Позивајући се на насловне стране таблоида, аутошовинистичка медијска политика културним радницима и уметницима импонује „борбу” против простаклука и неписмености, чиме тежи да сведе савремено стваралаштво на пуко критизерство. На тај начин почетна тачка стваралаштва у Србији не треба никако да представља игру, креативни експеримент са формом или прославу живота, већ је пожељно да то буде критика друштва која најчешће има изразит аутошовинистички призвук, зато што се за референтне вредности српског менталитета узимају насловне стране таблоида које се баве интригама естрадних личности, често везаним за најниже људске страсти.
Далеко од тога да не треба указати на проблеме у сопственом друштву, али лакоћа са којом српски уметници и културни радници узимају на себе улогу „вредносног лекара” говори о трагичном мањку свести о сопственом идентитету и културној политици или о њиховој свесној припадности НВО елити. Иронично је то што су изданци „критизерске елите” често једнако – ако не и више – банални и прости попут проказаних естрадних звезда и политичара.
Поделе у српском друштву
На пољу музике критизерство се успешно наметнуло медијски присутним рокерима (слушаоцима и извођачима) који сматрају себе носиоцима правих вредности, а тиме и супериорним у односну на народњаке. Прихвативши наметнуту им елитистичку позицију, рокери у Србији сада успешно могу послужити истом циљу против ког се привидно боре – заглупљивању нације. Процес заглупљивања нације је колоквијални израз који се односи на сужавање видика једне нације ради лакшег успостављања контроле над њом. Проблем је што значење тог израза представља решење само по себи и његова распрострањеност (за коју су у великој мери заслужни самопроглашени критичари свега) онемогућује дубље промишљање о томе ко и зашто жели да нас заглупи?
У том случају на сцену ступа аутошовинистички медијски наратив који на то питање одговара: српска власт коју је изабрао српски народ. Тако је узрок заглупљивања заправо српски менталитет – који је из свега наведеног самодеструктиван – што значи да нам нико није крив за то што се сами заглупљујемо. Примарна функција овавког размишљања није да пробуди самокритичност, већ да у потупуности анулира утицај неоколонијалне политике која се остварује посредством НВО, које у Србији врло успешно бришу до сад познате границе између власти и опозиције.
Једна од главних карактеристика рокенрола је могућност изражавања субверзивних ставова. Како субверзија подразумева постојање нечег према чему треба бити субверзиван, рокенрол се између осталог може (али и не мора) схватити као музика вечно младих који се буне против својих родитеља, државе или друштва. Општеприхваћеност ове матрице се огледа у томе да се у емисијама посевећеним рокенролу (ОВДЕ) врло често могу чути и изрази као што је „бунт” или „млади бендови”. Синтагма „млади бендови” – познатија још као „неки нови клинци” – иза себе крије ограничено тумачење живота и музичког стваралаштва.
Тиме што се неки бенд старосно одређује – у овом случају као млад – даје се на значају, пре свега, новом таласу субверзије без питања како и према чему, зато што они који га називају младим себе сматрају старим, чиме, посредством протока времена као кључног фактора, наизглед подлажу свој вредносни систем субверзији. Иза поделе на старе и младе се крије носталгија (често повезана са југоносталгијом) а самим тим и незаинтересованост за промену, јер да стари рокери заиста подлажу свој вредносни систем субверзији не би тако често изражавали жал за неким старим добрим временима у којима су „пријатељство, доброта и музика биле важне ствари, где политика није била уопште важна” (ОВДЕ). Заузетост носталгијом стари рокери крију истицањем генерацијског јаза, што треба да оправда њихову незаинтересованост за питање: Шта је то што утиче на глас генерације младих бендова?
(Не)зависни и неафирмисани
Српски глумац Никола Ђуричко је недавно поводом промоције свог албума првенца, гостујући на телевизији Нова С, изјавио: „Знаш, ти не би причао с човеком који слуша народњаке, нити би он причао с тобом. Као, извини друже, ми немамо шта да разговарамо један с другим. У данашње време се то доживљава као неки радикалан став, и ја се слажем, можда и јесте. Али нама је музика била одредница, шта слушаш, то значи да отприлике то читаш, онда те филмове гледаш… Припадаш некој поп култури и упадаш у неку групу своју. Данас клинци изговарају оно ‘од Силване до Нирване’ и мислим да би и Силвана и Нирвана пошизели да су на истој листи… Али добро, просто то није можда више толико важно младима” (ОВДЕ).
Ова изјава изазвала је низ различитих реакција и тумачења која варирају од хвалоспева до оптужбе за елитизам. Једино што се са сигурношћу може закљчити је да ова изјава представља још један неуспео покушај да се дефинише нешто што се не може дефинисати. Овакви покушаји који с времена на време испливају у медије сведоче како се на музичкој сцени недовољно промишља о појмовима који се користе у говору. Нико не зна шта је тачно рокенрол и ко су тачно народњаци, али се ти термини противно незнању, врло одлучно изговарају при доношењу вредносног суда као да је некада давно донет консензус о егзактној дефиницији.
