Vladimir Kolarić: Umreti pre smrti

Izraz „umreti pre smrti“ u našem civilizacijskom krugu ima dva osnovna značenja. Prvi se odnosi na onog koji je odustao od života i prepustio se pukom trajanju, živeći inertno i nestvaralački, često u čamotinji i očajanju, ili makar ravnodušnosti. Takav je u osnovi odbacio život kao Božiji dar i zakopao svoje „talente“, odnosno svoj udeo u svedočenju istinskog života i istinske stvarnosti. On je zapravo pokidao vezu sa takvim životom i stvarnošću, ako ju je ikada svesno i delatno i uspostavio.
On je, ukratko, izgubio veru kao osnov odnosa prema toj stvarnosti, i nadu da takav odnos ima nekakav smisao, tačnije da je on smislen i smislotvoran. A u smislenost nekakvog odnosa možemo verovati samo ako verujemo da nas taj odnos na neki bitan način menja i da vodi nečemu istinski važnom za nas, što makar implicitno pretpostavlja neki način prevladavanja smrti, ili makar uspostavljanja takvog odnosa prema smrti koji neće dovesti u pitanje samo naše postojanje i vrednost življenja kao takvog.
Drugo razumevanje izraza „umreti pre smrti“ je mističko i asketsko i odnosi se na one koji su „umrli za ovaj svet“, njegove (prolazne i relativne) vrednosti i njegove strasti, predavši se volji Božijoj. Oni ne odbacuju život, stvarnost i svet kao takve, već svet u stanju palosti, obeležen prekidom celovitog odnosa prema svom Uzroku, odnosno uspostavljajući sebe kao celovitosti koja ikonizije celovitost Jednog i Jedinog.
On je iskusio kako je odnos sa Bogom i naša bogostvorenost, odnosno pečat bogostvorenosti u našem ovozemaljskom postojanju, ono što nas zapravo čini ljudima, a ne išta u ovom svetu. Onaj koji je „umro za ovaj svet“, dakle, ne odbacuje svet kao tvorevinu Božiju, već „radi“ na njegovom pročišćenju. iskupljenju i preobraženju, nerazdvojivim od sopstvenog pročišćenja, iskupljenja i preobraženja, sopstvenim ucelovljenjem energetski i ikonički ucelovljavajući svet prema Uzoru i Uzroku celovitosti Jednog.
Kad je smrt već činjenica našeg ovozemaljskog postojanja, jedino u ovom smislu „umiranja pre smrti“, odnosno „umiranja za ovaj svet“, ona može biti „dobra“, jer dobro je samo ono što nas vodi jedinstvu sa Bogom, zbog kojeg smo i stvoreni i ka kojem svi težimo, znali to ili ne znali u nekom trenutku našeg života. Molimo se, dakle, za to da ne izgubimo to „znanje“ i da aktivno težimo Dobru, u skladu sa istinskom prirodom nas ljudi kao bogostvorenih i bogoslužbenih stvorenja, onom Dobru koje jedino pobeđuje smrt i u nama i oko nas, uvodeći nas u život nezalazni.