Pozivajući se na naslovne strane tabloida, autošovinistička medijska politika kulturnim radnicima i umetnicima imponuje „borbu” protiv prostakluka i nepismenosti, čime teži da svede savremeno stvaralaštvo na puko kritizerstvo. Na taj način početna tačka stvaralaštva u Srbiji ne treba nikako da predstavlja igru, kreativni eksperiment sa formom ili proslavu života, već je poželjno da to bude kritika društva koja najčešće ima izrazit autošovinistički prizvuk, zato što se za referentne vrednosti srpskog mentaliteta uzimaju naslovne strane tabloida koje se bave intrigama estradnih ličnosti, često vezanim za najniže ljudske strasti.
Daleko od toga da ne treba ukazati na probleme u sopstvenom društvu, ali lakoća sa kojom srpski umetnici i kulturni radnici uzimaju na sebe ulogu „vrednosnog lekara” govori o tragičnom manjku svesti o sopstvenom identitetu i kulturnoj politici ili o njihovoj svesnoj pripadnosti NVO eliti. Ironično je to što su izdanci „kritizerske elite” često jednako – ako ne i više – banalni i prosti poput prokazanih estradnih zvezda i političara.
Podele u srpskom društvu
Na polju muzike kritizerstvo se uspešno nametnulo medijski prisutnim rokerima (slušaocima i izvođačima) koji smatraju sebe nosiocima pravih vrednosti, a time i superiornim u odnosnu na narodnjake. Prihvativši nametnutu im elitističku poziciju, rokeri u Srbiji sada uspešno mogu poslužiti istom cilju protiv kog se prividno bore – zaglupljivanju nacije. Proces zaglupljivanja nacije je kolokvijalni izraz koji se odnosi na sužavanje vidika jedne nacije radi lakšeg uspostavljanja kontrole nad njom. Problem je što značenje tog izraza predstavlja rešenje samo po sebi i njegova rasprostranjenost (za koju su u velikoj meri zaslužni samoproglašeni kritičari svega) onemogućuje dublje promišljanje o tome ko i zašto želi da nas zaglupi?
U tom slučaju na scenu stupa autošovinistički medijski narativ koji na to pitanje odgovara: srpska vlast koju je izabrao srpski narod. Tako je uzrok zaglupljivanja zapravo srpski mentalitet – koji je iz svega navedenog samodestruktivan – što znači da nam niko nije kriv za to što se sami zaglupljujemo. Primarna funkcija ovavkog razmišljanja nije da probudi samokritičnost, već da u potupunosti anulira uticaj neokolonijalne politike koja se ostvaruje posredstvom NVO, koje u Srbiji vrlo uspešno brišu do sad poznate granice između vlasti i opozicije.
Jedna od glavnih karakteristika rokenrola je mogućnost izražavanja subverzivnih stavova. Kako subverzija podrazumeva postojanje nečeg prema čemu treba biti subverzivan, rokenrol se između ostalog može (ali i ne mora) shvatiti kao muzika večno mladih koji se bune protiv svojih roditelja, države ili društva. Opšteprihvaćenost ove matrice se ogleda u tome da se u emisijama posevećenim rokenrolu (OVDE) vrlo često mogu čuti i izrazi kao što je „bunt” ili „mladi bendovi”. Sintagma „mladi bendovi” – poznatija još kao „neki novi klinci” – iza sebe krije ograničeno tumačenje života i muzičkog stvaralaštva.
Time što se neki bend starosno određuje – u ovom slučaju kao mlad – daje se na značaju, pre svega, novom talasu subverzije bez pitanja kako i prema čemu, zato što oni koji ga nazivaju mladim sebe smatraju starim, čime, posredstvom protoka vremena kao ključnog faktora, naizgled podlažu svoj vrednosni sistem subverziji. Iza podele na stare i mlade se krije nostalgija (često povezana sa jugonostalgijom) a samim tim i nezainteresovanost za promenu, jer da stari rokeri zaista podlažu svoj vrednosni sistem subverziji ne bi tako često izražavali žal za nekim starim dobrim vremenima u kojima su „prijateljstvo, dobrota i muzika bile važne stvari, gde politika nije bila uopšte važna” (OVDE). Zauzetost nostalgijom stari rokeri kriju isticanjem generacijskog jaza, što treba da opravda njihovu nezainteresovanost za pitanje: Šta je to što utiče na glas generacije mladih bendova?
