Ko danas sme da brani veru, a da ne bude optužen za mrak? U vremenu u kojem se molitva proglašava za opasnost, a porodica za nazadnost, svedočiti istinu znači biti u nemilosti javnog glasa. Ali Istina ne traži dozvolu. Ona gori – čak i onda kada je ne žele da vide.
Danas živimo u paradoksu: sve je dozvoljeno, osim onoga što je sveto. Sloboda se slavi, ali samo ako ne uključuje krst, post ili molitvu. U ime tolerancije, netoleriše se ono što je vekovima bilo temelj ljudskog života – vera, identitet, porodica.
„Blaženi prognani pravde radi, jer je njihovo Carstvo nebesko“ (Mt. 5:10)
Oni koji čuvaju svetlost, proglašavaju se za mrak. Ali mrak nije u onome ko se moli – već u onome ko molitvu zabranjuje. Dok jedni ruše, ili žele da ruše krstove u ime „slobode“, drugi ih nose u tišini. Dok se u javnom prostoru slavi sve što je protivno poretku, porodičnom životu i molitvi, oni koji čuvaju tradiciju proglašavaju se za opasnost. Ali opasnost nije u onome ko se moli – već u onome ko zabranjuje molitvu.
„Stekni mir u sebi, i hiljade oko tebe će se spasti.“ – Sveti Serafim Sarovski
Vera se ne brani agresijom, već postojanošću. Njena snaga je u krotkosti i u molitvi koja ne traži publiku, već prisustvo Božije.
Sudar dva sveta
Ovo više nije rasprava o mišljenjima, već sudar svetova. Jedan svet želi da zaboravimo ko smo i kome pripadamo. Drugi – manje vidljiv, ali postojan – brani tišinu, krst, porodicu i svetlost koja nije od ovog veka.
„Svetlost dođe na svet, i ljudi više zavoleše tamu nego svetlost“ (Jn. 3:19)
Strah od svetlosti nije racionalan. On je duhovne prirode. Jer svetlost razobličava. Ona ne napada, već otkriva. I zato je mnogi ne podnose.
Istorija svedoči isto
Prvi hrišćani u Rimskom carstvu bili su nazivani opasnim i okrivljavani za svaki požar ili nesreću. Dok su carevi gradili amfiteatre za mučenja, Crkva je živela u katakombama i rađala svece.
I u XX veku, pod bezbožnim režimima, hramovi su rušeni, molitva zabranjivana, vernici progonjeni. Ali vera nije nestala – naprotiv, u tišini je sazrevala i iz mraka rađala svetlost. Istorija pokazuje: onaj ko se odrekne Boga ostaje prazan, a onaj ko Mu ostane veran dobija dubinu koju svet ne može oduzeti.
Zloupotrebe vere postojale su i postojaće. Krstaški ratovi, inkvizicija, ideologije XX veka – sve su to momenti kada je vera služila kao paravan, a ne kao suština. Ali to nije krivica vere, već čoveka koji je veru pretvorio u sredstvo vlasti.
„Po plodovima njihovim poznaćete ih“ (Mt. 7:16)
Istinska vera rađa mir, milosrđe i pokajanje. Lažna vera donosi strah i podele. Sveti Jovan Zlatousti je zapisao: „Nema ništa jače od čoveka koji se moli. On razgovara sa Bogom i postaje svetlost u tami.“
Ko odgovara mržnjom?
U savremenom svetu, oni koji brane tradiciju često se optužuju za mržnju. Ali gde su pretnje, haos i nasilje? Ne dolaze od onih koji se mole, već od onih koji ne mogu da podnesu molitvu.
Vera ne traži sukob. Ona traži mir. Ne mir kapitulacije, već mir svedočenja.
„Krotak odgovara odvraća gnev, a reč oštra podiže jarost“ (Priče 15:1)
Sveti Porfirije Kavsokalivit je govorio: „Ne treba da se borimo protiv mraka. Samo treba da upalimo svetlost.“
Molitva nije oružje. Ona nije poziv na borbu, već na preobražaj. Ona ne deli, već sabira.
„Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom, neće hoditi u tami“ (Jn. 8:12)
Vera nije reakcija. Ona je prisustvo. Ona je krst koji se nosi, a ne baca. I zato, gde vera gori – mrak se povlači.
A šta to znači za nas?
Odbrana vere nije pitanje velikih gestova, već malih koraka:
-Da li smo spremni da se prekrstimo i pomolimo pre jela u restoranu, iako će neko da se podsmeva?
-Da li ćemo nedelju čuvati kao dan Gospodnji, ma šta drugi rekli?
-Da li ćemo ostati ljudi i onda kada nas izazivaju da ne budemo?
„Ko je veran u malom, i u velikom je veran“ (Lk. 16:10)
Vera se brani svuda gde čovek stoji pred Istinom. Na tribini, u kuhinji, u bolnici, u tišini sopstvene sobe. Ne brani se samo rečima, već prisustvom. Ne brani se samo znanjem, već ljubavlju.
„Ako ljubavi nemam, ništa sam“ (1. Kor. 13:2)
Istina nije u tome da pobedimo u sporu, već da ostanemo verni Hristu. Vera nije dokazivanje, već svedočenje. A svedočiti znači voleti i onda kada nas optužuju. I onda kada nas ubijaju.
Mrak nestaje onda kada neko upali sveću. I zato, gde vera gori – mrak se povlači.
Tu počinje nada. I tu se svet menja.