Врхунац замешатељства огледа се у постојању алтернативе. Алтернатива је заправо рокенрол данас, то су млади бендови који себе такође називају и инди. Док је појам алтернативе релативан и везан за популарност неке музике, термин инди који оригинално представља незавиност издавачке куће, временом је изгубио своје значење и постао естетска категорија (домаћи пример је група Драм која припада жанру инди-рока, поред тога што им је први албум објавио ПГП РТС). Иако је општепознато да је независност постала естетска категорија, тендеција коришћења тог придева у јавном говору остаје иста, што представља плодно тло за делатност НВО.
Пример „независног” медија који, између осталог, промовише и инди-рок и коме сарадња са НВО и амбасадама није страна (ОВДЕ) је бесплатни онлајн магазин „Облакодер”. Недавно је, у оквиру музичке рубрике магазина, објављена листа најбољих песама прве половине 2024. године (ОВДЕ) коју красе „тврде гитаре, брзи ритмови, поп који би требало да тресе мејнстрим листе, али то не ради (…јер Србија)” (ОВДЕ). Незадовољство које аутор текста изражава открива да музика која је представљена на листи није довољно позната у Србији, што је у потпуности у складу са једним од основних начела магазина који посебну пажњу поклања културној сцени и промоцији неафирмисаних младих уметника и аутора (ОВДЕ).
Оно што је, пак, упитно је статус неафирмисаности и објашњење њеног узрока – „јер Србија”. Већина извођача са листе има потписане уговоре са издавачким кућама које раде у Србији – као што су Лапмшејд медија (Lampshade media), Басивити дигитал (Bassivity Digital), Контра (Kontra) и ПГП РТС. С обзиром на то да не постоји бесконачан број издавачких кућа у Србији, огорчење новинара Облакодера изражено кафанским речником у виду изјаве „јер Србија” остаје неразјашњено.
Једини логичан закључак би био да је аутор текста, размишљајући у оквиру наратива „рокери против народњака”, поистоветио Србију са народњацима (слушаоцима и извођачима) што се у свакодневном говору потпомогнуто аутошовинстичим медијским наративом, додатно поистовећује са Силваном, турбо-фолком, сплавовима, национализмом, актуелном влашћу, таблоидима, телевизијама Пинк и Хепи, а самим тим и ријалитијима, а у контексту издавачких кућа се може односити на Сити рекордс (City records) који је у власништву Пинк медија групе. (ОВДЕ)
Као доказ да кривицу за неафирмисаност наведених извођача заправо не сносе ни Пинк ни народњаци, ни актуелна власт већ Срби као такви, показује нам пример Николе Јовановића (ОВДЕ), једног од оснивача издавачке куће Лампшејд медија (Lampshade media), оснивача магазина Контра који је касније прерастао у агенцију за менаџмент и консалтинг (из које ће настати и истоимена издавачка кућа), извршног директора „Задужбине Милана Младеновића”, потпредседника Вирџин мјузик груп (Virgin Music Group) за Западни Балкан, менаџера бенда Буч Кесиди и једног од челних људи Јуниверсал мјузика (Universal music) за подручје Западног Балкана.
Контролисана алтернатива?
Гостујући у подкасту „У четири зида” (ОВДЕ), Јовановић је, говорећи у контексту маркетиншког „пробијања” неке групе или соло извођача, изјавио: „Моји бендови не иду на Пинк, моји бендови не иду на Хепи, на пример… али има људи који су можда за то тамо.” Чланови група који су клијенти Контра рајтса (Kontra rights) – као што су Балкатон ганг (Balkaton gang) и Милиграм – део су таблоидне естраде против које се алтернативна/рок елита у јавним наступима „бори”. Са друге стране, извођачи алтернативне музичке оријентације који су потписали за издавачку кућу Контра, осим што са народњацима деле простор на Ред телевизији, која је у власништву Пинк медија групе, имају још једну заједничку црту са Жељком Митровићем, а то је подршка ЛГБТ прајду.
Тако су Сајси ЕмСи (Sajsi Mc) и Ида Престер биле „куме” београдског прајда, истo као што су пре њих то биле и Наташа Беквалац и Јелена Карлеуша. Привидни идеолошки рат који живи кроз међусобно етикетирање престаје када неоколонијалне структуре у Србији доведу у питање људска права, која су по речима Анике Бен Давид, амбасадорке Краљевине Шведске, (која подржава рад Облакодера) „угрожена враћањем ка традиционалним идејама родних улога и односа, јачањем национализма и повратком патријархалних идеја”. Слушајући ауторе као што су Сајси ЕмСи и Визељ паралелно са реперима Цобијем и Војажом, примећује се разлика у стилу али не и знатна разлика у вредностима, што не представља препреку јавном сервису и „независним” медијима да додатно деле друштво, потенцирајући вредносну супериорност алтернативе.
Учествовањем у апстрактним идеолошким борбама, које се заснивају на једнодимензионалним идентитетима (рокер, народњак, алтернативац) човек деградира сопствену личност, што води деградацији заједнице. „Мегалополис, дакле ствара једнодимензионалне идентитете који настају пренаглашавањем једне црте идентитета, и то тако што је чини исплативом” (Слободан Владушић, 52). Да је посреди дехомогенизација српског друштва види се у подобности стваралаштва алтернативних уметника, који на независним медијима налазе дом заједно са припадницима НВО елите, која у јавним наступима редовно поистовећујући национализам са шовинизмом, приписује српском народу најгоре особине