(Ne)zavisni i neafirmisani
Srpski glumac Nikola Đuričko je nedavno povodom promocije svog albuma prvenca, gostujući na televiziji Nova S, izjavio: „Znaš, ti ne bi pričao s čovekom koji sluša narodnjake, niti bi on pričao s tobom. Kao, izvini druže, mi nemamo šta da razgovaramo jedan s drugim. U današnje vreme se to doživljava kao neki radikalan stav, i ja se slažem, možda i jeste. Ali nama je muzika bila odrednica, šta slušaš, to znači da otprilike to čitaš, onda te filmove gledaš… Pripadaš nekoj pop kulturi i upadaš u neku grupu svoju. Danas klinci izgovaraju ono ‘od Silvane do Nirvane’ i mislim da bi i Silvana i Nirvana pošizeli da su na istoj listi… Ali dobro, prosto to nije možda više toliko važno mladima” (OVDE).
Ova izjava izazvala je niz različitih reakcija i tumačenja koja variraju od hvalospeva do optužbe za elitizam. Jedino što se sa sigurnošću može zakljčiti je da ova izjava predstavlja još jedan neuspeo pokušaj da se definiše nešto što se ne može definisati. Ovakvi pokušaji koji s vremena na vreme isplivaju u medije svedoče kako se na muzičkoj sceni nedovoljno promišlja o pojmovima koji se koriste u govoru. Niko ne zna šta je tačno rokenrol i ko su tačno narodnjaci, ali se ti termini protivno neznanju, vrlo odlučno izgovaraju pri donošenju vrednosnog suda kao da je nekada davno donet konsenzus o egzaktnoj definiciji.
Vrhunac zamešateljstva ogleda se u postojanju alternative. Alternativa je zapravo rokenrol danas, to su mladi bendovi koji sebe takođe nazivaju i indi. Dok je pojam alternative relativan i vezan za popularnost neke muzike, termin indi koji originalno predstavlja nezavinost izdavačke kuće, vremenom je izgubio svoje značenje i postao estetska kategorija (domaći primer je grupa Dram koja pripada žanru indi-roka, pored toga što im je prvi album objavio PGP RTS). Iako je opštepoznato da je nezavisnost postala estetska kategorija, tendecija korišćenja tog prideva u javnom govoru ostaje ista, što predstavlja plodno tlo za delatnost NVO.
Primer „nezavisnog” medija koji, između ostalog, promoviše i indi-rok i kome saradnja sa NVO i ambasadama nije strana (OVDE) je besplatni onlajn magazin „Oblakoder”. Nedavno je, u okviru muzičke rubrike magazina, objavljena lista najboljih pesama prve polovine 2024. godine (OVDE) koju krase „tvrde gitare, brzi ritmovi, pop koji bi trebalo da trese mejnstrim liste, ali to ne radi (…jer Srbija)” (OVDE). Nezadovoljstvo koje autor teksta izražava otkriva da muzika koja je predstavljena na listi nije dovoljno poznata u Srbiji, što je u potpunosti u skladu sa jednim od osnovnih načela magazina koji posebnu pažnju poklanja kulturnoj sceni i promociji neafirmisanih mladih umetnika i autora (OVDE).
Ono što je, pak, upitno je status neafirmisanosti i objašnjenje njenog uzroka – „jer Srbija”. Većina izvođača sa liste ima potpisane ugovore sa izdavačkim kućama koje rade u Srbiji – kao što su Lapmšejd medija (Lampshade media), Basiviti digital (Bassivity Digital), Kontra (Kontra) i PGP RTS. S obzirom na to da ne postoji beskonačan broj izdavačkih kuća u Srbiji, ogorčenje novinara Oblakodera izraženo kafanskim rečnikom u vidu izjave „jer Srbija” ostaje nerazjašnjeno.
