Nikada do sada nisam osećao da imam neprijatelje. Naravno, bilo je sukoba, nerazumevanja, intriga i slično, ali ništa do toga nisam mogao da nazovem neprijateljskim ili nekog neprijateljem. To znači kao nekoga ko uporno, sistematski i sa namerom želi da mi naudi u nečemu važnom. Bilo je, na primer, nekih koji su me onemogućili da dobijem neki posao, ali oni su to radili jer su imali nekog svog pulena ili im ja iz nekog razloga nisam bio po volji, ali i to je teško nazvati neprijateljstvom.

Rad na sebi

Pri tome ne mislim da je to neka moja zasluga, da sam dobar, blag, strpljiv, nesebičan, nekomfliktan, lišen sujete i tako dalje. Ne, mada se trudim da radim na sebi u tom smislu. Ako malo bolje razmislim, to može biti zato što nemam društveni položaj koji bi pothranjivao zavist, konkurenciju, pohlepu drugih, ili društvenu moć koja bi me stavljala pred sebi svojstvena iskušenja. U tome svakako ima istine, u društvenom smislu, sa stanovišta bilo kakvog društvenog prestiža, nisam ništa posebno, naprotiv.

S druge strane, možda sam samo bezličan, neprimetan, neko bez volje, usmerenja i hrabrosti, pa niko ne želi da troši energiju na nekoga takvog, ako ga uopšte primeti. I to je naravno moguće i svakako da ima bar nešto istine.

Ali, ipak, ne bih voleo da zaključim da je nemati neprijatelja mana, odnosno da proizlazi iz neke naše mane ili nedostatka. To bi onda značilo da je dobro imati neprijatelje i da time potvrđujemo sebe. Da je to izraz neke naše vrednosti, pa čak i nešto društveno, pa možda i duhovno korisno.

Sujeta nije dobra za naš razvoj

Verujem da to ipak nije tako. Neprijateljsko je istovremeni uzrok i posledica mržnje, nasilja, zlomisli, sujete, ono svakako ne pravi dobru atmosferu za ičiji razvoj. Nijedno zlo nije po sebi i kao takvo opravdano time što nekad može da ima dobre posledice. Žalac u mesu je ponekad koristan za nas, ali ne znači da je po sebi dobar i da treba hrliti za njim. Manja bolest zbog koje odemo kod lekara nekada nam pomogne da otkrijemo neku veću i potencijalno smrtonosnu, ali to ne znači da je dobra po sebi.

Ko su naši istinski neprijatelji?

Naši najveći neprijatelji (i jedini istinski?) smrt, greh i đavo, mogu i da nam pomognu da se ne uzoholimo, da ne mislimo da smo bogovi i slično, ali to opet ne znači da su dobri, mada ipak znači da su deo nekog Božijeg plana za nas ovde i sada, u palosti. Oni su deo ovog i ovakvog sveta, ali to ne znači da se sa tim i sa takvim svetom treba pomiriti, niti da je takvo stanje trajno. Naša vera u svet budući podrazumeva veru u stanje bez greha, smrti i đavola, dakle bez neprijatelja i neprijateljstva. Oni su ovde i biće do kraja vremena, ali mi polažemo nade u ono posle vremena, i u tragove i odsjaje toga posle u ovome što sada i ovde živimo.

Zato nam je i rečeno da naši neprijatelji, oni sa kojima istinski ratujemo nisu od krvi i mesa, nego iz podnebesja, znači iz sveta demonskog. A to znači da sa ljudima oko nas ipak možemo i da bi trebalo da se odnosimo tako da ne uzrokujemo i ne podgrevamo neprijateljstvo, da im olako ne pripisujemo karakter neprijatelja.

U mom slučaju, jer njime sam počeo, ne radi se ni o kakvoj posebnoj vrlini. Ali verovatno ima nešto u težnji da se trudim da ne vrebam svaku reč koja mi je rečena, svaki pogled koji mi je upućen, svaku misao koju naslućujem, da se uzdržavam da o drugima donosim nepomirljive i odsečne sudove i da olako zaključujem o njihovim motivima. Mada, možda je to u mom slučaju opet samo bezvoljnost, mekušnost, ravnodušnost, strah od sukoba, povlačenje pred problemima i preprekama. Vrlo moguće, ali kod nekog drugog možda nije tako.

Carstvo mira i slobode

Zato treba ohrabriti one koji ne stvaraju i ne projektuju neprijatelje od ljudi iz svoje okoline niti stvaraju neprijateljstva, jer će nam tako svima biti lepše, lakše i prozračnije, a to je nešto od onoga što ipak možemo da uradimo na ovome svetu i što od nas bar donekle zavisi i čime bar donekle ocrtavamo i osećamo ono što dolazi. Jer kako će u veku budućem biti onome ko veruje da je ovde bio okružen sve samim neprijateljima? Kako će u carstvu mira biti onome ko je ovde širio samo neprijateljstvo i rat, u carstvu slobode onome koje je ovde video i širio samo ropstvo (ljudima ili strastima, svejedno), a u carstvu svetlosti onom ko je ovde širio i video samo mrak?

Vladmir Kolarić, pisac