
Perfekcionizam skriva kontrolu i potrebu da nikad ne budemo izloženi neizvesnosti i bespomoćnosti. Nažalost, tom strategijom uništavamo sebi bilo kakvu šansu za životom, pošto je neizvesnost život.
Autor: Milan Damjanac