Jedini logičan zaključak bi bio da je autor teksta, razmišljajući u okviru narativa „rokeri protiv narodnjaka”, poistovetio Srbiju sa narodnjacima (slušaocima i izvođačima) što se u svakodnevnom govoru potpomognuto autošovinstičim medijskim narativom, dodatno poistovećuje sa Silvanom, turbo-folkom, splavovima, nacionalizmom, aktuelnom vlašću, tabloidima, televizijama Pink i Hepi, a samim tim i rijalitijima, a u kontekstu izdavačkih kuća se može odnositi na Siti rekords (City records) koji je u vlasništvu Pink medija grupe. (OVDE)
Kao dokaz da krivicu za neafirmisanost navedenih izvođača zapravo ne snose ni Pink ni narodnjaci, ni aktuelna vlast već Srbi kao takvi, pokazuje nam primer Nikole Jovanovića (OVDE), jednog od osnivača izdavačke kuće Lampšejd medija (Lampshade media), osnivača magazina Kontra koji je kasnije prerastao u agenciju za menadžment i konsalting (iz koje će nastati i istoimena izdavačka kuća), izvršnog direktora „Zadužbine Milana Mladenovića”, potpredsednika Virdžin mjuzik grup (Virgin Music Group) za Zapadni Balkan, menadžera benda Buč Kesidi i jednog od čelnih ljudi Juniversal mjuzika (Universal music) za područje Zapadnog Balkana.
Kontrolisana alternativa?
Gostujući u podkastu „U četiri zida” (OVDE), Jovanović je, govoreći u kontekstu marketinškog „probijanja” neke grupe ili solo izvođača, izjavio: „Moji bendovi ne idu na Pink, moji bendovi ne idu na Hepi, na primer… ali ima ljudi koji su možda za to tamo.” Članovi grupa koji su klijenti Kontra rajtsa (Kontra rights) – kao što su Balkaton gang (Balkaton gang) i Miligram – deo su tabloidne estrade protiv koje se alternativna/rok elita u javnim nastupima „bori”. Sa druge strane, izvođači alternativne muzičke orijentacije koji su potpisali za izdavačku kuću Kontra, osim što sa narodnjacima dele prostor na Red televiziji, koja je u vlasništvu Pink medija grupe, imaju još jednu zajedničku crtu sa Željkom Mitrovićem, a to je podrška LGBT prajdu.
Tako su Sajsi EmSi (Sajsi Mc) i Ida Prester bile „kume” beogradskog prajda, isto kao što su pre njih to bile i Nataša Bekvalac i Jelena Karleuša. Prividni ideološki rat koji živi kroz međusobno etiketiranje prestaje kada neokolonijalne strukture u Srbiji dovedu u pitanje ljudska prava, koja su po rečima Anike Ben David, ambasadorke Kraljevine Švedske, (koja podržava rad Oblakodera) „ugrožena vraćanjem ka tradicionalnim idejama rodnih uloga i odnosa, jačanjem nacionalizma i povratkom patrijarhalnih ideja”. Slušajući autore kao što su Sajsi EmSi i Vizelj paralelno sa reperima Cobijem i Vojažom, primećuje se razlika u stilu ali ne i znatna razlika u vrednostima, što ne predstavlja prepreku javnom servisu i „nezavisnim” medijima da dodatno dele društvo, potencirajući vrednosnu superiornost alternative.
Učestvovanjem u apstraktnim ideološkim borbama, koje se zasnivaju na jednodimenzionalnim identitetima (roker, narodnjak, alternativac) čovek degradira sopstvenu ličnost, što vodi degradaciji zajednice. „Megalopolis, dakle stvara jednodimenzionalne identitete koji nastaju prenaglašavanjem jedne crte identiteta, i to tako što je čini isplativom” (Slobodan Vladušić, 52). Da je posredi dehomogenizacija srpskog društva vidi se u podobnosti stvaralaštva alternativnih umetnika, koji na nezavisnim medijima nalaze dom zajedno sa pripadnicima NVO elite, koja u javnim nastupima redovno poistovećujući nacionalizam sa šovinizmom, pripisuje srpskom narodu najgore osobine
