Decenijama nakon smrti Desanke Maksimović, njeni se stihovi recituju na pozornicama, a knjige su uredno složene na policama biblioteka mnogih kuća u Srbiji.
Desanka Maksimović je rođena 1898. godine, u malom selu Rabrovica nedaleko od Valjeva. Ubrzo nakon njenog rođenja, porodica se preselila u Brankovinu.
Često je sa setom govorila o svom detinjstvu, kao veoma srećnom, o porodici u kojoj je bilo osmoro dece, ocu učitelju od koga je nasledila talenat za pisanje, majci i baki.
Prva škola, učitelji, saznanja o životu bili su u Brankovini.
Igrala se berući travu berušinu pored reke, i zamišljala da je princeza.
Znanja je upijala i od sveštenika iz okolne crkve Sveti Arhanđeli, zadužbine Prote Mateje Nenadovića.
Nakon završene valjevske gimnazije, diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, smer za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti.
Radila je u Obrenovačkoj gimnaziji, Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, Učiteljskoj školi u Dubrovniku.
Kao stipendista francuske vlade, u Parizu je provela godinu dana na usavršavanju.
U Prvoj ženskoj realnoj školi u Beogradu (današnjoj Petoj gimnaziji) ostala je sve do penzionisanja.
Desanka je volela da radi sa decom. Ljubav im je nesebično prenosila, a ona su to prepoznavala i vraćala joj, pa onda i ne čudi što je, rame uz rame sa Jovanom Jovanovićem Zmajem, omiljeni dečji pisac.
Inspiraciju je pronalazila u događajima i prirodi.
„Nestašna reko, u dnu moga sela, da li još pamtiš stare naše igre? Ko sad zmajeve šarenoga čela kraj tebe pušta, i nemirne čigre goni, te vezu?”, neki su od stihova njene prve knjige, namenje mališanima, „Vrt detinjstva“, iz 1927. godine.
Tokom života, objavila je oko pedeset knjiga. Najčešći motiv je bila ljubav, odnos prema svetu. Posebno je isticala slobodu, odanost, nekoristoljublje. Divila se čojstvu i junaštvu, pa i ne čudi da je baš za državni profesorski ispit napisala studiju o Jovanki Orleanki.
Dama koja je volela da krči svoj put onako kako ona želi, srpski narod je smatrala pesničkim i isticala da je poezija stvar duha.
Okrenuta rodoljublju i sopstvenom narodu, slala je poruku da nikada ne zaboravimo one koji su život za nju dali. Nakon streljanja đaka u Kragujevcu od strane nemačke okupacije, 1941. godine, napisala je “Kravavu bajku”. I nema tog čeda, seljaka, lekara, koji ne zna stihove “Bilo je to u jednoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu…”.
Pesma se nakon završetka rata, našla u školskim udžbenicima kao obavezno štivo.
Desanka je, sa rađanjem dana, počinjala svoje pisanje. Iz mašine za kucanje koju je držala na kolenima, izašla su najlepša dela.
Njena poezija i osećanja su vek bila u skladu. I prkosila su nametnutim pravilima društva. Često je pisala o nežnom ženskom srcu i onome što ostaje u duši kada ljubav promeni oblik.
Najzahvalnija inspiracija je, ljubav koja je tek na početku, dok je još u čekanju. Za pesmu “Strepnja”, koja upravo o tome i govori, dobila je i nagradu.
“Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka da volim i želim oka tvoja dva. Jer sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da”.
Priznanja i nagrade
Jedna od najvećih srpskih pesnikinja dobitnica je brojnih književnih nagrada: Vukova, Njegoševa, nagrada AVNOJ-a, Sedmojulska nagrada, Zmajeva, nagrada “Mlado pokoljenje”, Zlatni venac.
Odlikovana je i Ordenom Republike sa zlatnim vencem.
Desanka je bila i članica Srpske akademije nauka i umetnosti, a nakon smrti, osnovana je fondacija “Desanka Maksimović”, koja dodeljuje nagradu za književnost.
U znak sećanja na njen život i delo, Tašmajdanski park u Beogradu, od 2007. godine, postao je bogatiji za spomenik.
U gradu u kome je završila gimnaziju, Valjevu, 1990. godine, još za Desankinog života, 1990. godine, Matija Bećković je otkrio spomenik poeziji sa njenim likom, a nekoliko osnovnih škola i Narodnih biblioteka nosi njeno ime.
Čardak ni na nebu ni na zemlji
Vlastelinka poezije, kako su je pesnici nazivali, govorila je da bez sete nema pesnika, i da spokojstvo koje pesnik oseća posle ispevane pesme ima dušu šumskog mira.
Svoj pesnički život, o kome je govorila sa ponosom, opisivala je kao lebdenje između čardaka ni na nebu ni na zemlji.
Stvaralaštvo dame sa sivim šeširom, trajalo je čitavih 70 godina. Od svoje prve pesme pod nazivom „Bulka“, koju je napisala kao tinejdžerka sa svega 14-15 godina, u dobu kada se srce i misao budi, nije prestala da piše.
U narodu priznata i poštovana kao jedan od najboljih književnika 20. veka, ostaje upamćena po pesmama, ali i porukama koje je slala. Njeni stihovi se citiraju, a o njenom životu prenose predanja.
Desanka je umrla u 94. godini. Po njenoj želji, sahranjena je u rodnom Brankovu u porti crkve Svetih Arhanđela.
“Reke će moju sliku u sva mora razneti, i u sva jezera neznana, ptice će moju pesmu s mladog bora pevati, kad mene ne bude jednoga dana”, Usamljenikova pesma Desanka Maksimović.
