Žan Pol Sartr bio je jedan od najcenjenijih stvaralaca svog doba. Njegove reči uveliko su odjekivale svetom, a njegovo stvaralaštvo oduševljavalo je publiku na svim meridijanima. Ipak, na jednom mestu nije govorio kao filozof. Na jednom mestu je ćutao i plakao – bile su to Šumarice.
Tih dana 1960. godine u Ateljeu 212 i Jugoslovenskom dramskom pozorištu izvodile su se Sartrove drame „Bez izlaza“ i „Zatočenici iz Altone“. Sartr je boravio u Beogradu. Družio se sa beogradsim intelektualcima i studentima, posetio je i Fabriku motora u Rakovici, te se sastao sa predsednikom SFRJ Josipom Brozom Titom. Ipak, najveći utisak na njega ostavila je poseta Kragujevcu, odnosno parku „Šumarice“.
Taj masakar, kada je nacistička okupaciona vlast u Kragujevcu streljala oko 2 800 stanovnika, uključujući i 300 učenika, ostao je duboko urezan u njegovom sećanju.
Šetao je kroz tišinu spomen-parka, gde je svaki kamen i svaka staza nosila teret sećanja. Predao se tom miru, koji nije bio spokojan već težak od istine. Kada je stigao do spomenika streljanim đacima, zastao je. Nije govorio dugo. Gledao je natpise, godine, imena. Gledao je u lice stradanja, ali i u lice dostojanstva.
„Zaplakao sam kao malo dete. Svaki stranac bi trebalo da dođe na groblje nevinih đaka koji su najskupljom cenom platili svoj protest protiv nasilja, protiv fašizma. Teška je uspomena koju sam poneo. Ali, i divna uspomena. Kad god neko pomene Jugoslaviju, setim se Kragujevca i njegovih đaka. Herojstva celog jednog naroda…“, rekao je Sartr.
Šumarice danas su spomen-park podignut 1953. godine, sa više spomenika kao što su „Prisilni let“, memorijalna skulptura posvećena streljanim đacima i studentima, i „Sto za jednog“ – skulpturni kompleks koji intonnira na mesto stradanja i kolektivni bol naroda. Sartr je, kao strani intelektualac, ukazao na univerzalnost ovog mesta sećanja i potrebu da svet ne zaboravi žrtve Kragujevačkog oktobra.
Ova Sartrova poseta i njegov iskren utisak, propraćen suzama i emotivnim reakcijama, ne predstavljaju samo jedan trenutak u njegovom životu – već postaju i deo kolektivne memorije mesta koje slavi otpor i opominje na granice ljudske slobode i dostojanstva.
Biografija
Žan Pol Sartr rođen je na današnji dan, 21. juna 1905, u Parizu. Bio je jedino dete mornaričkog oficira kojeg je zadesila smrt kada je Žan-Pol imao samo nešto više od godinu dana. Detinjstvo provodi s majkom i dedom, koji ga prvi uvodi u svet klasične književnosti. Njegova majka se ponovo udala kada mu je bilo dvanaest godina i te lične tragedije s kojima je živeo od najranijeg detinjstva bez sumnje će uticati i na formiranje njegovog karaktera. Iako izvanredan đak, postao je nepredvidiv i veoma arogantan.
Po završetku školovanja u Parizu odlazi u Berlin, gde izučava Huserla i Hajdegera. Vrativši se iz Berlina Sartr piše neka od svojih najznačajnijih dela. Jedno od svojih najvažnijih dela „Mučnina“ napisao je 1936. godine. Ponudio ga je pariskom izdavaču „Galimaru“, ali bio je odbijen. To njegovo delo najpre je nosilo naziv „Melanholija“, a pod nazivom „Mučnina“ biće izdato tek 1938. godine.
U osnovi njegove filozofije je ideja da je čovek biće sa slobodnom voljom, slobodno da samostalno pravi izbore.
Sartr objašnjava egzistencijalizam kao humanističku filozofiju. Iako tvrdi da je čovek biće sa slobodnom voljom, on takođe govori i da je čovek nemoćan da se ostvari u današnjem svetu. To je tako jer, po Sartru, ovaj svet je okrutan, ružan, dehumanizovan. Iz takvog učenja nastala je i njegova čuvena izreka: „Pakao, to su drugi“.
I upravo zato je egzistencijalizam neophodan – da bi učinio život mogućim, da pokrene čoveka da postane jedino ono što sam od sebe stvori, da se izbori za svoju slobodnu volju i tako ostvari svoju suštinu.
Sartr se, osim filozofijom i književnošću, bavio i politikom. Njegov politički aktivizam takođe ne odstupa od njegovih shvatanja i principa. Na početku Drugog svetskog rata proveo je nekoliko meseci u zarobljeništvu, a bio je hapšen i za vreme studentskih demonstracija 1968. Tom prilikom ga je pomilovao tadašnji francuski predsednik Šarl de Gol, govoreći: „Ne hapsite Voltera!“
Iako su se njegovi politički stavovi tokom života menjali, on je uvek ostajao na strani poniženog i obespravljenog čoveka.
